 |
Misionari hrišcanstva su rekli, efektivno: vi nemate prava da živite medu nama kao Jevreji. Zatim su svetovni vladari rekli: vi nemate prava da živite medu nama. Nemacki nacisti su na kraju proglasili svoju odluku: vi nemate prava da živite.
Raul Hilberg, Uništenje evropskih Jevreja (1961)
Holokaust je bio zlocin bez presedana protiv covecnosti, a cilj je bilo
totalno uništenje jevrejske populacije u Evropi, do poslednjeg muškarca,
žene i deteta. Bila je to planirana politika jedne mocne države, nacistickog
Rajha, koja je mobilisala sve svoje resurse da uništi jedan narod u celosti.
Jevreji nisu bili osudeni na smrt zbog svojih verskih niti politickih
uverenja. Nisu bili ni ekonomska ni vojna pretnja nacistickoj državi.
Poubijani su ne zbog ma cega što su ucinili, nego prosto zbog same cinjenice
svog rodenja.
Biti roden kao Jevrejin znacilo je, u ocima Hitlera i nacistickog režima,
a priori ne biti ljudsko bice, dakle, biti i nevredan ostanka u životu.
Bilo je i drugih nedužnih žrtava nacisticke rasne ideologije: Cigani su
smatrani za rasno neciste, pa su slati u gasne komore; Rusi, Poljaci i
drugi okupirani narodi na istoku bili su baceni u ropstvo. Cak i sami
Nemci, ali, oni koji su žigosani kao mentalno ili fizicki defektni, bili
su ubijani, sve dok javni protest nije ublažio ovu politiku. Znamo da
su pod nacistickim režimom esesovci, ajnzacgrupaši, Vermaht, Redarstvena
policija i stražari u logorima smrti, praktikovali brutalnost u razmerama
dotad nepoznatim; znamo da su vodili u smrt kolonu za kolonom polugolih
odraslih i da su razbijali lobanje jevrejskih beba, bez imalo žaljenja
ili kajanja; znamo da su sagradili ogroman sistem koncentracionih logora
i logora smrti sa jedinim ciljem proizvodnje leševa u industrijskim razmerama.
Pitanje je: zašto? Zašto su Jevreji gonjeni da rade do smrti na teškim
a potpuno besciljnim poslovima, u vreme kad je Rajh trpeo akutni nedostatak
radne snage? Zašto su kvalifikovani radnici-oružari likvidirani u logorima
u vreme kad je Vermaht imao hitne potrebe za dodatnim kolicinama oružja?
Zašto su nacisti uporno tvrdili da se bore protiv strahovito mocnog "jevrejstva"
iako su baš masovnim ubijanjem Jevreja pokazali da taj njihov protivnik
nije imao nikakvu moc?
U jezgru ove prividne misterije leži milenaristicka ideologija ili Weltanschaung
(pogled na svet) koji je proklamovao da je izvor svakog zla – Jevrejin;
narocito izvor internacionalizma, pacifizma, demokratije i marksizma;
da je Jevrejin krivac za nastanak hrišcanstva, Prosvecenosti, i Slobodnog
zidarstva. Jevrejinu je udaren žig da je "uzrok truljenja",
bezoblicnosti, haosa i "rasne degeneracije". Jevreji su identifikovani
sa unutrašnjom fragmentacijom urbane civilizacije, opisani kao kiselina
koja razjeda služeci se kritickim racionalizmom i labavljenjem morala.
Jevrejin je stajao iza "kosmopolitizma, bez korena" kojim se
odlikuje svetski kapital; iza pretnje svetske revolucije, takode. Jevreji
su bili Weltfeind – "svetski neprijatelj" naspram koga je nacionalni
socijalizam definisao svoju grandioznu rasnu utopiju kojoj je dao naziv
Hiljadugodišnji rajh.
U Hitlerovoj genocidnoj rasistickoj ideologiji, iskupljenje (Erlösung)
Nemaca i "arijevskog" covecanstva zavisilo je od "konacnog
rešenja" (Endlösung) "jevrejskog pitanja". Ako taj demonski
"neprijatelj sveta" ne bude konacno uništen, nece biti "mira"
u Evropi koja, naravno, mora biti pod nemackim rukovodstvom; nece postojati
taj kontinent na kome bi Nemacka trebalo da ispuni svoju prirodnu sudbinu
i da se proširi na istok da bi stvorila Lebensraum (životni prostor) za
svoj narod. Drugi svetski rat, kojeg je Hitler izazvao, bio je jednovremeno
i rat za teritorijalnu hegemoniju, i bitka protiv mitskog jevrejskog neprijatelja.
Rat je ucinio da holokaust postane konkretno izvodljiv. Pobede Vermahta
dovele su, po prvi put, milione Jevreja pod cizmu nemacke vlasti. Hitler
je zadatak njihovog uništenja poverio organizaciji SS, kojom je komandovao
rajhsfirer Hajnrih Himler, i svom najbližem poslušniku koji se zvao Rajnhard
Hajdrih. Vec 1939. godine krenuo je takozvani "program eutanazije",
pod komandom Hitlera licno i njegove (tj. Firerove) kancelarije; likvidirano
je oko 90.000 Nemaca koji su ocenjeni kao "nepodobni za život"
zbog mentalnih ili fizickih defektnosti. Ovaj program je privremeno obustavljen
1941, ali, pokazalo se da je poslužio kao poligon za uvežbavanje "konacnog
rešenja". Krajem 1941. osoblje, tehnika i iskustvo u ubijanju otrovnim
gasom, preneti su u Poljsku gde su se poceli koristiti za ubijanje Jevreja.
Da bi se holokaust zaista sproveo, nije bila dovoljna samo jedna apokalipticna
ideologija antisemitizma. Holokaust je, takode, bio i produkt najmodernijeg,
tehnicki najnaprednijeg društva u Evropi – i to društva sa jako razvijenom
birokratijom. Glatko funkcionisanje industrijalizovanog masovnog ubijanja
ljudi u logorima smrti kao što su bili Aušvic ili Treblinka – to je bio
novum u evropskoj i svetskoj istoriji. Ali Nemci i njihovi pomagaci ubili
su milione Jevreja i drugim, primitivnijim, "arhaicnim" metodama
u Rusiji, istocnoj Evropi i na Balkanu. Ajnzacgrupe (Einsatzgruppen) i
policijski bataljoni su lovili Jevreje i onda vršili egzekuciju, ubijajuci
ih na jeziv nacin, u iskopanim jamama ili rovovima, u šumama i u prirodnim
jarugama. Rusi, Poljaci, Srbi i Ukrajinci, iako nisu bili predvideni za
sistematsko masovno likvidiranje, ipak su desetkovani. Tri miliona sovjetskih
ratnih zarobljenika ce umreti u nemackom zarobljeništvu.
Ima nekih koji tvrde, kao, na primer, Dejniel Goldhagen, da su Nemci pocinili
ova ubistva zato što su Nemci, zato što je njihova politicka kultura kao
i njihova postavka uma bila vec unapred programirana "eliminatorskim
antisemitizmom" koji je postojao još od sredine devetnaestog veka.
Meni se cini da je ta teorija neuverljiva. Pre Hitlera, takozvani narodnjacki
(völkisch) rasisticki antisemitizam nije imao narocito mnogo uspeha u
Nemackoj, mada nije bio ni zanemarljiv. Antisemitizam je bio mnogo jaci
u carskoj Rusiji, u Rumuniji, i u Austro-ugarskoj monarhiji Habzburga
kao i u državama koje su iz te monarhije proizašle, narocito u Poljskoj,
Slovackoj i Austriji. Nemacka je do 1933. godine još uvek bila država
zasnovana na vladavini zakona, u kojoj su Jevreji postizali ogromne ekonomske
uspehe, bili dobro integrisani u društvo, imali ista prava i presudno
oblikovali nemacku modernisticku kulturu.
Hitlerov uspon na vlast ne bi bio moguc bez ogromne pogibije vojske u
Prvom svetskom ratu, bez traumaticnih posledica nemackog vojnog poraza,
bez ponižavajuceg Versajskog ugovora, bez ekonomskih kriza Vajmarske republike
i bez straha od komunisticke revolucije. Antisemitizam je bio centralna
stvar za Hitlera, Gebelsa, Himlera, Štrajhera i druge nacisticke lidere,
ali nikada nije bio glavni donosilac glasova nacistickom pokretu. Ali,
kad je jednom rasisticki antisemitizam postao oficijelna državna ideologija
Treceg rajha, pojacan izuzetno mocnom propagandnom mašinerijom i kanonadom
antijevrejskih zakona, posledice su bile užasne.
Cinjenica da su Nemci (i drugi Evropljani) bili od 1933. godine tako receptivni
za demonizaciju Jevreja, dobrim delom je posledica mnogo starije tradicije
hrišcanskog antijudaizma, koja postoji još od Srednjeg veka. Nacisti nisu
morali da izmišljaju preovladujuce slike Jevrejina kao zelenaša-krvopije,
svetogrdnika, izdajnika, izvršioca ritualnih ubistava, opakog zaverenika
protiv hrišcanskog sveta, smrtonosno opasnog neprijatelja samih temelja
morala. Ne samo svetovni vladari hrišcanskih zemalja, nego i hrišcanske
crkve tih zemalja, ucinili su da Jevreji budu (sve do francuske gradanske
revolucije) parije u evropskom društvu, osudenici na inferiornu poziciju
i na podredenost. U katolickoj Španiji petnaestog veka, korišcen je i
rasizam kao opravdanje za smenjivanje cak i Jevreja preobracenih u hrišcanstvo
sa javnih (državnih) funkcija i sa ekonomski uticajnih pozicija.
Protestantska reformacija, narocito ona u Nemackoj, nije mnogo poboljšala
status Jevreja. Martin Luter je držao govore u kojima je harangirao protiv
Jevreja; ovo je doprinelo kasnijem saglašavanju pa i saucestvovanju protestanata
u Hitlerovim delima i preovladujucoj cutnji tokom antisemitskih progona
u Trecem rajhu. I katolici su se sve više uplitali u antisemitske politicke
pokrete u Francuskoj, Austriji, Madarskoj, Slovackoj, Poljskoj i drugim
evropskim državama u devetnaestom i dvadesetom veku. Tokom holokausta,
mnogi katolicki sveštenici, kao i protestantski, bili su ravnodušni, ili
cak neprijateljski raspoloženi prema Jevrejima, iako je bilo i slucajeva
herojskog otpora nacizmu i spasavanja od strane "pravednika ne-Jevreja".
Duboka ambivalencija u stavovima Vatikana i hrišcanskih crkava ne može
se, medutim, razumeti ako se ne uzme u obzir dugorocno "ucenje preziru"
koje ima svoje duboke korene u samom Novom zavetu i u ucenjima biblijskih
svetih otaca. Nacizam je, doduše, imao nameru da kad-tad iskoreni i hrišcanstvo,
ali je svejedno uspevao da gradi svoju politiku na negativnoj slici o
Jevrejinu i o judaizmu, slici koju je Crkva propagirala vec mnogo vekova.
