 |
Srbi su još uvek opčinjeni svojim nacionalističkim snom
Tri godine nakon pada Miloševića Srbi su masovno glasali za jednu antidemokratsku stranku. Jesu li potpuno poludeli? «Niko se ne usuđuje da kaže Srbima da su izgubili rat.»
Politička scena Srbije nalazi se tik uz kanalizaciju, nedavno je pisalo u jednom srpskom listu. Pre tri godine izbila je demokratija nakon pedeset godina jednopartijske države, nakon četrnaest godina kleptokratije Slobodana Miloševića, nakon decenije ratovanja. Konačno – Demokratija!
Demokratija? Te tri godine obeležile su žučne svađe među demokratama koji su oktobra 2000. makli Miloševića, međusobna prebacivanja i optuživanja stranaka i političara, ubistvo premijera, čitava lavina skandala i razotkrivanja ministarske korupcije, ministarske pronevere. Ministri se nisu libili poseta mafijašima koji su poput otrovnih gljiva nikli iz Miloševićeve tajne policije i iz paravojnih eskadrona smrti koji su u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu počinili mnoga krvoprolića. Ministri su posedovali preduzeća kojima su nameštani unosni poslovi. Ministri su paralisali energetsku proizvodnju zemlje kako bi od drugara iz Londona uvozili skupu struju. Ministri su pripomagali u pranju mafijaškog novca.
Demokratija? Kada su se demokrate tadašnjeg premijera Zorana Đinđića posvađale sa demokratama tadašnjeg predsednika Vojislava Koštunice, oni su jednostavno izbacili Koštuničine poslanike iz Skupštine, i to bez ikakve zakonske osnove. A koliko je tek odluka Skupštine nevažeće zato što su rezultat pronevere prilikom glasanja kada su, suprotno pravilima, korišćeni glasački listići odsutnih poslanika?
U decembru, nakon tri godine demokratije, Srbi su masovno glasali za izrazito nedemokratsku, ultra-nacionalističku Srpsku Radikalnu Stranu (SRS) Vojislava Šešelja, Balkanskog Hitlera, kako ga je pokojni Zoran Đinđić nazivao, čoveka koji je svojevremeno hteo da baci napalm na Zagreb i koji je obećavao da će zarđalim kašikama vaditi oči svim Hrvatima.
Jesu li Srbi poludeli? Zar nikada ništa neće naučiti?
«Nisu Srbi ludi. Nisu Srbi ni loši. Loša im je elita. Čitav dvadeseti vek su imali lošu elitu: mitomansku, korumpiranu.» Braca Grubačić, izdavač biltena VIP, ima kancelariju visoko iznad Trga Republike u Beogadu, trga na kojem je ranije opozicija – demokrate koje su sada na vlasti – održavala svoje skupove. On je jedan od najoštrijih analitičara Srbije. «Srpsku istoriju već stopedest godina obeležava trajni razdor elite. Dodaj tome deset godina ratovanja devedesetih. Deset godina ispiranja mozga, deset godina manipulacije. I dan danas Srbi smatraju da nisu pravili greške. Niko se ne usuđuje da kaže Srbima da su izgubili te ratove, da postoje Srbi koji su vršili ratne zločine i da za to moraju da plate ceh, da je Kosovo izgubljeno i da nema niti je bilo međunarodne zavere protiv Srbije. Demokrate su propustile priliku. Umesto toga su se svađali dok su obični ljudi bili gladni, nezaposleni i zaokupljeni pitanjem ko im je ukrao novac. Sada je sve otišlo u paramparčad i nemoguće je zalepiti krhotine.»
IZMEĐU DVA RATA
Put ka Evropi je za Srbiju izlokan i uzduž i popreko: nerazrešeni problem Kosova, nerazrešeni problem Crne Gore, odbojnost prema saradnji sa Haškim tribunalom. Milion nezaposlenih, što je 35 posto radno sposobnog stanovništva. Onaj ko radi prosečno zarađuje 200 evra mesečno u zemlji gde je uvozna roba 30 posto skuplja nego u inostranstvu. A skoro sve je iz uvoza jer Srbija ne proizvodi skoro ništa. Penzioneri samo što ne umiru od gladi, a sa penzijom od dva evra na dan im preživljavanje zaista jedva polazi od ruke.
