Kritičko mišljenje u filozofiji i društvenoj
teoriji: slučaj Srbija

»Fedar: A ti se, čudnovati čoveče, baš pokazuješ kao nekakav osobenjak, jer zaista, kao što kažeš, ličiš na nekakva stranca koga vode, a ne na domaćeg čoveka«.
Platon, Fedar (230)

Anti-oda filozofiji Prostora

Posle Drugog svetskog rata Hana Arent je imala uobičajeno (optimističko) predviđanje intelektualca da će zlo postati temeljno pitanje posleratnog intelektualnog života Evrope. Pogrešili su i svi koji su isto mislili za Prostor Bivše Jugoslavije posle ratova iz devedesetih jer najosnovnije nije i najvažnije većini u posleratnoj stvarnosti. Sa zlom se, i posle svih iskustava, kalkuliše i igra, a njegove žrtve ostaju tek stavka u najnovijoj »političkoj ekonomiji«: koliko se gubi kod stranih sponzora ako se dobija kod domaće javnosti, pravljenje psihološkog profila donatora i praćenje (ne)diplomatskih grimasa najmoćnijih svetskih političara u svakoj etapi odbijanja suđenja za zločine. Vlast koja ne postigne institucijalizaciju (pravne, psihološke i istorijske) sećanja na žrtve rata pokazuje vlastiti psihološki profil: na Prostoru Bivše Jugoslavije on se uobličio u ''ekonomiju'' podilaženja većini, nezainteresovanost i radikalno poniženje ljudskog života predstavom o kolateralnosti pojedinačne smrti u odnosu na ideju svete Teritorije. Iako je biranje manjeg zla, ne samo u privatnom životu, već i u istoriji stara praksa, svaka vlast na ovim prostorima još jednom žrtvuje žrtvu samo sa različitim motivima i strašću.
Ako proneveriti pravdu znači omogućiti novo zlo koje će nastaviti da potvrđuje svoju nekažnjivost, onda je upravo to najveća moralna nesreća društava Bivše Jugoslavije1. U tom i takvom kontekstu, problem obnove kritičkog filozofskog mišljenja je tu gde je ono najviše i zakazalo – u nepovratku etici mišljenja; u stvarnosti koja je variranje posledica duhovnog, teritorijalnog, državnog i kulturnog nacionalizma.

PRVI DEO: ETNIČKO I ETIČKO

Kant kaže da je čovek »građanin dva sveta«, čulnog i duhovnog (inteligibilnog), prvog po rođenju, drugog kao biće koje je odgovorno za sopstvenu slobodu. Čovek je kao pojedinac i pripadnik ljudske vrste na putu od čulnosti (materijalnog, prostornog, genetčikog, nacionalnog...) do duhovnosti – čulnost i instinkte stiče rođenjem, a natčulno i moralno biće postaje. Nacionalistička svest, posebno u svom fanatičkom (šovinističkom) obliku, pripada prvom od njih jer je suviše čulna i telurgijska da bi postala građanin inteligibilnog sveta slobode, ali i da bi to drugima dopustila. Ipak, kako Nacija i njeni pripadnici, a naročito njeni fanatici, hoće (u) oba sveta, treba videti da li je Naciju i nacionalizam, bar na teorijskom nivou, moguće odvojiti od izmišljene nacionalne prošlosti kao njihove autentične neslobode, kakve su filozofija, etika i estetika nacionalizma i koja je njihova uloga posle rat(ov)a.
