Fransoa Miteran (Francois
Mitterand) je grešio kada je 7. avgusta 1991 na sednici ministarskog saveta
izjavio:"Ne smemo smetnuti sa uma tradicionalna prijateljstva. Za nas, kao i za Ruse, to je Srbija. Slovenija i Hrvatska su više okrenute Nemačkoj."
Njegovo pimanje stvari je samo još jedan eho naivnog optimizma i vere francuskih državnika, vojnih i civilnih, u Srbiju i njenu ulogu. Takvog je mišljenja Mišel Bernar (Michel Bernard), profesor sa Sorbone (Paris I), saradnik u Centru za istraživanje slovenske istorije (Institut Pierre Renouvin) i pisac pohvalnog predgovora knjige Grime-Žakinjona. Svoja politička osećanja, verujući da je ova knjiga upravo njihova najbolja potpora, izrazio je na kraju predgovora sledećim rečima:
"Kako onda da se ne čudimo greškama koje su počinili francuski diplomatski predstavnici ovih godina i njihovo odbijanje, još jednom, da saslušaju, iz samih svojih redova, različite i bolje informisane glasove? Za sve one koji se interesuju za budućnost naroda bivše Jugoslavije i za francusku politiku u tom regionu, čitanje ove teze omogućava vezu sa kompleksnom stvarnošću uzaludno potrošenih nada izme|u dva rata (!-M.B.)."
Ove tvrdnje koje kod nas ostavljaju utisak poimanja "kompleksnosti" na redukovan način, ipak podstiču na razmišljanje da li je realna kategorija "tradicionalno prijateljstvo" i da li je ona ograničena samo na istorijske nosioce ili je to nešto što prelazi "s kolena na koleno" podsticanjem istorijske svesti na obe strane "elementima zajedničkog sećanja" i političkim konsenzusom o nekom trajnijem zajedničkom interesu. Kakvu ulogu u tome imaju političke partije, centri duhovnosti i kulture, elite (vojne, političke, ekonomske, kulturne), verske zajednice, neformalne grupe, politička emigracija i dr? U prilog ovom razmišljanju, ali i onom o "greškama" koje pominje profesor Bernar, vratimo se na čas ponovo Miteranu i njegovom lamentu pred Andreasom Papandreumom, 23. februara 1993:
"Sve je to bio sled grešaka: nemačka akcija, američka ignorancija, oklevanje Italijana, jer ih je Sveta Stolica paralisala. U stvari, Nemačka koja sebe smatra legitimnim naslednikom austrougarske imperije, preuzela je na sebe i svu staru austrijsku osvetoljubivost prema Srbima." (H. Vedrain, Les mondes de Francois Mitterand, s.625)
Čime je doktorska teza Fransoa Grume-Žakinjona, odbranjena na Sorboni (Paris IV) zaslužila dobre preporuke profesora Bernara? Da li nedvosmislenom stručnošću koja mitsko zamenjuje racionalnim ili jednim, po vanjskim obeležjima, naučnim argumentovanjem izvesnog oblika političkog mišljenja u Francuskoj koje se razvijalo paralelno sa jugoslovenskom krizom i koje dokazuje presudnu odgovornost srpskog faktora u njoj?
Po nama, knjiga se svakako uklopila u jedan trend revizije u razumevanju srpsko-francuskih "tradicionalnih veza", ali i šire u razumevanju francuske politike same. Autor se već u impresumu jasno predstavio kao "nonkonformista". Smatramo to legitimnim i uvek podsticajnim za razvoj saznanja, same nauke, a u krajnjem i političke kulture. No, na našoj je znatiželji da pratimo kako je autor dolazio do "novih" zaključaka i čime ih je argumentisao. Da li su postulati struke ispoštovani? Da li je ova, po sadržaju uža tema, dobro situirana u kontekst me|uratne francuske politike koja je u mnogim svojim elementima odlično pokrivena naučnim radovima i velikom produkcijom diplomatske gra|e? Za čitaoca u Jugoslaviji svakako je i od interesa saznanje da li je u ovim naučnim naporima Fransoa Grime našao inspiraciju i u delu naše naučne produkcije? Kakvu je selekciju sačinio? Na kraju, do kakvih sudova je došao?