Nisu Nemci sami sproveli holokaust, mada su pod nacistickom vladavinom
nesumnjivo bili udarni odred i glavna pokretacka snaga. Našli su mnogo
"pomagaca", saradnika koji su im se vrlo rado pridružili, medu
Litvancima, Latvijcima, Ukrajincima, Madarima, Hrvatima i drugim evropskim
nacijama, a narocito za posao ubijanja Jevreja. Austrijanci (koji su 1938.
bili aneksijom pripojeni Nemackom rajhu) su u daleko nad-proporcionalnom
broju bili zastupljeni u redovima SS ubica, komandnog osoblja u logorima
smrti i drugog personala u sprovedbi "konacnog rešenja". Cak
je i službena Francuska saradivala revnosno, ne u ubijanju Jevreja nego
u njihovoj deportaciji na istok i u uvodenju drakonski rasistickog zakonodavstva.
Holokaust je bio panevropski dogadaj koji se nije mogao desiti da nije,
krajem 1930-tih godina, bilo mnogo miliona Evropljana željnih da vide
kraj mnogovekovnog prisustva Jevreja medu njima. Konsenzus oko ovoga bio
je narocito jak u zemljama istocnog dela centralne Evrope gde je velika
vecina evropskih Jevreja živela i gde su Jevreji zadržavali svoje nacionalne
karakteristike i kulturnu zasebnost. Ali antisemitizam je bio u porastu
i u zapadnoj Evropi i u Americi, i bio je povezan sa nevoljama koje je
izazvala Velika ekonomska kriza, sa uvecanom ksenofobijom, strahom od
imigracije i uticajem fašistickih ideja.
Ovo neprijateljstvo doprinelo je nevoljnosti britanskih i americkih politicara
koji su donosili odluke da preduzmu ma kakve znacajnije napore da se evropskom
jevrejstvu pomogne tokom holokausta. Vec u 1930-tim godinama, sistem imigracionih
kvota onemogucio je masovno doseljavanje u Ameriku centralnoevropskih
i istocnoevropskih Jevreja, koje je moglo barem donekle olakšati ogromni
pritisak na jevrejstvo tamo. Britanska zabrinutost zbog arapskih nemira
u Palestini koji su poceli kad se 1930-tih godina pocelo povecavati jevrejsko
doseljavanje u "Jevrejski nacionalni dom", dovela je do toga
da ostale izbeglice, u velikom broju, budu odbijene i osujecene. Hitler
je dobro zapazio ove reakcije, kao i politiku «smirivanja« koja je trajala
sve do 1. septembra 1939, pa je izvukao neke svoje zakljucke: naime, da
svoje ekspanzionisticke ambicije može nastaviti da sprovodi u delo bez
nekog velikog rizika, i, da se Zapad nece mešati u njegove sve radikalnije
antijevrejske mere.
U predvecerje holokausta, Jevreji Evrope našli su se u klopci iz koje
se nije video nikakav izlaz. Oci u oci gledao ih je najopakiji i najopasniji
neprijatelj u njihovoj istoriji – jedna dinamicna velika sila u srcu evropskog
kontinenta otvoreno rešena da ih satre. Uticaj te velike sile osecao se
u susednim zemljama, a narocito na istoku i jugoistoku Evrope: te države
pocele su donositi svoje sopstvene antisemitske zakone, zakone koji su
ogranicavali jevrejska prava i koji su znacili pritisak da se jevrejska
populacija nekako ukloni ili odseli nekud. Štaviše, tri miliona Jevreja
u komunistickoj Rusiji ostali su odseceni od jevrejskog sveta; pa ipak,
identifikacija Jevrejina sa boljševikom postala je veoma opasan politicki
mit, koji je doveo do masovnog ubijanja Jevreja cim su nacisti i njihovi
saveznici poceli da napreduju na Istocnom frontu u junu 1941.
Jevreji Amerike imali su ogranicene mogucnosti da pomognu evropskom jevrejstvu,
ogranicene zbog njihove sopstvene nesigurnosti, zbog straha od antisemitizma,
i zbog realnosti americkog izolacionizma pre poznih meseci 1941. Jevreji
Palestine bili su još uvek jedna relativno mala zajednica pod britanskom
kontrolom, suocena sa neprijateljskom arapskom vecinom. Iako je tokom
1930-tih godina bio u porastu, cionisticki pokret bio je politicki toliko
rascepkan na frakcije, i toliko nesložan, da nije mogao ništa efektivno
da ucini.
Nacisticki mit da su Jevreji odlicno organizovana internacionalna sila
sa jasno definisanim ciljevima i zajednickim "rasnim" interesima
bio je, dakle, daleko od realnosti. Jevreji su bili fakticki dezorganizovani,
relativno bez vlasti, i nedovoljno solidarni oko ma kog zajednickog spiska
politickih ciljeva. Pre i za vreme holokausta oni nisu imali državu, ni
armiju, nikakvu jevrejsku teritoriju niti zastavu, a kamoli koherentan
organizacioni centar.
Sa retkim izuzecima, kao što su bili Danska, Finska, Italija i Bugarska
(države sa relativno malenim jevrejskim populacijama), Jevreji su, kad
se mracna noc progona spustila na njih, bili surovo razocarani nedostatkom
solidarnosti kod vecine njihovih nejevrejskih komšija. Još groznija je
bila lakoca sa kojom su evropske države i vlade, kojima su Jevreji lojalno
i sa punim poverenjem služili, prestale da ih štite, žrtvujuci prava Jevreja
kao da su Jevreji apsolutne parije , izvan okvira civilizacije. Mnogi
Jevreji nisu bili radi da se otvoreno suoce sa ovim grubim cinjenicama,
niti da izvuku potrebne zakljucke, sve dok nije bilo prekasno. Hitlerov
rat našao ih je u zamci, gde su ostali prakticno bez ikakve odbrane, gde
ih je zgrabio njihov bezobzirni neprijatelj rešen da ih pobije do poslednjeg,
u svetu kome je bilo manje-više svejedno kakva ce njihova sudbina biti.
Iz ognja ove jezive traume koja ih je mogla potpuno razbiti, Jevreji su
kao narod ustali posle Drugog svetskog rata i uspostavili svoju sopstvenu
nezavisnu državu. I druge nacije i manjine naucile su, posle Drugog svetskog
rata, cenu nemoci, pa su se pocele boriti da steknu slobodu od totalitarne
tiranije i inostranog porobljavanja. Ali holokaust ima i neke univerzalnije
lekcije. On nas podseca da ksenofobija, rasizam i antisemitizam mogu dovesti
do kolektivnog nasilja i do zverstava nezamislivih razmera; i da svako
društvo, ma koliko bilo u kulturnom, naucnom i tehnickom pogledu napredno,
može postati u celosti kriminalno onog trenutka kad izgubi sposobnost
razlikovanja pravde od nepravde. Holokaust podvlaci koliko je opasna idolatrija
vlasti ako ta vlast nije sputana nikakvim etickim obzirima. Holokaust
nas uci da je svaka individua odgovorna za svoju sopstvenu savest i sudbinu.
On je i istorijsko upozorenje da izvršavanje naredenja ne oslobada od
krivice za pocinjene zlocine.
Ako postoji neka opšta pouka, onda moramo nauciti da se zlu možemo i moramo
suprotstaviti vec u njegovim ranim fazama; da uvek imamo izbora i da za
rasizam i antisemitizam nema mesta u civilizovanom društvu. Razmišljati
o holokaustu, to je kao da zurite u ambis i nadate se da vas on ne može
primetiti. Holokaust je najekstremniji od svih ekstremnih slucajeva, crna
rupa istorije; on ne samo što osporava sve naše olako prihvacene pretpostavke
o modernosti i progresu, nego dovodi u pitanje i samu našu svest o tome
šta znaci biti ljudsko bice.
I
Antisemitizam i Jevreji
Posle Satane, hrišcani nemaju neprijatelja veceg nego što su to Jevreji.
(…) Oni se mnogo puta svaki dan mole da nas Bog uništi kugom, masovnim
gladovanjem i ratom; i mole se da sva bica i stvorenja ustanu, zajedno
sa njima, protivu hrišcana.
Abraham a Santa Clara, katolicki propovednik u Becu, 1683. godine
Smatram da je jevrejska rasa rodeni neprijatelj cistog ljudskog roda i
svega što je u ljudskom rodu plemenito. Sigurno je da jevrejska rasa tlaci
i porobljava nas Nemce, a ja sam možda poslednji Nemac koji zna kako da
se uspravno suoci sa judaizmom koji je vec uspostavio svoju vladavinu
svuda.
Rihard Vagner , 1881
Mi poljski katolici, dakle, dižemo glas. Naša osecanja prema Jevrejima
nisu se izmenila. Nismo ih prestali smatrati politickim, ekonomskim i
ideološkim neprijateljem Poljske (…) ali (…) mi ne želimo biti Pilati.
Ne raspolažemo nikakvim nacinom da se odupremo ubistvima koja Nemci cine,
ne možemo davati savete, ne možemo spasiti nikog – ali mi protestujemo
iz dubine srca, prepuni sažaljenja, indignacije, i straha. Bog traži od
nas da iskažemo ovaj protest. Bog koji ne dopušta ubistvo (…) Krv nebranjenih
vapije do neba za osvetom. Onaj medu nama koji ne podrži ovaj protest,
nije katolik.
Sofija Kosak-Šucka , Protest (njen pamflet, avgusta 1942)
Masovnih ubijanja bilo je još od praskozorja ljudske istorije. Još od
kad se pocelo racunati vreme, bilo je nebrojeno mnogo masakra, iz religijskih,
politickih ili teritorijalnih razloga. Urodenici su istrebljivani u kolonijalnim
ratovima. Milioni crnih Afrikanaca prodati su u ropstvo. Kolonizacija
Severne Amerike, Australije, Afrike i drugih delova sveta, od strane zapadnih
društava u ekspanziji, neprestano je dovodila do prisilnog premeštanja,
upropašcavanja, a ponegde i do genocidne likvidacije urodenickog stanovništva,
u ime imperije, pljacke ili "progresa". Pocetkom dvadesetog
veka Turci su, u danima Prvog svetskog rata, poubijali više od milion
Jermena; to je oznacilo novi nivo brutalnosti. Medutim, ako bismo racunali
samo po broju ubijenih, na prvo mesto bi došli oni nesretni gradani Sovjetskog
saveza tj. staljinisticke Rusije koji su postreljani, pomrli od gladi,
ili gonjeni na rad do smrti u logorima sistema Gulag, kao "neprijatelji
naroda", u ime marksisticke ideologije. Žrtve ovog "auto-genocida"
kojeg je totalitarni režim vršio nad sopstvenim narodom bile su izuzetno
mnogobrojne – možda oko dvadeset miliona mrtvih. (Iako je to zapanjujuci
broj, ipak je to procentualno znatno manji deo od ukupnog broja sovjetskih
gradana, nego procentualni deo Jevreja, naime jedne trecine svih Jevreja
na svetu, koji je ubijen nacistickom rukom.) Ništa manje jezivi nisu bili
ni dogadaji u maoistickoj Kini (o cemu bi citava prica tek trebalo da
bude ispricana), i, u manjim razmerama, u komunistickoj Kambodži tokom
1970-tih godina. Pokolj u Ruandi i "etnicko cišcenje" u eks-Jugoslaviji
1990-tih godina dalji su dokazi da mracno genocidno poglavlje u ljudskoj
istoriji nije ni približno završeno.