U decembru su Srbi glasali za radikale. Pošto su njih ostale stranke htele da zaobiđu, zemlja sada ima koalicionu vladu u kojoj bi trebalo da nacionalisti, radikalni reformisti i monarhisti – nepomirljivi segmenti političke scene – sarađuju. To mogu samo ako se što je moguće više izbegavaju. A ministri? Ministar privrede bliži je radikalima nego demokratama. Ministar zdravlja je vrhunski lekar ali je kao ministar krajnje nekompetentan. – već je jednom bio ministar zdravlja. Ministar unutrašnjih poslova (i šef policije) svojevremeno je, 1982. godine, osuđen zbog provale ali smatra da je «neukusno» pričati o toj prošlosti. Ministar pravde je svojevremeno, 1984. godine, slao ljude u zatvor zbog čitanja knjige Vojislava Koštunice, njegovog sadašnjeg predsednika, i smatra da je pravni sistem Srbije neprevaziđen u svetu – iako svi znaju koliko malo košta da se potkupi sudija. Ministar za kapitalne investicije i telekomunikacije malo je šta postigao osim zavisnosti od pića i drčnog ponašanja. On bi da nakrca Srbiju autoputevima za koje nema novca i fabrikama duvana za kojima nema potrebe, a internet i ISDN smatra nepotrebnim luksuzom.
Ponekad se čini kao da je Srbija opet ona kraljevina između dva rata, dvadesetih i tridesetih godina, jer i tada se politička scena Srbije nalazila tik uz kanalizaciju. Na toj sceni se, piše Slobodan Selenić u svom romanu «Očevi i oci», složena politička pitanja svode na vulgarno, sitničarsko gloženje. Po Seleniću, Srbija nije spremna da efikasno odvaga lične naspram društvenih interesa. Težnja ka moći – onoj vizantijskoj varijanti bez limita i granica – dominira na svim nivoima, od premijera do najobičnijeg činovnika. Politika je «autoput sa pljačkašima koji vrebaju u svakoj krivini». Politika i nema nikakav konkretan cilj pred očima, piše Selenić: «Jugoslavija postoji samo zato da bi strankama pružila priliku da se obasipaju govorancijama dok se potpuno ne iscrpu, ili polude.»
Srpska istorija je, kaže Braca Grubačić, istorija manipulacije. Od strane korumpiranih političara. Od strane palanačke, primitivne, antizapadne pravoslavne crkve koja u istraživanjima javnog mnjenja nepromenjeno ostaje institucija kojoj Srbi najviše veruju. Od strane podjednako nacionalističke Akademije nauka. Od strane populista koji Srbima obećavaju raj na zemlji a da im pri tom ne objašnjavaju kako to misle da ostvare, pa ipak ih uvažavaju i biraju. Grubačić: «Elita i pravoslavna crkva su uništili Srbiju. Plaše se da ne budu zbrisani sa scene ukoliko Srbija krene put Evrope. Intelektualni život ovde ne postoji. A politika? Sve se vrti oko moći i novca. Još uvek. Ljudi dakle misle: ako je to demokratija, onda je ne želimo.»
SLOVENSKA BRAĆA
Srpski državnik Nikola Pašić rekao je početkom prošlog veka: u Srbiji gram moći više teži negoli kilo mozga, a santimetar moći je duži od kilometra prava. Da li to još uvek važi? Rodoljub Šabić ne može a da se ne osmehne. «Jeste», kaže on napokon. «Ne želim da generalizujem, ali ipak: jeste, to još uvek važi. Ovde vlada uvek ima potrebu za dominacijom. Ovde još uvek prisvaja i zakonodavnu i sudsku moć.»
Šabić, član socijaldemokratske stranke SDP, vitak, prosed intelektualac, sredinom prošle godine dao je ostavku na svoje mesto ministra za lokalnu samoupravu. Iz protesta: kao jedan od izuzetno malobrojnih izvukao je konsekvencu iz «stranačkog egoizma» i nespremnosti vodećih stranaka – demokrata – da se bore protiv korupcije. Nema te stranke, kaže on, gde se ne javlja takav egoizam. Ovde se postaje ministar zato što si na stranačkoj listi a ne zbog kapaciteta koje poseduješ. «A taj egoizam je bezgraničan.»