Egzistirati samo »po rođenju« znači živeti neki usud (kao da nam se prosleđuje neka nasledna bolest), živeti ''nasledno'', a ne sa mogućnošću izbora. Za nacionalizam to znači na račun ostalih ljudskih kvaliteta do paroksizma razviti čulo za teritoriju, a građanske vrednosti zadržati samo kao fraze i poželjan refren pred (svetskim) javnim mnjenjem pošto danas nema alimentacije za one koji svojevoljno raskidaju ugovor sa ostatkom sveta. Pri tom, činjenicu da se građani (sveta) legitimišu pod okriljem ideje Ujedinjenih Nacija, pristalice nacionalne države imitiraju i karikiraju idejom Ujedinjenih nacionalizama: UN su samo današnja naivna uvertira za budućnost (istorijski kontinuitet) ujedinjenih nacionalizama. U tom sve većem udaljavanju od Kantove ideje o svetskom građanskom poretku, rastu nacionalističke strepnja i nada. Jer iako je ideja Ujedinjenih nacija građanski poredak koji egzistira samo na imaginarnoj karti, za mnoge ona je stvarna idealistička (logo)terapija za suočavanje sa real-političkim činjenicama. (Ko sa takvim egzistencijalno-ontološko-etičkim, pa i političkim idealom preživi, pričaće... možda i citirati Hegelovo: »utoliko gore po činjenice«.) Činjenica da su i same UN u jednom ''istorijskom trenutku'' nastale iz pragmatičnih razloga nekoliko moćnika ne ugrožava UN kao staru ideju i humanističku imaginaciju - nacionalizmi i imperijalizmi ne mogu poništiti ideju opštesvetskog građanskog poretka ma koliko je ona u današnjem svetu (ujedinjenih) nacija daleko od dovršenja.
Kartezijanski bi se moglo reći da je u nacionalizmu odnos između res extense i res cogitans nadmoćno na strani prve. Svi povodi Nacije za sukobe posledica su njenog svođenja na res extensu (rasprostrtu supstancu). Ideja Nacije odavno je već samu sebe uramila u istorijom isk(r)vareni Prostor, a prosečna pamet i povodljiva imaginacija omamljene res extensom postaju povodljiva pamet i neodgovorna imaginacija. U nacionalističkoj upotrebi puka rasprostrtost kao vizija životnog Prostora zaista može postati ideja za koju se živi, i od koje neki režimi »lepo žive«, ali ne i ona za koju je dobro živeti (u starom, dobrom značenju dóbra).
Tokom prethodne decenije balkanski Prostor uglavnom je predstavljao res extensu tla (i krvi). Ipak, “filozofije patriotizma” još uvek priželjkuju nastavak serijala balkanskih ratova prinoseći kao svoju žrtvu misleću supstanciju filozofije (res cogitans) onoj rasprostrtoj, Duh ideji omeđenosti. »Filozofski radnici« postaju najamnici Nacionalnog Prostora koji telom (naročito u pograničnim regijama) i duhom (istorijom) ukazuje na nužnost vlastitog proširenja. U već rutinskim ratovima za Naciju politička (zlo)upotreba filozofskog esnafa zauzima važno mesto jer je intelektualni povod odavno postao nužan da ekstremne ideje dobiju razmere samo-ubilačke »kolektivne žrtve« za Prostor. Stvarajući ideološki alibi koji kao potrošni materijal pruža primitivnijim učesnicima ratnih pohoda, »misleća elita« postaje vodeći saučesnik ratnih pohoda. Filozof kao nacionalista krši profesionalnu etiku jer ako je u početku “samo” teorijski neprijatelj Drugog (naroda, sveta, pojedinca, kosmosa – grč. red, ukras), na kraju proizvodi realnog neprijatelja i u onome koji to nikad nije bio i tamo gde ga nikada nije bilo. Ako rat više ljudi pokvari nego što pokvarenih uništi, nacionalizam, i pre svakog rata, stvori više izmišljenih neprijatelja nego što ih može doneti ijedna zaraćenost. Zvanična akademska filozofija u Srbiji ipak se nikada nije ogradila od ekstremnih stavova kao lako prepoznatljivih falsifikata – u odnosu na ideju filozofije i moralno osećanje, a ne univerzitetsku diplomu filozofa. Nju, nažalost, terorista i ratnik mogu steći jednako kao i borac za ljudska prava.
Ako ćemo dozvoliti još jednu asocijaciju, možemo reći da nacionalizam pripada Kantovim čulnim (neidealnim) idejama, ali i da, paradoksalno, odoleva vremenu, mada gubi igru sa »duhom vremena« koji se, u finansijski-monopolističkom smislu (zauzimanja geografskog prostora kao izvora budućeg profita, a ne sirove teritorije), danas više ne predaje idolima krvi i tla. Paradoks je da nacionalizam, gubeći igru, postaje sve žilaviji jer se staromodnost meša sa ''istorijskim'' (nasuprot ideala pomodnosti).