I u Drugom svetskom ratu bilo je nekoliko drugih genocida, ali razlicitih
magnituda. Nacisti su poubijali i oko tri miliona Poljaka ne-Jevreja,
a slican broj ruskih ratnih zarobljenika su Nemci izgladneli do smrti.
Obe te grupe su korišcene kao zamorcici za isprobavanje kako funkcioniše
Aušvic, pre nego što su prvi Jevreji poslati u gasne komore tog logora.
Nemacki rat na istoku nije se svodio samo na istrebljivanje Jevreja, nego
je imao daleko obimnije ciljeve – prvobitno je zamišljen kao deo gigantskog
plana za radikalno i kompletno rasno restrukturisanje, gde bi Poljaci,
Rusi i Ukrajinci bili eksproprisani, deportovani, ili pobijeni. Cigani
su takode bili predvideni za istrebljenje ukoliko se oceni da su rasno
necisti. Negde izmedu 250.000 i pola miliona Cigana poslato je u smrt
u periodu od 1939. do 1945. godine, a to se podudara sa periodom holokausta.
Cigani (Romi i Sinti) nisu, naravno, imali isto ono mesto kao Jevreji
i judaizam u hrišcanskoj niti u nacistickoj svesti. Predrasude i mržnja
prema njihovom nomadskom nacinu života ipak su bila veoma raširene, i
do neke mere uporedive sa sagledavanjem Jevrejina kao tudina u hrišcanskoj
Evropi.
Nacisti su narocito mrzeli Cigane kao "antisocijalni element"
i kao "narod druge krvi" koji je potpadao pod nirnberške rasne
zakone iz 1935. godine. Godinu dana kasnije, pojedine grupe Cigana poslate
su u koncentracioni logor Dahau. Hajnrih Himler je svojim dekretom 1937.
godine dozvolio da Cigani budu hapšeni na osnovu veoma elasticne odredbe
o asocijalnom ponašanju, cak i ako ne pocine nijedno krivicno delo. Novi
zakon je uveden 1938. godine za borbu protiv "najezde Cigana",
a cilj zakona bio je da se izvrši striktno razdvajanje Cigana "ciste
krvi" i onih koji su "mešane krvi", kao i razdvajanje Nemaca
od Cigana. Tokom rata, nemacka politika se dalje radikalizovala, pa je
u jesen 1941. godine 5 000 austrijskih Cigana deportovano u geto u Lodu.
Zatim je pocetkom 1942. godine, izvestan broj Cigana poubijan zajedno
sa Jevrejima u logoru smrti Helmno. Cigani su poceli pristizati u Aušvic-Birkenau
na dan 26. februara 1943. Mnogi su pomrli od gladi i bolesti i od "medicinskih
eksperimenata" a kasnije, u 1944. godini, žene i deca su ugušeni
u gasnim komorama. U baltickim državama i u Sovjetskom savezu, Cigane
su ubijale ajnzacgrupe; u Jugoslaviji, ustaški režim; u Madarskoj su ih
proganjali i hapsili pripadnici fašisticke grupe Strelasti krst. U Francuskoj
su Cigani internirani a kasnije poslati u logore u Nemackoj. Dve trecine
poljskih Cigana izgubilo je život pod nacistickom okupacijom.
Nacisti su posle 1939. godine sagledavali "bitku protiv ciganske
opasnosti" kao rasno pitanje, insistirajuci da je neophodno "razdvojiti
za sva vremena cigansku rasu (Zigeunertum) od nemacke nacije (Volkstum)",
da ne bi došlo do genetskog mešanja. U tom pogledu, postojala je ideološka
spojnica izmedu ubijanja Cigana i ubijanja Jevreja, jer su i jedni i drugi
bili deo kompozitne nacisticke vizije o radikalnom etnickom cišcenju ili
"procišcenju" (purifikaciji) svoje narodne zajednice (Volksgemeinschaft).
Uistinu, rešenje "ciganskog pitanja" od samog pocetka je postavljano
u okvire "znanja koje proistice iz etnoloških istraživanja"
pod jurisdikcijom Hajnriha Himlera kao rajhsfirera SS i šefa nemacke policije.
Sudbina Cigana, pojasnio je Himler septembra 1942, ne zavisi, kao ni sudbina
Jevreja, nimalo od zakona, niti od sudstva. Prema tome, oni su bili totalno
prepušteni na milost i nemilost policije i SS, i mogli su u svakom trenutku
biti baceni u koncentracione logore. Optužbe protiv njih, da su nasledno
rasno inferiorni, da su ekonomski paraziti, i da su seksualno "nemoralni",
te kao takvi pretnja nemackoj populaciji, poklapale su se donekle sa demagogijom
antisemitizma.
Kao i za uništenje Jevreja, rat je poslužio kao zaklon za uništenje svih
Cigana, osim dva plemena, Sinta i Lalera za koja je ocenjeno da su "rasno
cista". Ovo je, dakle, bio slucaj genocida uporediv u nekim tackama
sa holokaustom, ali razlicit po motivima i razmerama. Cigani jesu proglašeni
za "opasne po društvo" ali nikada kao Jevreji za totalne neprijatelje
niti za ucesnike u planetarnoj zaveri protiv Nemacke i protiv "arijevskog"
sveta. Zato je na nacistickom spisku politickih tema "cigansko pitanje"
bilo marginalno, a Hitler licno ih je samo dvaput pomenuo, što je ogromna
razlika u poredenju sa njegovom neprestanom opsednutošcu Jevrejima. Štaviše,
"rasno cisti" Cigani nikada nisu smatrani opasnim po nemacki
narod, pa se cak i mislilo da su plemenite krvi. Dakle, strašni zlocini
pocinjeni protiv Cigana kao socijalne grupe nikada nisu bili usmereni
u principu na totalno uništenje celog jednog naroda.
Holokaust je bez presedana – u poredenju sa drugim genocidima – zato što
je bio planirana, hotimicna politicka odluka jedne mocne države koja je
mobilisala sve svoje resurse da bi uništila ceo jevrejski narod. Nemci
su u Evropi umalo uspeli da ostvare ovaj dijabolicni cilj do kraja; samo
zbog vojnog poraza nisu uspeli da unište baš svih 100% Jevreja na tom
kontinentu. Pocetkom 1945. vec je bilo uništeno dve trecine evropskog
jevrejstva, tako da su sacuvani samo ostaci drevne jevrejske kulture koja
je egzistirala na evropskom tlu gotovo dva milenijuma. Jedan od neobicnijih
aspekata ovog masovnog ubistva sastoji se u tome što Jevreji nikada nisu
predstavljali (osim u paranoicnoj nacistickoj postavci uma) nikakvu ekonomsku,
politicku, niti vojnu pretnju nemackoj državi. Naprotiv, da je postojala
Nobelova nagrada za strastvenu identifikaciju sa nemackim jezikom i kulturom
pre 1933. godine, Jevreji bi je sigurno dobili. Tokom Prvog svetskog rata,
uložili su veliki trud da demonstriraju svoju patriotsku lojalnost i da
pokažu svoje »nemstvo» pa i na frontu. Pre Hitlerovog dolaska na vlast,
oni su imali osecaj da su u Nemackoj zaista kod svoje kuce, i da se nalaze
u državi koja je dobro uredena i koja je zasnovana na vladavini zakona.
Bilo je upadljivih afiniteta izmedu Nemaca i Jevreja, i cinilo se da su
to predznaci jedne dobre zajednicke buducnosti: i jedni i drugi su veoma
respektovali obrazovanje, naporan rad, znacaj porodice i imali upadljiv
talenat za apstraktno, spekulativno razmišljanje. Smatralo se da su i
Nemci i Jevreji veoma muzikalni, a kod drugih naroda imali su, i jedni
i drugi, reputaciju nezaobilaznih ali i problematicnih ljudi, agresivnih
a sklonih samosažaljenju. Judeofobija (Judenhass) i germanofobija (Deutschenhass)
su imale poprilican broj zajednickih atributa. Ali, kao što je Frojd pronicljivo
primetio, "narcizam malih razlika" može da stvori velike mržnje;
fizicka blizina, afinitet, i asimilacija mogu pod izvesnim okolnostima
eksplodirati u intenzivno, iracionalno neprijateljstvo. Upravo se to desilo
sa nemackim "jevrejskim pitanjem" u devetnaestom i dvadesetom
veku. To pitanje je bilo amalgam neistinitih percepcija, stereotipa, i
deluzija, a imalo je mnoge izvore: hrišcanski antijudaizam, neoromanticarski
narodnjacki misticizam, i rasisticku opsesiju Jevrejima i drugim "tudinima"
koji su, u nacistickoj ideologiji, poprimili specijalnu virulentnost.
Ovo stalno sukobljavanje sa senkama imaginarnih demona i ovaj projektivni
angst (projektivno stanje preterane brižnosti, zabrinutosti, anksioznosti)
naveli su romanopisca Jakoba Vasermana na zakljucak da je judeofobija
glavna nemacka nacionalna mržnja – jedna samoizazvana patološka deluzija
koja nije bila samo iracionalna, nego i neprobojna za ma kakve kontra-argumente.
Nemci, zakljucio je on 1921. godine, pružaju emocionalni otpor prihvatanju
Jevreja kao ravnopravnog naroda i skloni su da Jevreje okrive (kao žrtvenog
jarca) za svaku krizu, svaki neuspeh ili poraz. Sve svoje zamislive seksualne
frustracije, socijalne zabrinutosti, zavidljivosti, mržnje, krvožednosti
i pohlepe, koje nisu mogli na drugi nacin da isprazne, Nemci su transformisali
u mržnju prema Jevrejima. Trideset godina pre toga, nemacki filozof Fridrih
Nice iskazao je mišljenje isto toliko oštro i strogo, i još je ispalio
topove svog aristokratskog prezira na jevrejomrsce iz 1880-tih godina,
tako što im je rekao da su Schlechtweggekommene – gubitnici u životu,
rodeni "luzeri", neuspešne, zlobne i zavidljive a spetljane
kreature, koje se žderu zbog svog sopstvenog neurotickog resantimana.
Ova presuda utoliko je vrednija pažnje kad znamo da je Nice jedno vreme
bio pod jakim uticajem kompozitora Riharda Vagnera – koji je bio fons
et origo (izvor i poreklo) modernog germanskog antisemitizma. Štaviše,
da bi ironija bila još veca, Niceovu sopstvenu retoriku o natcoveku (Übermensch),
o "blond zveri" i o "volji za moc" kasnije su željno
prisvojili i fašisti, i nacisti. Niceovi neumorni napadi na judeo-hrišcanski
moral postali su jedan od najdubljih izvora inspiracije za nacisticku
revoluciju. Nice je, najzad, bio taj koji je žigosao sveštenicki judaizam,
i opisao doktrine u jevandeljima kao pocetak "ustanka robova, u oblasti
morala". Jevreji su, objašnjavao je on sa sigurnošcu proroka, udesili
da se dogodi ta najveca transvaluacija vrednosti u svetskoj istoriji,
a to su namestili pre dve hiljade godina, u Palestini pod rimskom okupacijom.