Autor se u ovom obimnom delu odre|uje prema francuskoj strategiji mira u vremenu posle Prvog svetskog rata i u okviru toga posmatra njen odnos prema efemernoj državi SHS, potom Kraljevini SHS/Jugoslaviji, sa posebnim osvrtom na srpski faktor. Ube|en je, na osnovu toga kako je on video francuske vojne i diplomatske izvore, da je Francuska grešila od samog početka oslanjajući se na srbijansku komponentu kojoj je, navodno strateški pogled bio okrenut ka jugu, a njene potrebe iziskivale saveznika koji će više gledati u Srednju Evropu. Tako je, eto, Francuska brzo i nesmotreno napustila kratkotrajnu podunavsku politiku i prepustila Italiji da uskoči u prazan prostor. Propustila je i mogućnost da svoju politiku izgra|uje uz pomoć Slovenaca i Hrvata koji su daleko više okrenuti Srednjoj Evropi i Podunavlju. Izabravši za saveznika Srbe, Francuska se prema Žakinjonu opteretila jednim nezgodnim saveznikom koji je onemogućavao uspostavu dobrih strateških odnosa sa Italijom, Sovjetskim Savezom 1930-ih i povremeno sa Velikom Britanijom. Megalomanija i težnja za balkanskom hegemonijom ("Balkan balkanskim narodima"-sic!) Srba ugrožavala je jedini vitalni interes Francuske, solunsku luku i mogućnost transporta kopnom vojne pomoći Poljskoj i Čehoslovačkoj. Srbija je ta koja je ugrožavala odnose sa Bugarskom i Grčkom. Nasuprot, Francuski pravi interes je bio stabilnost regiona. Tako|e, dosta prostora je posvećeno jugoslovenskom blagonaklonom stavu prema Anšlusu Austrije, protiv francuskih interesa u njenoj nemačkoj politici. Ministar vanjskih poslova Francuske, Bartu (Barthou) bio je odan sledbenik srpskog mita u Francuskoj i zbog toga nerealan političar. Autor na svoj način dokazuje da je francuski uticaj postepeno zamenjivao nemački koji postaje potpuno dominantan od 1935. godine. Dokaz za to je Stojadinović. Tim zaključkom je autor i odredio vremenske granice za istraživanje "mita" o francusko-srpskom prijateljstvu.
"Definitivno Pariz je izgubio zbog svoje ambivalentnosti igrajući i na kartu Italije i na kartu Jugoslavije i kao rezultat, mogao je videti kako su se i Beograd i Rim stavili pod vo|stvo Berlina. To što Francuska nije postigla za deset godina Nemačka je postigla za tri." (s.587)
Pogrešna francuska politika je posledica pogrešnog sagledavanja stvari. Njeni lideri su naivno polagali veru u sposobnost srpske armije, precenjujući njen doprinos u prethodnom ratu, a potom očekujući nastavak takve tradicije mirnodopskom razvoju. No, ta vojska je po autoru bila nesposobna i teško da je postojala šansa da se osposobi u efikasnu snagu.
Zbog divljenja za srpsku seljačku demokratiju nasuprot društvenim režimima nekadašnje Centralne Evrope, aristokratske i imperijalne, kao i na bazi bliskosti dva radikalizma (srpskog i francuskog) Francuska je blagonaklono tolerisala srpsku hegemoniju na štetu Hrvata i Srba što je slabilo solidnost države.
Francuska je grešila što je "odobravala oslanjanje Monarhije na vojsku kao jedinog mogućeg veziva južnih Slovena iz geopolitičkih razloga". Tako|e, podržavanjem centralističkog modela "nacije-države" i shvatanjem da se hrvatsko pitanje rešava prostom decentralizacijom. Greška je i što se sukob države SHS i katoličke crkve upore|ivao sa sukobom koji je imala III Republika sa istom crkvom, "iako je bilo potpuno jasno da je srpska želja da Hrvate i Slovence prevedu na pravoslavlje" (s.601)
Francuska jednako grešila što je forsirala pomirenje srpsko(sic!)-italijansko i ratifikovanje Netunskih konvencija na štetu Hrvata i Slovenaca.
"Naivna vera u Jugoslaviju mora s toga biti korigovana jednostavnim slušanjem samih Srba (!) koji su dobro uvideli razlike koje ih odvajaju od 'Prečana', nespojivost dva mentaliteta, nepristajanje ovih da se odrede kao pravoslavni, istočnjaci, srpsko nepoverenje za sve koji uzdižu 'zapadnu' kulturu, i, sledstveno, njihovo poimanje moguće zajednice jedino pod uslovom da oni dominiraju, što im se vraća kao njihova slabost." (s.602)
Na kraju, smatra Žakinjon, posle cele njegove analize "otkriva se tako jedan autentičan srpski mit u Francuskoj, potpuno udaljen od stvarnosti, ali u njoj stvarno prisutan, jer utiče na blokiranje izvesnih diplomatskih mogućnosti, jedan mit u koji se neće znati sumnjati, a koji danas još nije nestao u Francuskoj"
Stručnjak ili čitalac namernik, pitaju se da li se do ovakvih zaključaka došlo na dobar, stručan način? Ovi zaključci, pored istoričara, svakako tangiraju i jedan deo javnog mnenja u Srbiji, njihove sentimente uprkos prolećnom bombardovanju 1999. godine. S druge strane, francuski čitalac je tako|e pred višestrukim izazovima. Direktna poruka upućena Quai d’Orsay-u ili jednom njegovom delu je evidentna.