Ne uspevajući da stvori istinska »imaginarna značenja koja drže društvo skupa: tabu, totem, Bog, polis, nacija, bogatstvo, partija, pravo građanina, vrlina ili vječni život« , nacionalizam se »rešava« osnovnih etičkih pretpostavki. Za ideologiju Nacije, nacionalizam, važi isto što i za sve druge ideologije (pokreta, religija, klasa...) - od nje zavisi mogućnost ekstremiz(a)ma. Tako će tokom istorije Nacija svoje pravo na suverenitet zloupotrebiti idejom »neizbežnih ratova« za stare teritorije, pri čemu, nikada ne može biti dovoljno jasno koliko treba da budu ''stare''. Dok neke ideje i principi po sebi ne omogućavaju moralno zlo (osim ako se razobliče do neprepoznavanja), druge, u svojoj namernoj dvosmislenosti, lako postaju pokriće za fundamentalizam, nasilje i osvetu. Niko ne može zaratiti u ime ideje kosmopolitizma jer on nema ideologiju i demagogiju idéja Velike Nacije, svete tradicije, bitaka dobijenih na bojnom polju, a izgubljenih u miru... Za nacionalizam su dramatizacija i kvarenje istorijskih činjenica temeljna vrednost: »... od samog početka u nacionalizmu su sadržani izuzetno ekstremni ciljevi i sadržaji: ‘izabrani narod’ i njegovi smrtni neprijatelji, ‘obećana zemlja’ i njena egzistencijalna ugroženost, ‘istorijska misija’ sa njenim neograničenim aspiracijama«. Kada »nacionalne ideale« preuzmu filozofi i intelektualci uopšte, sve postaje još »izuzetnije«, »obećanije«, »izabranije«, ali i smrtnije, ekstremnije, ugroženije.
O »dobrom nacionalizmu« najviše se govori kada on postane najneumereniji. Međutim, ne postoji umereni nacionalizam, postoji samo onaj koji trenutno nije u afektu - a i on svoju uzdržanost (od)uvek crpe iz krajnjeg cilja zadatog osvetoljubivim mitom pobedničkog mira. Nema granice koju nacionalizam neće prekoračio – ne samo prostorno, već i etički jer u ispunjavanju svog drevnog zadatka on misli da ostaje »izvan dobra i zla« samo zato što nema etiku. Nema primera nacionalizma koji je sebe utemeljio, ostvario i ustalio na univerzalnim vrednostima. Još u svom duhovnom začetku on živi od nesreće Drugog i njegove smrti, u nacionalističkoj agoniji koju više stvaraju istoričari i (ne)službeni mislioci Nacije, nego stvarni istorijski događaji. Izmišljanje tradicije stvara povoljnu atmosferu za izmišljanje neprijatelja, ali izmišljanje Nacije na to mi daje »pravo« koje retroaktivno seže pre nastanka svake, pa i moje nacije. Filogenetski, istorijski, nacionalizam je nastao pre Nacije; a i ontogenetski - biografski podaci nacionalizma i nacionalista govore da nacionalističke strasti po pravilu prethode »Naciji u njima«. U stvari, Nacija svakodnevno stvara sopstveni uzrok, nacionalizam, pokušavajući da simulira patriotizam i napravi od njih sinonime; nacionalizam je već sadržan u samoj ideji Nacije, ali neke nacije su se, demokratskom i građanskom istorijom i iskustvom, osposobile da ga drže pod kontrolom.
Devedesetih godina prošlog veka deo srpske »filozofske elite«, inspirisan prošlim ratovima koji su proglašeni za »nedovršene«, kanonizovao je ideju vraćanja izmišljenoj prošlosti. Pod teretom mita, sa Prokrustove postelje srpskog državnog prostora, nasilje se prostire izvan njegovih granica, preko srpskog teritorijalnog gubera i to će, posle drugih, i delove »ugroženog srpskog naroda« učiniti još ugroženijim, a kada budu proizvedeni u izbeglice i napuštenijim. Nacionalni plan (nekoliko puta zaista, bez lažiranja, izborno potvrđen) je bio da »obećani narod« stigne do svojih »svetih zemalja« koje su se, u novoj situaciji, našle na tuđoj teritoriji. To što je posledica »integracije« delova jednog naroda postala dezintegracija drugih, bila je tek kolateralna šteta »suviše nacionalnog« plana za jedan višenacionalni prostor, a »suviše ljudskog« za nebeski narod. U završnim scenama, »dobri nacionalizam« sebe zalaže za ideju dolaženja »krvi na vlast«. Po pravilu, u svim tim nacionalnim »filozofijama istorije« sve što je u prošlosti krenulo loše po vlastiti narod proglašava se rezultatom tuđe klevete i uzrokom današnjih nevolja.