Bio je to najsudbonosniji i najkatastrofalniji dogadaj – zbog koga su
(po Niceovom mišljenju) nastale sve "dekadentne" moderne ideologije
liberalizma, racionalizma, socijalizma, i uravnilovske mas-demokratije.
U 1930-tim godinama nece biti teško fašistima i nacistima – koji su tada
vec bili opijeni hibrisom deifikacije samih sebe – da adaptiraju niceanske
ideje o modernoj dekadenciji i uklope ih u svoje totalitatno-nihilisticke
agende .
Nije uopšte bilo važno to što je malo koji nacista stvarno citao Niceove
knjige, ili obracao pažnju na Niceov prezir prema Nemcima a divljenje
prema Jevrejima. Privlacnost se sastojala u izgledima da se ucini prestup
gigantskih razmera, da se u niceanskom stilu razbiju preostali tabui koji
su još sputavali varvarsku žed za ratovanjem koja je vrebala ispod tanke
i sve tanje lakirane "civilizovane" površine. Nacizam, (pogrešno)
shvacen kao niceanski eksperiment, nudio je nemackom narodu, ili se cinilo
da nudi, faustovski pakt sa djavolom. Oni ce uništiti tradicionalne hrišcanske
moralne obzire, a u zamenu ce ,možda, dobiti buducu hegemoniju nad zemaljskim
carstvima koja su vec bila razdeljena, data u vlasništvo drugim evropskim
silama.
Demonizacija Jevreja i judaizma dobila je, u ovom poduhvatu, ogromnu simbolicku
važnost. Nacisticki lideri (a narocito Hitler) bili su opsednuti doktrinom
o "izabranom narodu" i imaginarnoj tajnoj moci koja bi proisticala
iz takve izabranosti. Oni su u tu doktrinu ucitali predskazanje njihove
sopstvene volje da razdvoje ljudske rase, tako da svaka rasa ostane jasno
zasebna, pod vladavinom jednog gvozdenog zakona, za vecna vremena. Jedinstvenost
Jevreja i misterija kako su opstali posle tolikih hiljada godina tretirani
su kao dokazi vecitih istina o krvi i rasi. Nacisticki rasizam se zaista
može posmatrati i kao svetogrdno prelakirana, ili cak groteskno parodirana,
judejska izabranost. Grubo i prosto receno, ne mogu postojati dva izabrana
naroda, može postojati samo jedan. Karakter Hitlerovih mesijanskih pretenzija
zahtevao je, neizbežno, da bude uklonjen baš taj jedan narod, koji je
tri hiljade godina bio otelotvorenje izabranosti. U Hitlerovom oku, Jevreji
su bili odgovorni, a to manje-više znaci krivi, što su izmislili upravo
onaj koncept moralne savesti koji se protivi svim zdravim, prirodnim instinktima.
Oni su tim otrovnim idealom zadahnuli hrišcanstvo i komunizam; ta dva
pogleda na svet sanjaju, ali na dva razlicita, medusobno rivalska nacina,
o bratstvu coveka, o jednakosti i pravdi medu ljudima. Iako su medusobno
nespojivi, hrišcanstvo i komunizam su, za naciste, bili dve strane istog
judejskog novcica – egalitarni ideali koji su proizveli neizmerne kolicine
patnje, progona, i netrpeljivosti. Štaviše, Jevreji su bili optuženi da
su namerno podsticali mešanje rasa, i devitalizujuce doktrine demokratije,
da bi uništili same temelje celokupne ljudske kulture. Po uverenju nacista,
svet je morao biti osloboden od takvih "zlih" principa, da bi
se covecanstvo vratilo u svoj devicanski cisti prirodni poredak. Otud
je plansko, sistematsko uništenje jevrejskih vrednosti moralo da se dogodi
pre fizickog uništenja Jevreja samih, kao neophodan preduslov.
Na svoj sopstveni perverzni nacin, nacizam jeste shvatio nešto fundamentalno
o judaizmu i o Jevrejima. Jer u srcu judaizma stoji vera u božansko biše
koje je samo jedno, svemocno, i koje je stvorilo vasionu a u srce vasione
ugradilo coveka da bi covek održavao jedan moralni zakon. Otkrovenje Božanskog
zakona i Deset zapovesti na Sinajskoj gori ucinilo je da biblijski Izraeliti
postanu narod pod kovenantom (svecanim i neraskidivim ugovorom), »zavetni
narod«, narod od Boga izabran da obavi jednu distinktnu eticku misiju.
Izabrani su ne da bi pokorili neku imperiju, nego da bi nosili Božansko
otkrovenje koje potvrduje da je covek stvoren u liku svoga Tvorca, da
svako ljudsko bice nosi u sebi po jednu Božansku iskru, i da je svaki
ljudski život svetinja. "Ne ubij", odjeknula je zapovest i utemeljila
sve civilizovane moralne kodekse covecanstva (a nacisti su tu zapovest
tacno preokrenuli), a tu su bile i univerzalne odredbe protiv preljube,
krade, blasfemije i obožavanja lažnih bogova. U Mojsijevim ucenjima, posebna
pažnja posvecena je pravima slabih i potlacenih, sirocadi, udovicama,
robovima i nepoznatih putnika-namernika. Judaizam je u tom pogledu antiteza
ksenofobnog rasistickog nacionalizma koji su zastupali fašisti i nacisti.
Pet knjiga Mojsijevih cine jednu celinu koja se zove Torah a u cijem jezgru
je zahtev da se postigne "pravda, i samo pravda". Kad god su
biblijski Izraelci bili u opasnosti da skliznu nazad u prošlost i da pocnu
da se kurvaju sa lažnim bogovima, pojavio se po jedan prorok, da ih dozove
opet na ispravnu stazu. U Knjizi proroka Amosa, njegov poklik "Sudenje
neka tece kao voda, i pravednost kao silan potok" jeste lajtmotiv
biblijskog proricanja. Kad je jevrejska Nova godina (Rosh Hashanah), molitva
Amidah kaže da ostvarenje Carstva Božijeg na ovom svetu zavisi od toga
da li ce sa lica sveta nestati arogancija, nepravda i opresija. Po judejskoj
koncepciji, upravo taj ideal jeste krajnji cilj ljudske istorije, cilj
sasvim nespojiv sa nacional-socijalistickom vizijom sveta. Pet knjiga
Mojsijevih, kad se dopune Talmudom i rabinskim ucenjima nagomilanim kroz
vekove, sacinjavaju ustav i "zakon života" jevrejskog naroda,
i jesu ono što je i održalo Jevreje tokom dve hiljade godina razasutosti.
Bila je to njihova "portabl domovina", da se poslužimo dubokim
recima jednog nemackog pesnika, Jevrejina, Hajnriha Hajnea; ujedno je
to bilo obeležje njihove pozvanosti, njihove vokacije da budu poseban
narod medu drugim narodima.
Tek u eri emancipacije, u devetnaestom veku (pa i to uglavnom u demokratskim
društvima Zapada), Jevreji su poceli da redefinišu sebe kao denacionalizovanu
religijsku grupu, uporedivu donekle sa katolicima ili protestantima. Ipak,
glavnina jevrejske dijaspore, koja je bila koncentrisana u izvesnom broju
kompaktnih, gustih naselja u Istocnoj Evropi, nastavila je da održava
svoje sopstvene, distinktne jezike (jidiš, ladino, i druge), svoj socijalni
kod, svoj sistem vrednosti, i svoje obicaje i zakone veoma razlicite od
zakona okolnih naroda; uz to, uporno su održavali i svoja posebna verska
ubedenja. Jevrejsko shvatanje sebe kao "izdvojenog naroda" bilo
je dodatno pojacano jakim osecajem kontinuiteta progona, kojima su bili
izloženi tokom svog dugog egzila, posle uništenja Drugog hrama (godine
70. naše ere). Tako je osecanje da su zajednica cvrsto povezana zajednickom
patnjom i sudbinom pojacavalo njihov dijasporicki identitet.
Cak i pre nego što su izgubili nacionalnu nezavisnost, pre gotovo dve
hiljade godina, Jevreji su vec ispoljili ogromnu otpornost i instinkt
opstanka, prkoseci zamahu ogromnih drevnih imperija kao što su bili Egipat,
Asirija, Vavilon i Persija. Pod vladavinom Jude Makabejca i sveštenickog
klana Hasmonejaca, digli su pobunu protiv kulturnog i politickog jarma
sve-pokoravajuceg helenizma, što je dovelo, godine 142. pre naše ere,
do kratkotrajnog ponovnog uspostavljanja jevrejskog politickog suvereniteta
u Judeji. Nakon toga, Jevreji su se dizali na citav niz neuspelih pobuna
protiv vojne moci imperijalnog Rima, i radije su umirali mucenickom smrcu
nego da iznevere svoju kulturnu baštinu i svoju veru. U ovoj mesijanskoj
atmosferi sve novih i novih jevrejskih pobuna protiv besomucno represivne
rimske vlasti pojavilo se hrišcanstvo, u Palestini, u prvom veku n.e,
kao ucenje jedne disidentske sekte ponikle iz judaizma. Ne samo Isus iz
Nazareta, nego i njegova majka Marija, i svi njegovi ucenici, i apostol
Pavle, bili su po rodenju Jevreji. Ova nova vera izrasla je iz jevrejskih
ucenja (što je ispricano i u Jevandeljima), i uticala je mocno na kasniju
sudbinu razasutog i izgnanog jevrejskog naroda u jednoj Evropi koja ce,
posle Konstantina Velikog, biti, od cetvrtog veka n.e, sve više hristijanizovana.
S jedne strane, Jevrejima je bilo dozvoljeno da postoje, sa nekom merom
zaštite koju im je pružala Crkva pa i svetovni vladari Srednjeg veka;
ali ovaj novcic je imao i svoje nalicje, jer im je bio dosuden najniži,
bedan teološki status "ukletog naroda" i "ubica Boga".