Demokrate su, kaže Šabić, zabrljale stvar. A mess. A kako da se te brljotine počiste još uvek predstavlja zagonetku: «Kako uveriti stanovništvo da moramo izgraditi apstraktne ustanove i objasniti mu šta je demokratija kad to stanovništvo trpi glad? Kako ići u Evropu kad čak ni ministri nemaju pojma o evropskim standardima?»
Latinka Perović je istoričar, visoka, stamena žena koja suzbija zimu tako što u svom stanu okreće grejanje na najjače. Već godinama je usamljeni glas razuma, već godinama govori o evropskim vrednostima i normama, jedina imenuje stvari pravim imenom – i niko je ne sluša.
Ona na bolest Srbije gleda iz istorijske perspektive. Još od osnivanja srpske države sredinom devetnaestog veka, kaže ona, ova zemlja je bila poprište borbi između dve struje. Jedna želi da objedini sprsku politiku teritorijalnom ekspanzijom države. Druga teži stvaranju realistične države i kulturnom – ne političkom – ujedinjenju svih Srba. Prva struja pripada nacionalnoj ideologiji zasnovanoj na mitovima. Druga pripada evropskoj ideologiji, modernoj evropskoj državi. Sto pedeset godina su se te dve struje napadale, kaže Latinka Perović. I stopedeset godina je ona prva struja bila jača.
«Prvih trideset godina našeg postojanja vodili smo rat svakih devet i po godina kako bi ujedinili sve Srbe. U Prvom svetskom ratu Srbija je izgubila četvrtinu stanovništva. Četvrtinu! Od tog gubitka se Srbija nikad nije oporavila. Ishod svih tih ratova bilo je jačanje prve struje, uključujući prevlast vojske, pravoslavnu crkvu koja nije bila razdvojena od države, kao i kult junaštva i smrti.»
U devetnaestom veku i prvih decenija dvadesetog Srbi su mislili samo na jedno: na nezavisnost, svoju sopstvenu, i svoje slovenske braće. Bila je to sveta dužnost, oslobađanje braće, Hrvata koji su roptali pod mađarskim jarmom, Slovenaca i Bosanaca koji su roptali pod austrijskim, Slovena na Kosovu i u Makedoniji koji su još uvek roptali pod turskim jarmom.
Sama Srbija opstajala je pod turskom vlašću iz veka u vek zahvaljujući negovanju starih mitova i prenošenju junačkih pesama iz generacije u generaciju. Kosovski boj. Priče o junaštvu, smrti i izdaji, o propasti. «Kosti naših predaka gledaju nas iz svojih grobova», govori otac sinu u Selenićevom romanu «Očevi i oci». Junaci tog sina su junaci koji beskompromisno ginu, ljudi poput Zeke Buljubaše i njegovih sinova koji se odipiru Turcima dok im ne ponestane baruta, da bi onda isukali noževe i «nakon poslednjeg pogleda uperenog u oblačne nebo nad Srbijom, u predivnu ravnicu Mačve, i preko Drine u Bosnu ponositu» izginuli u borbi.
Život je bio težak za Srbe, vekovima, ali pošto je bio težak, bio je ovenčan slavom. Pod turskim jarmom legende, mitovi i pesme predstavljali su vekovima «nepokolebivi moralni poredak», piše Slobodan Selenić. Predstavljali su naočare kroz koje su Srbi gledali sebe i svet oko sebe. I u mnogim slučajevima još uvek gledaju.
Ujedinjenje Slovena je uspelo, jer nakon Prvog svetskog rata je osnovana kraljevina Jugoslovena, država Nikole Pašića. Srbi su je videli kao 'svoju' državu: zar nisu žrtvovali četvrtinu stanovništva kako bi oslobodili sabraću? Zaslužili su hegemoniju kojom su raspolagali u toj državi. Ostali narodi, pre svega Hrvati i Slovenci, bili su drugačijeg mišljenja. Oni su u tu državu stupili sa očekivanjem da će biti federalna, a ne centralistička, pod dominacijom Srba i Beograda. Zemlja je na kraju zaglibila u monarhističku diktaturu, političke atentate, kraljeubistvo, etničke sukobe.
IZDAJA
U Drugom svetskom ratu je zajednica opet do temelja razorena, a Srbija je izgubila četvrtinu muškog stanovništva. Na ruševinama je Tito izgradio jugoslovensku federaciju koju Srbi nisu želeli zato što su ostale republike dobile jednaka prava, i zato što se to nije podudaralo sa onim stremljenjem ka političkom ujedinjenja svih Srba, ali ponajviše zato što Tito nije odredio nikakvu nagradu za njihove žrtve, njihovo junaštvo, za kosti njihovih predaka. U Titovoj državi Srbi su izgubili ono što su imali između dva rata.