Najradikalnija imaginacija Nacije uvek se osveti: misaona »okupiranost teritorijama« oduvek je najava skorašnje okupacije nečijeg staništa. Kao nesvesni medijum ''arhetipskog'' nacionalista lobira za svoje pretke, bez svesti da je njegova vlastita sloboda i njegovo priznanje upravo Drugi kao njegov savremenik. Na prostoru bivše Jugoslavije samoživa kolektivna »volja za život« izgubila je »volju za suživot« sa Drugim najviše zato što su prezentacija i eksploatacija tradicije prošlost učinile nepristupačnom: »Tradicija, koja pri tome stječe vlast, najprije i najčešće čini ono što 'predaje' tako malo pristupačnim, da to, naprotiv, zakriva. Ona prepušta predaju razumljivosti po sebi i zakrčuje pristup natrag k iskonskim 'vrelima' iz kojih se tradirane kategorije i pojmovi bijahu crpili dijelom na pravi način. Tradicija dapače čini, da im takvo porijeklo bude uopće zaboravljeno.« U tom smislu, tradicija postaje uspomena za kojom se sentimentalno žali i koja u za nas boljem svetlu predstavlja ono što je bilo. Ali tradicija tako »oslobađa« i od istine onoga što je u prošlosti bilo dobro. Sentimentalnost prema vlastitoj nacionalnoj prošlosti kao nepravda prema tuđoj, ulepšavajući sopstveni odraz u ogledalu istorije, izvršava nad njom nasilje. Ko drugi nego mi sami odlučuje kako (i čega) se sećati? Za istinsko sećanje potreban je i istinski napor a on se uvek tiče vrednosti: onih koje treba potvrđivati i drugih koje treba prevrednovati.
Da li je moguće danas preovlađujuću mitotvoračku energiju pretvoriti u dobru volju (prema Drugom)? Kao da zakon o održanju energije u prirodi - energija se ne može izgubiti niti ni iz čega stvoriti, ona samo može preći iz jednog oblika u drugi – ne važi i za »ljudsku prirodu«. Da li bi se, npr., energija nacionalizma i nasilja mogla transformisati u neki oblik građanske i kosmopolitske volje? Da li se ta »priroda« može promeni brzo i koji su za to »dovoljni razlozi«? Istorijsko iskustvo govori da se (u) ljudskom svetu ovakvi preobražaji ne dešavaju ni »bezrazložno« ni brzo i da je za njih potrebna neka granična situacija i motivaciona energija nemerljiva jedinicama Prostora, već slobode, savesti, estetskih razloga. Kao i u prirodi, ona se ne stvara ni iz čega, već iz nečijih probuđenih savesti ili bar legitimno ustanovljenih društvenih interesa.
Ovim tekstom pokušavaju se dokučiti dimenzije egzistencije kojima čovek u poratnom vremenu (ponovo) postaje građanin i individua sa etičko-estetičkim integritetom; koja katarza budi posleratne savesti; kojom »filozofijom« i (samo)kritikom, kojim dan-posle-činjenjem je to moguće? Šta može posleratnu Državu »navesti« na nove, pacifističke imaginacije posle svega što se desilo i »filozofiralo«? Ako »zlo ne shvata šta radi« (Hana Arent), da li filozof koji (se pravi da) ne zna za zlo koje se dešava u njegovom okruženju ili se čak bavi njegovim opravdanjem, napušta svoju profesiju pošto svaka poslušnost, pa i ona nacionalizmu, obesmišljava mišljenje? Jer niko, pa ni filozof i etičar, ne može privatizovati etiku ni u lične ni u nacionalne svrhe.