U Novom zavetu, na više mesta imate reference na Jevreje kao decu "vašeg
oca, djavola", a pominje se i "sinagoga Satane". Nije nimalo
slucajno što je baš Juda, ucenik za koga se tvrdi da je izdao Hrista zbog
ogavnog novca, postepeno izronio kao kolektivna inkarnacija celog jevrejskog
naroda i kao univerzalni pojam za izdajništvo i kukavicluk. U spisima
crkvenih otaca, pocev od cetvrtog veka, Jevreji su dosledno zlonamerno
slikani kao "ubice proroka", "neprijatelji i mrzitelji
Boga", "neprijatelji vere", ili "zastupnici djavola";
prikazivani su kao zmije otrovnice, klevetnici, podsmevaci, "kvasac
farisejski"; kao telesno pohotljivi, culni i razvratni, kao placenici
i korupcionaši; navodno su njihovi jedini motivi bili seks, novac i vlast
– dobici ovog sveta i to upravo oni dobici za koje je hrišcanstvo tvrdilo
da ih prezire. Ovaj jezik invektive odjekivao je još i još, kroz vekove,
sa vecim ili manjim intenzitetom (zavisno od države i okolnosti) u skoro
svim hrišcanskim zemljama. Glavni efekat ovih divljacnih polemika sastojao
se u tome da se ponizi, diskredituje i delegitimizuje judejska religija-roditeljka
iz koje je izraslo hrišcanstvo samo. "Ovakva sveobuhvatna negacija
demonstrirala je da judaizam nema, posle Hrista, nikakav dalji raison
d’etre (razlog za postojanje), jer je sad Crkva postala "pravi"
Izrael, i mesto Novog zaveta.. Blagoslovi i obecanja dati Izraelcima u
jevrejskoj Bibliji (koja je posle usvojena kao Stari zavet hrišcanske
Biblije, i visoko cenjena kao anticipacija i potvrda Svetih jevandelja)
bili su rezervisani za Crkvu samu i za "Božji narod" ( hrišcane
ne-Jevreje). Kletve i osude bile su bacane na Jevrejina ukletog. Pa zar
nije Bog napustio i kaznio Jevreje, tako što ih je osudio da vecno lutaju
u egzilu, zato što su bili slepi i nisu u Isusu prepoznali Mesiju? I zar
nece oni biti i dalje na udaru progona, sve dok se ne preobrate u pravu
veru?
Posle Prvog krstackog rata, 1096. godine (kad su krstaške armije masakrirale
Jevreje u Rajnskoj oblasti kao "nevernike" i "ubice Hrista"
a potom poklale ogroman broj muslimana i Jevreja tokom osvajanja Jerusalima),
teološka optužba za bogoubistvo postajala je sve eksplozivnija i stapala
se sa iracionalnim narodnim praznovericama. Takozvana kleveta o krvi,
koja je krenula iz gradica Noric u Engleskoj i odatle se proširila (u
jedanaestom veku) po evropskom kontinentu, sastojala se u tvrdnji, potpuno
netacnoj, da je Jevrejima potrebna sveža krv hrišcanske dece da bi, u
vreme Pashe, koja se obicno podudarala sa hrišcanskim Uskrsom, spravljali
svoj hleb matzot (hleb bez kvasca). Neobjašnjeni nestanak ma kog hrišcanskog
deteta u vreme Uskrsa mogao je, kao rezultat ovoga, isprovocirati sumnju
da su ,možda, Jevreji kidnapovali to dete i ubili ga. Ovi kontrafaktualni
mitovi dovodili su do sudenja zbog ritualnih ubistava, do pogroma, i do
nasilja nad jevrejskim zajednicama cak i u devetnaestom pa i u dvadesetom
veku. Ništa manje destruktivna, nije bila ni iracionalna fantazija da
Jevreji namerno i zlonamerno buše nafore (osveceni hleb za pricest) da
bi nafore krvarile (takozvano "skrnavljenje pricešca") sa ciljem
da kompulsivno ponavljaju razapinjanje Hrista. Bilo je i drugih zloslutnih
srednjevekovnih optužbi, na primer, da Jevreji truju bunare da bi izazvali
bubonsku, crnu kugu, koja je u cetrnaestom veku desetkovala evropsko društvo.
U Srednjem veku Jevreji su, osim toga, uporno prikazivani kao bogataši
koji pomocu svojih kamata piju krv narodu, kao vešci i veštice, kao bogohulnici,
nezasiti neprijatelji Hrista a agenti Vraga, koji kuju tajne zavere da
sruše hrišcanstvo. Samo iz tla koje je vekovima bilo natapano takvom užasavajucom
demonologijom mogao je da iznikne holokaust, i da bude izvršen sa tako
malo protivljenja.
Cak i veliki protestantski reformator Martin Luter, iako je najjacim recima
napadao korupciju, lažnost i predrasude koje su vrvele u papskom Rimu
njegovog vremena, nije uspeo da se otarasi demonicne anti-jevrejske slike
koju je nasledio od srednjevekovne Crkve. U svom govoru-harangi, godine
1543, sa naslovom "O Jevrejima i njihovim lažima" (nacisti su
taj govor cinicno iskoristili 1938. godine da spale sinagoge), Luter je
poceo tako što je ponovio tradicionalno hrišcansko gledište da su Jevreji
"uklet" i "odbacen" narod. Njegov "iskreni savet"
nemackim vladarima sastojao se u tome da oni zapale jevrejske hramove,
poruše jevrejske kuce, unište sve jevrejske molitvenike, zabrane rabinima
("pod pretnjom smrti") da poucavaju ma koga, i da konfiskuju
jevrejske pasoše i ukinu im privilegije za putovanja. Bilo je neophodno
spreciti Jevreje da se bave "zelenaškim" pozajmljivanjem kapitala;
naterati ih da "zaraduju svoj hleb u znoju lica svoga" teškim
fizickim radom na njivama. Luter je predložio da svetovni vladari nemackih
kneževina podu za primerom drugih nacija, kao što su bile Francuska, Španija
i Ceška (Boemija) tako što ce eksproprisati imovinu Jevreja, i na taj
nacin ih "oterati iz ove zemlje za sva vremena". Ovaj program
"strogog milosrda" (kako ga je Luter nazvao) "treba izvršiti
za cast Boga i hrišcanstva, da bi Bog video da smo mi hrišcani, i da nismo
svesno dopuštali ili odobravali takvo javno laganje, psovanje, i huljenje
protiv Njegovog Sina i Njegovih Hrišcana (…)"
Kao što su delovali neumoljivo negativni stereotipi koje je lansirao srednjevekovni
katolicizam, a koji su oblikovali i njegove poglede, tako je i Luterova
protestantska Reformacija u Nemackoj, slikajuci sa puno mržnje satanske
Jevreje, stvarala mocni arsenal mitova, slika i fantazija na kojima je
posle mogao biti izgraden nacisticki antisemitizam. Mnogo pre nacistickog
vremena Jevreji su demonizovani u teološkim polemikama, u propovedima,
u srednjevekovnim misterijskim igrama, u likovnim umetnostima, u književnosti
i u folkloru, kao misteriozne i pretece inkarnacije zla. Jevreji su bili
najpotentnije i najomraženije kolektivno "drugo" naspram koga
je hrišcanska Evropa mogla definisati sebe. Ponekad se cinilo da su uzdignuti
na status metafizicke apstrakcije, koja otelotvoruje najopakije sile jeresi,
telesne senzualnosti i crne magije. "Jevrejin" kao da je bio
bice nekog drugog reda, maltene kao i da nije bio ljudsko bice. Nacizam
je ovu sliku sekularizovao i oštro radikalizovao, ali je, na nivou bazicnih
stereotipova, zapravo vrlo malo novog izmislio.
Biološki rasizam nacista, medutim, jeste uveo jedan relativno novi element
u judeofobiju, mada je i ova prividna inovacija ipak imala svoje hrišcanske
presedane. Na primer, u katolickoj Španiji petnaestog veka, uvedeni su
zakonski propisi o "cistoti krvi" da bi se nacinila razlika
izmedu "starih" hrišcana i "novih" (takozvanih konversosa,
španski conversos, bivših Jevreja koji su se preobratili u hrišcanstvo),
i da bi se iskorenili "judaizujuci" uticaji. Manijakalni lov
španske Inkvizicije na kripto-Jevreje, siloviti pogromi koji su krenuli
pozno u cetrnaestom veku, autos-da-fe i jezivo proganjanje koje se završilo
isterivanjem 150.000 Jevreja iz Španije godine 1492. Bilo je nagoveštaja,
tada, na pocetku modernih vremena, o onome što ce u buducnosti biti nacisticki
genocid. Svakako je bilo znacajno to što se ovaj lov na veštice dogadao
upravo u onom evropskom društvu gde su Jevreji ostvarili najupadljivije
Zlatno doba, seriju uspeha koji su anticipirali nemacko-austrijsko-jevrejsku
"simbiozu" u devetnaestom i dvadesetom veku. I u srednjovekovnoj
Španiji Jevreji su, isto tako, bili vec daleko otišli putevima akulturacije,
socijalne integracije i masovnog preobracanja u drugu veru. Dostigli su
izuzetne domašaje u književnosti, filozofiji, trgovini, u mnogim strukama
koje zahtevaju visoko obrazovanje, pa cak i u vladi. Prosperitet i uspeh
Jevreja i "novih hrišcana" pobudili su zavist i neprijateljstvo
u Katolickoj crkvi, koja se plašila da odnekud ne iznikne seme jeresi
. Isto tako važna je i cinjenica da su, iskljucujuci iz društvene zajednice
i Jevreje ali i muslimane, ambiciozni španski vladari dobili fokusnu tacku
za proklamovanje objedinjene španske nacije, koja je time dovršila "rekonkvistu"
i jedinstvo pod zastavom svete katolicke vere. Kao i drugde u Evropi,
šansa da se odmah, istog trenutka, ekspropriše znatno jevrejsko bogatstvo
dala je vrlo jasni dodatni materijalni poriv i vladarima, i narodu.
Za razliku od Engleske koja je Jevreje isterala 1290. godine, Francuske
(koja ih je isterala 1306. i 1332) i nemackih kneževina a zatim i Španije
i Portugalije (krajem petnaestog veka), Poljska je u prvo vreme dala punu
dobrodošlicu Jevrejima kao urbanom, komercijalnom elementu koji je doprinosio
da se iz pocetka izgradi privreda koja je mongolskim invazijama bila razorena
do temelja. Od cetrnaestog veka, pa sve do podele Poljske u poznom osamnaestom
veku, Jevreji su imali veci stepen autonomije nego ikada igde, i bili
su zašticeni poveljama o slobodama i pravima, koje su uzastopni poljski
vladari potvrdivali. Poljski plemici su cesto angažovali Jevreje da im
budu menadžeri zemljoposeda i sakupljaci poreza, a cesto su Jevreji bili
i posrednici izmedu zemljoposednika i seljaka, ili su, kao trgovci i zanatlije,
u gradovima dobijali slicne posrednicke uloge. Poljska je na svom imperijalnom
vrhuncu postala, pa cak i u danima svoga opadanja ostala, vodeci centar
ucenosti i duhovnosti Jevreja Aškenaza . Medutim, masakri koji su povezani
sa imenom Bogdana Helmnickog, lidera ukrajinske seljacke pobune 1648-9.
godine protiv poljskog plemstva, podsetili su na užasavajuci nacin koliko
je pozicija Jevreja u poljskim zemljama bila ugroziva . Negde izmedu jedne
cetvrtine i jedne trecine jevrejske populacije u Ukrajini i u južnoj Poljskoj
sasekli su svojim macevima pobesneli ukrajinski Kozaci. Ubijali su Jevreje
tvrdeci da su to "ubice Hrista" i grabežljivi poreznici ubaceni
izmedu naroda s jedne, i omrznutog poljskog plemstva s druge strane ali
ipak da bi služili plemstvu.