To je rezultiralo sa ravno četrdeset godina srpske frustracije koja je vrhunac dostigla 1974, kada su kosovski Albanci de fakto dobili ista prava kao i Srbi. Nakon 1986. je Slobodan Milošević tu frustraciju konačno otkrio i izmanipulisao. Preinačio ju je u čistu, neprikosnovenu moć. Perović: «Pružio je Srbima ideju da je nakon 150 godina konačno, konačno došlo vreme za istorijsko ujedinjenje svih Srba.» On je bio vođa sposoban da to ostvari, on je bio knez Lazar iz kosovskog mita. I kao takvog ga je podržavao i obožavao ne samo običan svet već i intelektualci, crkva, i vojska.
Vojska je u patrijarhalnoj Srbiji odvajkada uživala ugled kao nigde drugde. Vojska je kičmeni stub zemlje, vojska se oduvek borila za ujedinjenje svih Srba. Sve te žrtve, sve te kosti: vojska. Ratko Mladić u današnjoj Srbiji daleko nadmašuje Slobodana Miloševića i Radovana Karadžića po junaštvu. Vojska je uzdignuta iznad svake sumnje. Nedodirljiva je. Oficiri su junaci. Njihov lik se neguje, a oni neguju svoj status. Izručivanje oficira tribunalu sto puta više boli od izručivanja običnog građanina. Stariji oficiri obožavaju Ratka Mladića i Slobodana Miloševića a mrze Evropu, kao što su mrzeli Zorana Đinđića zbog izdajstva jer je za američke kredite prodao srpske junake tribunalu. Sto hiljada još živih veterana iz Drugog svetskog rata, Titovih partizana, uživa ogromne penzije, veće od ministarskih plata, dobijaju popuste i privilegije gde god se pojave i već se pola veka ponašaju sa nadmenošću koja često ne zna za granice. Veteran neće sesti da čeka u čekaonici: on ide pravo na vrata. Svako zna da Srbija sebi ne može da priušti te ogromne penzije, ali u preskupe privilegije veterana u Srbiji ne sme da se dira, to je tabu. Dobitna struja u srpskoj istoriji je izrazito konzervativna. Evo još jednog citata iz Selenićevog romana «Očevi i oci»: «Ona je Srpkinja jer nije u stanju da se menja.»
Ishod, privremeni ishod je poznat: devedesetih je neprekidno stremljenje ka nacionalnom ujedinjenju dovelo do ratova, ratnih zločina, izbeglica, socijalne bede, kriminalnih struktura u svim segmentima politike i društva, do odliva mozgova usled odlaska Srba s mozgom, do međunarodnih sankcija, međunarodne intervencije, izolacije. I samo što je Milošević konačno svrgnut, a jedini čovek koji je bio u stanju da porazi večito pobedonosnu struju teritorijalnog ujedinjenja svih Srba, jedini čovek koji je bio u stanju da probije začarani krug, ubijen je.
Ta fatalna struja će zasad nastaviti da pobeđuje, kaže Latinka Perović, zato što nakon Đinđićeve smrti više nema protivteže. Ta protivteža bi mogla da bude: privatizacija, pokreti za građanska prava, gradska elita, građansko društvo, eksperti, tu i tamo po koja mala stranka. Oni predstavljaju neorganizovane embrione evropeizacije Srbije. Embrione one druge struje: Srbije kao moderne države u Evropi. «Nakon stopedest godina moramo pogledati u ogledalo i doneti izbor: šta to hoćemo?» Međutim, i Latinka Perović zna da ti embrioni evropeizacije zasad nemaju glasa, ili pak tako slabašan glas da ih niko ne čuje. Embrionima treba vremena. A Srbija nema vremena, ne može da sačeka da mladost dovoljno stasa kako bi imala glas koji je jači od pravoslavne crkve, Akademije nauka i populista. «Znam. Đinđič je to mogao da postigne. Đinđićevo ubistvo je za mene presudni istorijski događaj u Srbiji.»
S holandskog prevela Jelica Novaković
Peter Michielsen
NRC Handelsblad, April 17-18, 2004
Translation of this article was supported by Fund for Central and East European Book Projects
