Nastanak knjige ima svoje korene pocetkom 1990-tih, kada je covek svakodnevno u novinama i na televiziji nailazio na uznemiravajuce vesti, o sabiranju ljudi u koncentracione logore ,progonu i masovnom ubijanju zbog etnicke ili religiozne pripadnosti.
Obojica pripadamo generaciji koja je odrasla u posleratno vreme gde se podrazumevalo da se scenariji koje smo poznavali iz nacizma u II svetskom ratu nikada više nece moci da ponove u Evropi. Ali neobicno i iznenada kao da se pokazalo da to fundamentalno znanje, koje je izraslo na ruševinama II svetskog rata i koje je postalo osnova obrazovanja prosecnog Evropljanina, više nikome nije bilo važno. Uznemirenje zbog ove cinjenice prešlo je u ocaj kada se pokazalo da Evropa ne poseduje kompetentne institucije koje bi bile u stanju da reaguju na nesputano nasilje. Evropski politicari izgledali su kao da nisu u stanju da shvate šta se odigrava, a intelektualci, koji je trebalo da daju analiticke preduslove za razumevanje onoga što se dogada i da mobilišu javno mnjenje, delovali su kao da im je gotovo svejedno ili su radili direktno destruktivno protiv intervencije u korist žrtava, što je dovelo do katastrofe.
Nema svrhe voditi rat protiv rata, izgovorio je tadašnji predsednik Fransoa Miteran u Francuskoj – a britanska vlada izgradila je pravu umetnost od pokušaja da se sakriju masakri i velicina logora, samo da je ne bi naterali na intervenciju, i rugala se onima koji su insistirali na tome da evropske zemlje imaju odgovornoist da zaustave varvarstvo. Istaknuti nemacki pisac Hans-Magnus Encesberger izdao je knjigu Izgledi za gradanski rat, koja je pledirala za defetizam suprotstavljajuci masovnim ubistvima i proterivanjima evropskih muslimana zluradi argument, da bi se tako moralo suprotstavljati nemirima svuda na zemljinoj kugli. Bolje bi bilo pustiti da se konfikti sami «istutnje». Zajedno sa takvim terminom i novim izrazom «etnicko cišcenje» taj period je bio obogacen i raznim drugim eufemizmima za varvarstvo i cinizam, da se coveku od toga vrtelo u glavi. Ovim putopisom odlucili smo da rašclanimo te eufemizme i poricanja i da istražimo neporecive i drasticne promene koje su se dogodile u Evropi posle završetka hladnog rata.

Ali kada kažemo neporecivo, mislimo da se to cisto cinjenicno jeste desilo, bez obzira koliko se to pokušavalo poreci ili prikriti lažima i eufemizmima. Suocili smo se i sukobili sa time na nekim ne narocito znacajnim mestima u Bosni. Na jednom otpadu iza neuglednog rastinja na sporednom seoskom putu, na proplanku u šumi, gde sa nalazio usek u steni. To su bila mesta gde se završio fanatizam politike, gde je sva politika, sva retorika i propaganda prestajala, gde se sav smisao tako da kažemo gubio u samom sebi – gde su sve misli mogle da se zgužvaju kao parce papira i da se zapale. To su mesta za koja se može reci «da je ovde nula» - precizno kao što je Alber Kami to izrazio, kada je video snimke iz nemackih koncentraciomih logora. Na tim mestima gde su se maskri dogodili, pocinjemo put, slušajuci i pitajuci. Slušamo izveštaje od roditelja cija su deca ubijena i od žena koje su izgubile muževe. Price koje nam pricaju daju nam povod za putovanja, koja slede. Srecemo ljude koji su napustili svoja imanja i svoje najbliže i koji su branili opkoljeni grad Sarajevo, i intelektualce u Beogradu, koji su bespomocno morali sve to da posmatraju kada su masakri poceli. Delimo njihova razmišljanja o logici nacionalizma. I srecemo brojna nacionalisticka tumacenja kod jednog pisca i jednog istoricara, koji katastrofu pripisuje onome što oni žele da oznace kao fanatizam islamske ideologije.