U Zapadnoj Evropi, Jevreji su definitivno ušli u modernu eru kad je izbila
Francuska revolucija, godine 1789. Pošto je ona jednim potezom ukinula
baš sve feudalne privilegije starog režima (fr. ancien régime), pa i specijalnu
poziciju Katolicke crkve u državi, francuska Narodna skupština je, po
prvi put u Evropi, dala Jevrejima gradansku jednakost. Ta revolucionarna
generacija, koja je emancipovala Jevreje 1791. godine, bila je pod uticajem
univerzalistickih ideala Prosvecenosti , optimisticne vere u razum, generalno
kosmopolitskih pogleda i verovanja, da se ljudska bica mogu poboljšavati
obrazovanjem i izmenom socijalnih uslova. jedna radikalnija struja unutar
Prosvetiteljstva ponudila je Jevrejima obecanje novog pocetka, pod uslovom
da oni pristanu da zbace sa sebe okove sopstvene judejske tradicije. Kao
što je Kont de Klermon-Toner rekao francuskoj Narodnoj skupštini 1789.
godine: "Jevrejima kao naciji treba da bude uskraceno sve, a kao
pojedincima sve dato (…) a ako oni ovo nece (…) bicemo prinudeni da ih
isteramo". Tokom devetnaestog veka, Jevreji Francuske i Zapadne Evrope
bili su voljni (svi, sem ortodoksnih) da prihvate ovaj ugovor o emancipaciji,
iako je on znacio napuštanje separatnog grupnog identiteta. Privlacnost
šansi za pojedinca (dotad nevidenih), slobode kretanja, novih karijernih
mogucnosti, i nesputanog ulaska u moderno sekularizovano društvo bila
je tolika da je bilo teško odoleti.
Krajem devetnaestog veka naišao je, medutim, povratni talas konzervativnih
snaga u Francuskoj, koje su bile protiv nasleda revolucije iz 1789, i
protiv emancipacije Jevreja. Katolicka crkva je povezala Jevreje sa sekularizujucom,
antiklerikalnom Trecom Republikom, koja je postala dominantna posle 1880.
godine. Monarhisti (koji su sanjali o restauraciji kraljevske vlasti)
zatim aristokratski oficiri, ogorceni što ih je Pruska potukla 1870. godine
i šarena ekipa svakojakih antisemita i nacionalista, nadali su se da ce
zbaciti tu omrznutu Republiku. Njihova najbolja šansa ukazala se kad je
jedan Jevrejin, oficir francuske armije, iz Alzasa, po imenu Alfred Drajfus,
optužen 1894. godine da je odavao francuske vojne tajne neprijatelju,
Nemcima. Drajfusova krivica postala je dogma ne samo za zadrte antisemite,
ubedene da je svaki Jevrejin potencijalni "Juda", nego i za
one na katolickoj i nacionalistickoj desnici koji su verovali da postoji
zavera da se satre francuska nacija. Zaveru su navodno skovali Jevreji,
ali pomogli slobodni zidari, protestanti, antiklerikalni republikanski
radikali, i socijalisti. Mit o svemocnome Jevrejinu (olicen u bankarskoj
familiji Rotšild i "jevrejskim" medunarodnim krupnim finansijama)
zaživeo je novim, ojacanim životom tokom 1890-tih godina. Afera Drajfus
je, u Francuskoj na kraju devetnaestog veka, dala je ideološku matricu
za široki napliv raznovrsnih ultranacionalistickih i proto-fašistickih
ideja u Evropi. Bila je to i svojevrsna generalna proba za antisemitsku
politiku rulje, u nacistickom stilu.
Sam termin "antisemitizam" skovao je radikalni nemacki žurnalista
Vilhelm Mar godine 1879, da bi razlucio to osecanje od drugih, tradicionalnijih
hrišcanskih formi netrpeljivosti prema judaizmu. Uistinu, Marov "antisemitizam"
(uperen protiv Jevreja kao "tudinske, semitske rase gulikoža")
bio je primetno neprijateljski postavljen i prema nadnacionalnom katolicizmu,
a i prema monoteistickim religijama generalno. U jednom pamfletu, osrednje
dobro napisanom ali senzacionalnom, te godine, Mar je napisao da je nemacko
društvo vec "judaizovano" (bila je to kodna rec za pobedu materijalizma,
Mamona, i laisser faire – liberalnog kapitalizma; Mar je sumorno zakljucio
da su Jevreji vec pobedili tako što su preuzeli kontrolu nad štampom i
berzama. Slicne optužbe iste godine izneo je jedan protestantski dvorski
sveštenik, Adolf Šteker , mocni antisemitski orator koji je upravo bio
osnovao, u Berlinu, hrišcansko-socijalnu partiju donje, srednje društvene
klase; sa istim optužbama istupio je i uzoriti pruski konzervativni istoricar
Hajnrih fon Tricke, koji je formulisao antisemitsku parolu koju su kasnije
nacisti mnogo voleli: "Jevreji su naša nesreca". Imperijalna
Nemacka uskoro ce izroniti kao najomiljenija laboratorija ideoloških antisemita
– ne samo hrišcana, nego i antihrišcana – u godinama izmedu 1880. i 1914.
Iako ova judeofobija nije bila ni u kom slucaju "eliminatorska"
(u onom smislu kako je o tome govorio Denijel Goldhagen), njen obim i
opsesivni kvalitet imali su ulogu u trasiranju puta za tragedije koje
ce doci kasnije.
Postojali su i drugi dosledni rasisticki propagandisti, kao što je bio
antiklerikalni Teodor Fric (1852-1933) ciji je Prirucnik o jevrejskom
pitanju bio veoma dobro poznat mladom Hitleru u Becu pre 1914. je bio
neumorni publicist, aktivan u Saksoniji, koji je 1883. osnovao izdavacku
kucu "Hamer" za antisemitsku literaturu a deceniju kasnije objavio
cuvenih rasistickih "Deset zapovesti za antisemitu". Njegov
katehizam je oštro upozoravao Nemce da se ne upuštaju ni u kakve socijalne,
seksualne, poslovne ili profesionalne veze sa Jevrejima, niti da citaju
ikakve jevrejske spise, "da ne bi njihov sporodejstvujuci otrov vama
i vašoj porodici uništio nerve i izazvao trulež". Fricov prirucnik
objavljen je u više od cetrdeset izdanja, i inspirisao je izvestan broj
nacista, koji su kasnije dali Fricu pocasti starijeg državnika. U Trecem
Rajhu ce biti visoko cenjeni i drugi antisemitski ideolozi iz doba pre
1914, kao što je bio ekspert za orijentalistiku Pol de Lagard , zastupnik
muževnog, dejudeizovanog hrišcanstva, koji je raskrinkavao zla zapadnjackog
liberalizma, kapitalizma, i parlamentarizma; i, Eugen Diring, ranije socijalista,
žestoki antihrišcanin, koji je zahtevao rasne mere u cilju vracanja Jevreja
u geto, pomocu diskriminatornih zakona o tudinima. Diring je insistirao
da germansko-nordijska rasa može ispuniti svoju evolucionu sudbinu samo
ako jednom za svagda zbaci jaram "semitskog" judeo-hrišcanstva.
Još uticajniji bio je jedan Englez , emigrant, tevtonomanijak, Hjuston
Stjuart Cemberlen, cija knjiga, bestseler Temelji 19. veka (1899) je naišla
na velike simpatije kod nemackog cara Vilhelma Drugog, sklonog bombasticnom
imperijalizmu. Cemberlen je bio strastveni vagnerovac, diletant-filozof,
a živeo je dovoljno dugo da uputi pozdrave Hitleru 1923. godine kao buducem
"spasiocu" Nemacke.
Uprkos sve vecoj težini antisemitskih ideologija u imperijalnoj (carskoj)
Nemackoj pre 1914, Drugi Rajh je vecini Jevreja izgledao kao još uvek
stabilno, prosperitetno i visoko-kulturno društvo, gde su njihova gradanska
prava respektovana. Slicno tome, u ostalim delovima Zapadne i Srednje
Evrope (a to je ukljucivalo i više od dva miliona Jevreja u Austrougarskoj),
izgledi za integraciju izgledali su dobro, pre Prvog svetskog rata. Taj
rat je, medutim, doneo gorka razocarenja mnogim Jevrejima; posledice rata,
isto tako. Jevreji u Galiciji i oni duž ruskog fronta uskoro su morali
da beže da ne bi bili pobijeni. Ruske caristicke snage su ih cesto kažnjavale
kao špijune i izdajnike ili deportovale u unutrašnjost Rusije. Kad je
na kraju rata, 1918. godine, Poljska proklamovala svoju nacionalnu nezavisnost,
taj proglas bio je pracen neskladnom muzikom mnogih pogroma koji su se
dogodili protiv Jevreja, narocito u naseljima sa mešovitom populacijom,
gde su Poljaci sumnjali u lojalnost Jevreja Poljskoj. Iako je nemacka
armija na Istocnom frontu postupala prema Jevrejima razumno korektno,
godine 1916. je Vrhovna komanda izvela specijalni popis svojih vojnika
Jevreja u aktivnoj vojnickoj službi, takozvano "brojanje Jevreja"
(Judenzählung). Ovo je izvedeno ,navodno ,da bi se suzbile glasine da
Jevreji izvrdavaju vojnu obavezu i da se bave crnoberzijanskom trgovinom.
Rezultati ovog popisa nikada nisu objavljeni; ali, u ratu je ukupno 12.000
nemackih Jevreja dalo život za svoju domovinu, a relativno visok procenat
nemackih vojnika Jevreja dobio je medalje za hrabrost na bojnom polju.
Ove žrtve nisu sprecile da u cirkulaciju krene opaka legenda da su Jevreji
(i marksisti) "udarili Nemackoj nož u leda" tokom Prvog svetskog
rata – mit koji ce za Hitlera i nemacku nacionalisticku desnicu postati
mocno propagandno oružje odmah posle 1918.
Novembra 1917. odigrala su se dva dogadaja od presudnog znacaja za modernu
jevrejsku istoriju i potonje procese. U Rusiji, kratkotrajni eksperiment
u parlamentarnoj demokratiji, koji su vodili uglavnom umereni ruski liberali
i socijalisti, srušen je boljševickom revolucijom. Mada je revolucija
konsolidovala emancipaciju ruskog jevrejstva dozvoljenu deset meseci ranije
kad je pao carizam, neposredne posledice revolucije bile su katastrofalne
za Jevreje. Rezultat su bili najgori pogromi u dotadašnjoj istoriji jevrejstva:
izmedu 1918. i 1921. ubijeno je preko 100.000 Jevreja u Rusiji i Ukrajini.
Vecinu zverstava pocinili su antiboljševici, reakcionari, takozvani "beli",
i ukrajinska nacionalisticka armija: i za jedne i za druge Jevreji su
postali sinonim za komunisticku revoluciju. Taj amalgam bio je, jasno
se videlo, izmišljotina, ali, opet, u ranim danima ruske revolucije zaista
je neproporcionalno veliki broj boljševika jevrejskog porekla bio na vodecim
funkcijama. Nijedan od tih "nejevrejskih Jevreja" nije ni na
koji nacin identifikovao sebe sa judaizmom, niti jevrejskim nacionalizmom,
niti sa ruskim jevrejskim stanovništvom. Slicno tome, vecina ruskih i
ukrajinskih Jevreja nije imala baš nimalo simpatija za komunizam. Ali,
antisemitsko divljaštvo antiboljševickih pogromaša oteralo je Jevreje,
na kraju, u narucje crvene revolucije. Uticaj aveti boljševizma u Nemackoj
pokazao se izuzetno fatalnim. Posle 1919. godine, novostvorena nacional-socijalisticka
partija, zajedno sa mnogim desnicarskim snagama u Nemackoj (i daleko,
i široko izvan granica Nemacke) prilježno je propagirala mit o jevrejsko-boljševickoj
konspiraciji da se uništi ne samo Nemacka, nego i cela zapadno-hrišcanska
civilizacija. Ova ideološka fantazija postace osnovna pokretacka snaga
holokausta.
Gotovo simultano sa trijumfom boljševika u Rusiji, britanska vlada je
(preko svog ministra spoljnih poslova, lorda Balfura ) objavila 2. novembra
1917. jednu deklaraciju, koja ce postati poznata kao Balfurova deklaracija.
Njome je britanska vlada javno priznala da je naklonjena "uspostavljanju,
u Palestini, nacionalnog doma za jevrejski narod", a baš tih dana
su britanske trupe porazile otomanske Turke i osvojile Palestinu. Ovim
su položeni temelji za nešto što ce 1922. dobiti službeni naziv "Britanski
mandat za Palestinu" i pretvoriti se u državu Izrael 1948. godine.
Kroz Balfurovu deklaraciju cionisticki pokret je ostvario svoj dotad najveci
uspeh na medunarodnoj pozornici, jer je politicki priznat od strane tada
najjace svetske imperijalne sile. Ironijom sudbine, upravo taj prvi nagoveštaj
da ce po prvi put posle gotovo dve hiljade godina da bude obnovljena jevrejska
državnost ,dogodio se u danima kad su Jevreji ubijali Jevreje u nezapamceno
velikom broju pucajuci iz suprotnih rovova na bojištima Prvog svetskog
rata. Cionizam je, medutim, ponudio izglede da ce jedna nova centripetalna
sila nadjacati centrifugalne i dezintegrativne uticaje modernizacije na
tradicionalno jevrejsko društvo.
Stav nacista, nacionalista i antisemita u Nemackoj i drugde prema cionistickom
eksperimentu bio je ambivalentniji nego što ce biti prema komunizmu. Na
jednom nivou, cionizam se mogao svideti antisemitima kao pokret koji zagovara
iseljenje Jevreja. Palestina je cak mogla izgledati, u ocima nacistickog
režima izmedu 1933. i 1939, kao zgodna deponija gde je moguce istovariti
sve te nepoželjne Jevreje. Medutim, postojalo je i jedno zlokobnije videnje
cionizma kao politickog oružja kojim ce se Jevreji poslužiti da ostvare
svoju "svetsku dominaciju", a ovo su gledište izneli u 1920-tim
godinama Adolf Hitler i vodeci nacisticki ideolog Alfred Rozenberg. Za
njih je cionizam naprosto pojacavao stereotip o jevrejskim dvojnim lojalnostima,
i dohranjivao legendu kako ce Jevrejin, u svojim nezasito-pregladnelim
apetitima za sticanje svetske vlasti, krenuti iz tog uporišta u nove zavere.
Posle 1918. godine, kad su se raspale cetiri carevine (osmanlijska, ruska,
austro-ugarska i nemacka), mapa Evrope se promenila zauvek. Izronile su,
ili su rekonstituisane, nove nezavisne nacionalne države, kao što su bile
Poljska, Cehoslovacka, Jugoslavija, Rumunija, Madarska i balticke države.
Vecina njih imala je u sebi itekako velike etnicke i verske manjine, i
brojnu jevrejsku populaciju. U tim novim-starim nacijama odmah su se rodili
žestoko ekskluzivisticki etnicki nacionalizmi, i uspostavili se autoritarni
režimi koji su brzo postajali sve neliberalniji. Oni su Jevreje gledali
sa dubokim podozrenjem kao "strance". Ne samo što su Jevreji
još uvek gledani kao "razliciti" i kao ljudi koji imaju neke
svoje sopstvene, druge, grupne lojalnosti, nego su ,takode, sagledavani
i kao nedobrodošli ekonomski rivali ili kao opasno subverzivni radikali.
U tri zemlje koje su zajedno imale ukupno cetiri i po miliona Jevreja
na svojoj teritoriji (Poljska, Rumunija i Madarska, u 1930-tim godinama),
uvedene su ubrzo posle Prvog svetskog rata oštre kvote da bi se ogranicio
broj Jevreja na univerzitetima. Jevreji su se našli pritisnuti fiskalnom
politikom država gde su živeli, pocela je diskriminacija u zapošljavanju,
a mnogi su pretrpeli ogromne štete zbog sloma berze u Njujorku i Velike
ekonomske krize 1930-tih godina. Osiromašenje jevrejskih masa pogoršalo
je efekte tog vec hostilnog (ne-prijateljskog) zakonodavstva, i dohranilo
sve nacionalistickiju i sve antisemitskiju klimu koja je težila da maksimalno
iskljuci Jevreje iz ekonomskog života.
Medu nacijama u meduratnoj Evropi koje su bile ponajviše željne da uklone
masu Jevreja sa svoje teritorije bila je Poljska. Oktobra 1938. godine
poljski ambasador u Velikoj Britaniji predložio je da se poljskim Jevrejima
dozvoli da emigriraju u Severnu Rodeziju i slicne kolonije, tempom od
100.000 osoba godišnje; ako ne, saopštio je on, poljska vlada ce smatrati
da je "neizbežno prisiljena da usvoji istu vrstu politike kao nemacka
vlada, štaviše i da se približi toj vladi u generalnim pitanjima politike".
Ali poljski antisemitizam, iako je imao slicnosti, razlikovao se na nekoliko
znacajnih nacina od nemackog antisemitizma. Kao prvo, "jevrejsko
pitanje" je u Poljskoj egzistiralo kao autenticno manjinsko pitanje,
u jednoj nesigurnoj multietnickoj državi gde su Poljaci 1931. godine još
uvek cinili manje od 65% stanovništva. Drugo, suoceni sa stalnom pretnjom
mocnih suseda kao što su bile Nemacka i boljševicka Rusija, mnogi Poljaci
su razvili u sebi izrazito paranoidna osecanja protiv etnicki ne-poljskih
manjinskih grupa u svojoj nedavno obnovljenoj državi, gledajuci ih kao
potencijalnu petu kolonu. Jevreji, koji su cinili izmedu jedne trecine
i jedne cetvrtine populacije u velikim gradovima kao što su bili Varšava,
Lod, Ljvov (Lavov), Krakov i Lublin, bili su narocito na udaru sumnje
da su nelojalni Poljskoj ili indiferentni prema poljskim nacionalnim interesima.
Ovo je proizvelo neke veoma ružne posledice. Poljskoj srednjoj klasi,
koja se tek radala, visoko-urbanizovani Jevreji bili su opasni takmaci
u biznisu; u ocima dominantne konzervativne i klerikalne elite, bili su
redovno sagledavani kao kripto-boljševici; a za seljaštvo i sitne trgovce
bili su stranci-krvopije.
Za poljskog nadbiskupa, kardinala Hlonda , godine 1936 (kada je održao
ovaj govor), navodno je bila jasna cinjenica "da se Jevreji protive
Katolickoj crkvi, natopljeni su slobodnim razmišljanjem, i avangarda su
ateistickog pokreta, boljševickog pokreta i subverzivnog delovanja".
Kardinal Hlond nije propustio da pomene klasicnu tvrdnju da se Jevreji
bave i odvodenjem žena u "belo roblje" , širenjem pornografije,
ekonomskim prevarama i pljackom pomocu nagomilanih kamata na pozajmljeni
novac, kao i podrivanjem hrišcanskog morala generalno. Biološki i rasisticki
antisemitizam pseudo-naucne vrste bio je, mora se priznati, ipak mnogo
manje prisutan u Poljskoj nego u susednoj nacistickoj Nemackoj. Osim toga,
nerado se gledalo na fizicko nasilje protiv Jevreja. Ali, cim je Hitler
došao na vlast u Nemackoj 1933, raspoloženje protiv Jevreja u Poljskoj
pocelo je da postaje ratobornije, narocito na nacionalistickoj desnici
(medu "nacionalnim demokratama" koji su se zvali "Endecja"
– Endecja ) i kod fašistickih huligana koji su, ipak, bili samo manji
ogranci te desnice. Krajem 1930-tih vec su poceli mini-pogromi u selima,
i vec su za studente Jevreje bile, u salama poljskih fakulteta, rezervisane
zasebne "geto-klupe". Što je još gore, medu poljskim politicarima
vodila se utakmica ko ce predložiti dalekosežniju soluciju za "jevrejsko
pitanje", na primer, ekonomski bojkot, socijalno iskljucenje, zakonsku
diskriminaciju, ili masovni izgon u inostranstvo.
Ne samo u Poljskoj nego i u Rumuniji, Madarskoj, Slovackoj, pa cak i u
Italiji u poznim 1930-tim godinama preduzimani su koraci da se ogranici
ucestvovanje Jevreja u profesijama za koje je potrebno više obrazovanje,
i da se oni redukuju na gradane drugog reda. Ovo je bio zloslutni predznak
onog što ce doci. Jevreji su imali sve manje moci da se suprotstave ovom
panevropskom trendu da im se oduzmu ljudska i politicka prava, izborena
sa toliko truda. Nagomilavao se masivni pritisak da se nametne širok numerus
clausus koji bi im zaprecio obrazovne i ekonomske mogucnosti, i time ih
prisilio na masovno emigriranje.
Relativna slabost jevrejskog odgovora na ovo samo je odrazila vekovnu
nesklonost i nesposobnost Jevreja pre holokausta da deluju politicki i
da to na efektne, organizovane nacine da bi odbranili svoje vitalne grupne
interese. Na Zapadu, politika ugovora o emancipaciji (posle cega bi usledila
asimilacija) dopuštala je individualno zakulisno lobiranje i filantropsku
aktivnost, ali ne i uspravnu, glasnu etnicku politiku. Jevrejski nacionalni
pokret, koji je zagovarao upravo takav kurs, ostao je manjinski trend
u jevrejskom svetu, sve dok Hitlerovi uspesi nisu poceli da dokazuju opravdanost
mnogih cionistickih argumenata. Tada je medutim, preovladao utisak da
je vec prekasno da se ucini išta pozitivno, osim da se ocajnicki organizuje
legalna (ili ilegalna) emigracija u Palestinu koja je ostajala pod britanskom
kontrolom. Donošenje odluka na Bliskom istoku bilo je, medutim, još uvek
u rukama britanske elite koja je bila preokupirana svojim državnim razlozima
i koja je gledala uglavnom šta ce Imperiji biti najpogodnije. Britanci
su u Palestini bili suoceni sa dobro organizovanom jevrejskom zajednicom,
ali ta zajednica još nije imala ni svoju suverenu državu, ni jevrejsku
armiju, niti jasno usaglašen set politickih ciljeva. Palestinski Jišuv
(Yishuv) bio je brojcano malen, ekonomski slab, podeljen u nesložne politicke
frakcije, zavisan od britanske dobre volje, a suocen sa neprijateljski
raspoloženom arapskom vecinom.