Ova knjiga nije napisana po planiranoj zamisli, vec je, naprotiv, kao putopis – rezultat izveštaja koje smo culi kao i naših razmišljanja tokom putovanja kroz Bosnu i Srbiju. To znaci i to da ne treba tražiti neku tezu koja bi se provlacila knjigom od pocetka do kraja, i koju smo želeli da dokažemo. Nove perspektive dolaze kroz istoriju, i složenost ovog procesa radikalizacije, koji je doveo do rata, postaje sve vidljivija.
Ali odmah nam nije bilo jasno da ce prica ove knjige postati ogledalo buducnosti – podrazumevani rizik, kao i kod svake utopije – kao razotkrivanje nekolikih konfrontacija koje su tokom vremena dok smo putovali i pisali knjigu, postajale jasnije i sve realnije su pretile ostatku Evrope: konfrontacije izmedu islama i nacionalizma. Na višem nivou možemo da vidimo neke od onih istih struktura koje se upravo ponavljaju u evropskom kontekstu, a koje su dovele do procesa radikalizacije i do društvene i humanitarne katastrofe u Bosni i Srbiji. Pred takvim izazovom možemo da vidimo perspektivu u osluškivanju ovog istorijskog iskustva na Balkanu od osoba ciji je život u razlicitoj meri obeležio slom svih civilizacijskih normi u društvu, i možemo da vidimo perspektivu u analizi uslova koji su imali udela u zatvaranju tih društava u zatvor radikalizacije, ciji kurs vodi u katastrofu. I sam apel za razum i pristojnost vec je znak analiticke i intelektualne nemoci, s kojom se susrecemo u radikalizovanju društava.

Dugujemo veliku zahvalnost Kristijanu A. Nilsenu, Obradu Savicu, Svetlani Slapšak, Đordu Slavnicu i Dušanu Velickovicu na pomoci i savetima da se snademo u stazama i bogazama Beograda i Sarajeva, u lavirintima intriga, moci i zavera – te upucivanju na osobe koje su bile od neprocenjive važnosti za ovu povest. Dugujemo veliku zahvalnost i Književnom savetu Danske na poverenju koje nam je ukazao stalnom finansijskom podrškom našem radu – bez koje podrške ova knjiga nikada ne bi ugledala svetlo dana.

Jens-Martin Eriksen i Frederik Stjernfelt

I
Novembar 2000.
SARAJEVO, MOSTAR, NEVESINJE

Tragom zlocina

Put pocinje u Sarajevu. Ono što prvo pada u oci namerniku jeste tišina koja vlada gradom. Da li je to sasvim normalna tišina jednog provincijskog gradica, ili posledica šoka kome je društvo bilo izloženo kroz cetvorogodišnju opsadu?
Posledice divovske izdaje i zaborava od strane ostatka Evrope. Dok je grad iz dana u dan bio zasipan granatama a njegovi stanovnici gadani snajperskim puškama, «medunarodna zajednica» je gledala kao zacarana i paralisana. Ali snimali su filmove o genocidu, prenosili su uživo krvavu gradski svakodnevicu, sve se moglo videti, nasilje se nije cinilo u potaji. To je komentarisao razjareni, ocajni ministar spoljnih poslova Haris Silajdžic pred kamerama, gotovo da je vikao gledaocima u lice: «Vi snimate genocid, ali ništa ne cinite.»
Moglo bi se pretpostaviti da je to lepo parce tv-istine kod velikog dela gradana Evrope prouzvelo osecanje sukrivice. Srpski novinar i pisac Dušan Velickovic opisuje u svojoj knjizi Amor Mundi, koja se bavi politickom opsadom civila u autoritarnom društvu kao što je Miloševiceva Srbija, kako totalitarizam uvlaci pojedinca u postupke sa kojima se ne može identifikovati. To stvara bespomocnost i bolno osecanje sukrivice, onu cudnu politicku usamljenost, koja se ne nalazi samo u demokratskim zemljam Evrope, u svakom pojedinom Evropljaninu, kada društvene institucije nisu u stanju da reaguju na razulareno nasilje.
Videli smo sve, ali naše društvo nije uradilo ništa, i sami smo bili nemocni.
Možda je to društvo u šoku dok tako dolazimo jednog dana u jedan grad koji je teror potpuno izmenio. Svuda u gradu nalaze se groblja; u parkovima, na fudbalskim stadionima, gde god se nalazi koje parce zemlje. Vecina nadgrobnih obeležja govori da je pokopan neko mladi. U parku Maršal Tito u kasni sumrak vidimo starca kako, neobicno zamišljen, ide i sam ze sebe place. On naravno može imati svoje privatne tuge i brige, koje ne moraju da poticu od opsade.

Klaudija Kuljah iz Office of the High Representative (OHR) – (Kancelarija visokog predstavnika), uredila je tako da da sa njom odemo da vidimo rad na identifikaciji leševa koji upravo preduzimaju. Sledeceg jutra srecemo se sa njenim vozacem i tumacem, Mirsadom Efendicem, dvadesetjednogodišnjim studentom mašinstva iz Tuzle. Pocinjemo ispred zgrade OHR-a dole pored reke u 4 sata ujutro, i hladnoca još ujeda i mrak je. Vozimo se ka Mostaru u pratnji naoružanog žandarma iz snaga SFOR-a. Tamo se susrecemo sa lokalnim odborom, koje je odgovorno za iskopavanja masovnih grobnica.
Južno od Mostara, kod grada Nevesinje unutar teritorije Republike Srpske, saznajemo preko obaveštajnog tela snaga SFOR-a da se 70 leševa nalazi na jednom otpadu. Tehnicki, to se oznacava «sekundarnim nalazištem», mestom gde su pokušali da sakriju ubijene pošto su ih ubili negde drugde.
Na pitanje odakle se to zna, Klaudija Kuljah nam naravno uskracuje odgovor. Ni ona niti bilo ko drugi nece da nam kažu da je rašcišcavanje grobnica po prirodi stvari poverljivo. Kao što možemo da vidimo, pošto smo svi zajedno stigli na otpad, okruženi smo i zašticeni naoružanim žandarmima. Nalazimo se u srpskoj zajednici, Republici Srpskoj – srpskom delu Bosne i Hercegovine, koja ima svoje organe vlasti. Opasno je po život govoriti o zlocinima. Prisutno je takode i nekoliko lokalnih politicara iz obližnjeg Nevesinje, gradica na cijem se obodu pretpostavlja da su ubijeni prvobitno streljani. Na mestu koje se zove Lipovace.
Dok caskamo sa tim lokalnim srpskim politicarima, kao da je to sve sasvim normalna pojava. Niko od njih naravno nema pojma ni o kakvom ubistvu.
Jasmina iz bosanske istražne komisije prica svoju pricu, i zašto se angažovala na ovom poslu. Za nju nema neke apstraktne obaveze, vec je to za nju doslovno sam život. Ona je na ovom otpadu kao predstavnik bosanske zajednice, ali i zato što ne može da nade mira pre nego što nade tela svoje dvoje dece za koju zna da su ubijena tih dana 1992. godine, u blizini sela.
Kaže da joj je teško da živi dok preživljavava prošlost svakog dana. Ali ide nekako, kada uzme sedativ, i dokle god može da traži svoj ubijenu decu. Kada ih nade, ne zna šta ce biti. Ne može sebi da predstavi mir ili zaborav. Ko može da zaceli njene rane?
U jednom trenutku je odlucila da 1992. godine otputuje zajedno sa suprugom i dvoje dece iz Mostara da bi izbegli progon. Culi su da je dole kod Nevesinja, kod njene svekrve, Muslimanima još moguce da ostanu.
U to vreme je nacionalisticka fanaticna politika pogodila i Mostar. Teritorija je trebalo da se deli izmedu hrvatskih i srpskih voda, duž reke Neretve. A na pitanje Muslimana gde ce oni da žive, dobijali su odgovor, karakteristican za to kako su ograniceni nacionalisti razmevali politiku: «Možete da skocite u Neretvu!»
U tom trenutku još nije bilo bosanske armije, a kada je progone pokrenula i savezna jugoslovenska armija u saradnji sa specijalnim snagama i uz podršku lokalnih milicija, nije bilo nikakve sumnje da su upravo civili meta. Teror za kratko vreme stiže i do njih, i Jasmina i njena porodica zajedno sa velikom grupom ljudi odlaze u šume i planinske oblasti. Grupa se deli, ali posle nekoliko dana svi bivaju uhvaceni – prema recima Klaudije Kuljah, padaju u ruke specijalcima iz srpskog grada Niša.