Cak ni americko jevrejstvo, mada je 1939. godine bilo najveca, najbogatija
i najuticajnija jevrejska zajednica na svetu, bilo je još uvek daleko
od onog organizovanog, žustrog, disciplinovanog politickog lobija, sposobnog
da utice na spoljnu politiku SAD, u kakav se pretvorilo posle Drugog svetskog
rata. Naprotiv, bilo je to jevrejstvo toliko razjedinjeno i nesamopouzdano,
i toliko zastrašeno jacanjem americkog antisemitizma u godinama ekonomske
depresije, da nije bilo sposobno da se ozbiljno suprotstavi drakonskim
imigracionim restrikcijama koje su dodatno zapecatile sudbinu evropskog
jevrejstva. Otprilike isto moglo bi se reci za znatno manju anglojevrejsku
zajednicu (tj. Jevreje u Britaniji; bilo ih je 330.000), iako su neki
Jevreji, kao pojedinci, uspeli da se istaknu u britanskom javnom životu
u meduratnim godinama.
Jednako lišeni moci bili su poljski Jevreji, kojih je bilo više od tri
miliona, iako su bili organizovano zastupljeni tj. imali svoje predstavnike
na opštinskom i parlamentarnom nivou u poljskom društvu. Poljsko jevrejstvo
bilo je mikrokosmos šireg jevrejskog sveta, njegovog uzburkanog, frakcijama
razdiranog, ideološki polarizovanog politickog života – u kome su plamtele
medubratske svade levice i desnice, religioznih i sekularnih, cionistickih
i anticionistickih ekstremista. "Nacionalna" politika poljskih
Jevreja imala je malo šanse za uspeh u sudaru sa neprijateljstvom gentila
, što je izazvalo neku vrstu samodbrane od anti-semitskog nasilja, kroz
Jevrejski socijalistcki savez. Ipak, Jevrejski socijalisticki savez, organizovao
je energicnu fizicku odbranu od antisemitskog nasilja. Ali, bez obzira
da li su bili skloni da poštuju zakon, ili revolucionarno nastrojeni,
nacionalisti ili integracionisti, Jevreji srednje i istocne Evrope pre
1939. godine imali su slabe šanse da suzbiju nadolazecu antisemitsku plimu.
Posle 1939, ta neravnopravna borba postajala je sve beznadežnija, jer
je jedna strana (Nemci) pribavljala ogromne kolicine teškog naoružanja,
a druga strana (Jevreji) ostajala u suštini bez odbrane. Ova ogromna nejednakost
snaga povecala je sadizam nacista, koji su tvrdili da se bore protiv svemocnog
neprijatelja, iako se jasno videlo da taj neprijatelj nije opremljen ni
za najosnovniju samoodbranu.
Nemoc Jevreja bila je posle 1939. godine pogoršana neprijateljstvom lokalnog
stanovništva, i spremnošcu tog stanovništva da kolaborira sa Nemcima na
postizanju "konacnog rešenja za jevrejsko pitanje". Ovo je bilo
tako cak i u Poljskoj, koja se borila protiv nacista od prvog do poslednjeg
dana rata, nije imala nijednog svog kvislinga i koja je imala najveci
pokret otpora u Evropi. Pojedini poljski antisemiti ne samo što su se
borili protiv Nemaca nego su i spasavali Jevreje, iako je to bio postupak
za koji se dobijala smrtna kazna. Ali, iako su u tom ratu postradali više
nego ijedan narod (osim Jevreja), Poljaci su ipak bili neprijateljski
raspoloženi prema Jevrejima, ili indiferentni, ali su cak cinili i jeziva
zverstva protiv svojih komšija Jevreja – a to su radili i Litvanci, Letonci,
Estonci, Ukrajinci, Belorusi, Rumuni, Madari i mnogi drugi evropski narodi.
Dok se skrivao na "arijevskoj" strani Varšave, godine 1944,
jedan poljsko-jevrejski istoricar, Emanuel Ringelblum, gorko je napomenuo:
"Prošlog leta, kad su zaprežna kola prepuna jevrejskih muškaraca,
žena i dece prolazila kroz ulice prestonice, da li je zaista bilo potrebno
da sa druge strane zidina našeg geta odjekuje divljacki smeh rulje…?"
Još oktobra 1940. on je svome dnevniku poverio cinjenicu da "postoji
znacajan broj antisemitskih elemenata koji kolaboriraju sa Nemcima u ratu
protiv Jevreja". Radio-stanice su bile pod nemackom kontrolom, kao
i sistem javnog razglasa pomocu zvucnika, kao i razne specijalne izložbe,
brošure, pamfleti, leci, plakati; i sve je to širilo poruku mržnje, koja
je nalazila mocan odziv u lokalnoj populaciji, vec opijenoj antisemitizmom
"reptilske štampe" na poljskom jeziku.
Mordekaj Tenenbaum, komandant jevrejske borbene organizacije u getu u
gradu Bjalistok, još oštrije je kritikovao nacin kako su se Poljaci ponašali
dok su vozovi smrti odmicali prema Treblinki i drugim mestima pokolja.
Da nije bilo pasivne i aktivne podrške Poljaka, rekao je on, "Nemci
nikad ne bi imali toliko uspeha" u pronalaženju Jevreja. "Poljaci
su svojim povicima 'Jid! Jid!' ukazivali na svakog Jevrejina koji bi uspeo
da iskoci iz voza kojim je transportovan u pravcu gasnih komora; Poljaci
su i hvatali te nesretnike, i radovali se njihovom postradanju."
Neustrašivi poljski kurir Jan Karski, u jednom svom raportu 1940. godine
poljskoj vladi u izbeglištvu, kaže da je "jevrejsko pitanje"
nešto kao "uzani most saglasnosti izmedu Nemaca i velikog dela poljskog
društva". Sofija Kosak-Šucka, vatreni katolik, clanica Saveta za
pomoc Jevrejima (zvanog Zegota) osnovanog pozno u 1942. godini, bila je
duboko šokirana demoralizacijom koja je u poljskim redovima nastala zbog
"opšte, zlokobne cutnje" kojom je bilo okruženo masakriranje
miliona Jevreja. Zapazila je, užasnuta, i cinjenicu da nikakvih protesta
tim povodom nije bilo u Engleskoj, ni u Americi, ni iz redova internacionalnih
jevrejskih organizacija, niti iz Katolicke crkve; ali nadasve je Kosak-Šucka
bila zabrinuta za dušu Poljske. "Prinudno ucešce poljske nacije u
ovom krvavom spektaklu koji se sad dešava na poljskom tlu lako može dovesti
do ravnodušnosti prema zlocinu, do sadizma, a nadasve do opasnog uverenja
da je moguce ubiti svog komšiju nekažnjeno."
Najgnusnije ubistvo: to je ono što su pocinili Poljaci, stanovnici sela
Jedvabne (Jedwabne, oko 100 km od Bjalistoka); ubili su, 10. jula 1941,
ubrzo posle pocetka nemacke invazije na SSSR, svih 1.600 svojih komšija
Jevreja. Nemci su samo stajali postrani, gledali, i snimali te dogadaje
filmskom kamerom, da bi im to poslužilo u propagandne svrhe. Ovi poljski
seljani su udarali Jevreje sekirama, toljagama, noževima, motkama kroz
ciji prednji deo su bili prikucani veliki ekseri. Muškarcima su sekli
jezike i vadili oci, žene su silovane pa ubijane, bebe su bacane na zemlju
pa se po njima skakalo dok ne bi bile tako, nogama, usmrcene. Neki isprebijani
Jevreji postrojeni su na seoskom trgu i prisiljeni da pevaju "Mi
smo izazvali rat!"; druge grupe Jevreja bile su primoravane da se
svlace, da pevaju, igraju i izvode "sulude vežbe" na šta su
poljski seljaci posmatraci, pa i žene i deca medu njima, aplaudirali.
Jednoj grupi mladih Jevreja naredeno je da podignu ogromnu statuu Lenjina
(iz vremena sovjetske okupacije) i odvuku je na jevrejsko groblje, a tamo
su odmah svi iskasapljeni. Svi preostali Jevreji, terani su da ulaze,
teturajuci se od batina, u jedan obližnji ambar, koji je poliven kerozinom
i zapaljen, tako da su izgoreli živi.
Obicni Poljaci koji su pocinili ova varvarska dela, opisana u kratkoj
knjizi Jana Grosa (Jan Gross) o selu Jedvabne, nisu u svom brutalnom sadizmu
bili niukoliko drugaciji od Nemaca zlocinaca koje je analizirao Danijel
Goldhagen, koji je bio sklon da prenaglasi jedinstveno nemacke elemente
holokausta. Kad su sovjetske okupacione snage zauzele polovinu Poljske,
mnogi Jevreji su postali saradnici sovjetskog okupatora, a onda, pod naletom
nemacke invazije u junu 1941, Sovjeti su se povukli a ti Jevreji su ostali;
mržnja naroda prema tim komunistickim kolaborantima, kao i opšta poljska
stereotipna identifikacija jevrejstva sa komunizmom, bili su dodatni otežavajuci
faktori, ali ne i glavni uzroci, masakra. Važniji je bio mocni koktel
predratnog antisemitizma usaden u radikalni nacionalizam Endecje i u duboko
reakcionarni, primitivni katolicizam, pomešan sa najcistijom pohlepom
i željom da se opelješi jevrejska imovina, za šta se mogucnost otvorila
u trenutku kad je Nemacka krenula u rat protiv Sovjetskog Saveza. Slicni
bestijalni seoski pogromi dogodili su se i u mnogim drugim selima u regiji
oko Bjalistoka; posmatraci su se smejali i sa puno entuzijazma aplaudirali
dok su Jevreji padali pod nemilosrdnim udarcima ubica. Jedan svedok-ocevidac
je to ovako opisao: "Seme mržnje palo je na dobro pripremljeni teren,
teren koji su crkveni ljudi pripremali mnogo godina. Podivljale krvožedne
gomile smatrale su da im je sveti zadatak, dodeljen od istorije – da se
otarase Jevreja. A cežnja da se napljackaju jevrejskih bogatstava još
više je zaoštrila taj apetit".
To je vec bio holokaust u minijaturi, koji je otkrio prastare slojeve
ljudske sposobnosti za monstruozna dela uz upotrebu najprimitivnijeg starinskog
oružja. Bila je to samo jedna mala epizoda u Hitlerovom ubilackom ratu
protiv Jevreja, ali, slicne scene uskoro su pocele širom Evrope.
S engleskog preveo prof. dr. Aleksandar B. Nedeljkovic
Robert S. Wistrich, Hitler and the Holocaust
First published in Great Britain in 2001 under the title
Hitler and the Holocaust by Robert S. Wistrich
Copyright©by Robert S. Wistrich 2001
Published by arrangement with Weidenfeld & Nicolson Book.
Kataloški podaci
Autor: Robert S. Vistric
Naslov: Hitler i holokaust
Format: 15 X 21 cm
Broj strana: 300
Izdavac: Alexandria Press
Cover: Viktor Šekularac
Štampa: VMD
Predvideni datum izdanja: novembar 2004
Predvidena cena: 590 dinara