Prvo što se desilo je da se žene i deca odvoje od muževa i roditelja. Na pitanje šta ce se desiti sa muškarcima, odgovarali su im da ce se to odluciti kada komandant bude došao.
Posle izvesnog vremena muškarce odvode u kamionete. Tada je poslednji put Jasmina videla svog supruga.
Jasmina ostaje sa dvoje male dece i velikoj grupi žena i dece, koju odvode u toplanu, gde su zatvoreni nekoliko dana.
Jedne noci dolazi nekoliko maskiranih vojnika u prostoriju u kojoj borave, i baterijsakim lampama osvetljavju put. Traže žene, odlucuju se za nekoliko, jedna od njih je Jasmina. Sa nožem pod grlom ona saznaje da mora da pode na «saslušanje», inace ce njenu decu ubiti. Ona bira, kako sama kaže, «jedno od dva zla». – i sledi ih.
Naravno da nema reci o bilo kakvom saslušanju. Žene se odvode «negde pored reke» i siluju se. Posle nekoliko dana saznaje da su njena deca ubijena – po naredenju komandanta.
Pri prelasku u celiju uz pomoc jednog srpskog vojnika uspeva da pobegne. U ocajanju traži na samom mestu zlocina, gde je sve i pocelo. Traži oko svoje kuce u Mostaru. Danima ceka. Ali niko se ne pojavljuje, niko se ne vraca kuci.
Danas ima 39 godina i radi na identifikaciji mrtvih i nestalih u bosanskoj istražnoj komisji u Mostaru. Kada je pitamo za godine, za trenutak poprima pogled pun prekora, kao da odjednom priziva sve to što joj je ukradeno. Stojimo na otpadu gde traže leševe njene dece. «Ubijena su unutra, sledi put do Nevesinja, pa cete doci u Lipovace. Unutra su ubijena i bacena u rupu na stenama.»
Vozimo se sa Mirsadom Efendicem u njegovim kolima do grada. Ali šta vidimo? Ništa nema da se vidi. Možda zamišljamo gomilu ljudi koja vice, koja se skupila na trgu i koja olicava zlo u nekom ritualu? Možda zamišljamo da možemo da omirišemo kao je to biti blizu kapija pakla? Od toga može da nam se zavrti u glavi, od toga što možemo da pristupimo samom satanskom. «Covek je sasvim nevin u odnosu na užas!», kao što je Selin napisao u svom eposu o ratu, Put ka kraju noci.
Lipovace su tako beznacajan lokalitet, da se cak ne nalaze ni na geografskoj mapi. I tako kada kupujemo benzin sa cisterne u Nevesinju, Mirsad pita cuvara tanka gde se tacno nalazi to selo. On samo zuri neprijateljski prema Mirsadu pogledom koji govori: «Šta te se dovraga tice?!» Sam inace tvrdi da nikada nije cuo za to mesto. Vozimo se okolo i pitamo i druge, ali mesto kao da je propalo u zemlju ili nestalo iz svacijeg secanja. Jedna žena koju pitamo uplašeno zuri ispred sebe i beži od nas bez odgovora.
Scena podseca na film Mississipi Burning, u kojem se niko ne usuduje da kaže ni rec o trojici ubijenih aktivista za gradanska prava zbog straha od demonizacije javnog mnenja – i koji beže od lokalnih mocnika. Ovde je sve još gore.
Ovde i sada - negde u Evropi – niko nema pojma o tome da je 70 ljudi, i odraslih kao i sasvim male dece, ubijeno i baceno na otpad pre nekoliko godina. Niko nije cuo za to. Da li možemo da ocekujemo antiklimaks? Zavera cutanja vlada u zacaranom gradu Nevesinju.