UNCLE JOE ILI RIZIK SVESNOSTI. Između dva svetska rata u SAD-u je zabeležen medicinski slučaj poznat pod nazivom »ujak Džo« (»uncle Joe«): čovek oboleo od jedne vrste raka, kojem je prognozirano još pola godine života, pao je u komu i u njoj ostao više od deset godina. Za to vreme se, očigledno, primirio i rak. Šest meseci po izlasku iz kome je umro. Ponovnu svesnost, izlazak iz ne-prirodnog sna koji ga je održavao u kakvom-takvom životu, morao je platiti obnavljanjem bolesti a potom i smrću (i to tačno po nekada prognoziranom vremenu).
Mišljenje opstoji između dva slična rizika: svesnog bavljenja bolestima (imaginacije, moralnih slabosti, ideala) i kliničke smrti. U drugom slučaju nema rizika, ali ni onog misaonog, koji je sloboda. Taj privid života (ili privid smrti) mišljenja je opravdan kada je "inkubacija“ kritičke i moralne s(a)vesti pred spoljašnjim pretnjama – nekada je solipsizam jedina moguća praksa. Ali pošto je sve manje totalitarnih režima koji bi kritičko mišljenje javno usmrtili (uprkos svetskom javnom mnjenju) “rešenje” se nalazi u njegovoj kliničkoj smrti. Misao se preračunava preko ispitivanja IQ, kulta uspešnosti, “efikasnih ideja”, upotrebljivih ideala, a u eri mas-medija, čak i kada kritička misao ima javni nastup okružena je smišljenom zaverom ćutanja mase zavedene slobodom (TV) izbora u kojoj, naravno, po Pavlovljevom uslovljenom refleksu, bira “lakše” note. Kritičko mišljenje je stavljeno u arenu sa notama koje narod svakodnevno dovode do ekstaze u srazmeri tri kritičara društvenih prilika u ranim jutarnjim satima naspram stotine zabavljača u “udarnom terminu”; ali ni u jednom terminu onaj ko zlo naziva zlom nije predmet “udarnog interesovanja” jer ne poseduje estradnu zavodljivost. Tokom ratova na prostoru BJ zabavljači su svojim javnim nastupima zvučno prekrivali glasove smrti koji su stizali sa druge strane granice, a mišljenje je uzalud konkurisalo egzistencijalnoj paroli “udri brigu na veselje”; smrt je postala laka zabava. Novokomponovani folklor, kao “stariji i lepši”, vrši estradnu transplantaciju kojom se lako, npr. “pink-obdukcijom”, prekriva nemišljeno zlo činjeno u naše ime. Estrada je na prostoru BJ postala indirektno nasilje i naručeni zločin, a ima alibi pred svakim krivičnim sudom. Naime, takva krivica ''samo'' je moralna i tiče se nečijih savesti. A popularnost i zabavnost tog predratnog, ratnog i poratnog veselja dovodi do toga da se takva s(a)vest ne može ni kritikovati.
(U vezi sa ovim, ne može se previše žaliti jer to je “prirodno stanje” ljudskih stvari. Osećanja, ljubavi i prijateljstva npr., kao spontano iskazivanje blagonaklonosti, a ne ispunjavanja nečijih naredbi, nezapovediva su. Isto tako bilo bi protivrečno i prisiljavati na moralne dužnosti – da moralno napredujem, kaže Hegel, od mene može tražiti moja vrlina, ali ne i drugi čovek; od čoveka se čak ne može zahtevati da bude čovek jer bi mu se oduzela sloboda i odgovornost za sopstvenu moralnost. Ipak, kada su efekti (ne)moralnosti javni i reklamni, treba pozvati na odgovornost (lustraciju) pošto reklamno multiplikovanje nemorala ima masovni efekat. Jer popularnost je važna novovekovna edukativna kategorija.)
Kanonizovano narodno veselje, koje je u paradoksalnoj požudi ravnodušnosti prikrivalo zločine tako što ih je svojeručno, neprimerenom zabavljačkom “politikom” potpisivalo (- moralno normalnom razumu nečije veselje nije alibi za nebavljenje zločinima koji se dešavaju), dobilo je vlast: kulturnu i političku, najvišu i odlučujuću. Oni koji su tražili njegovu dekanonizaciju postali su izdajnici. Jer: veselje je uredno “platilo porez”. Možda i jeste platilo na sebe, na veselje, ali nije i na smrt! Ipak, ono se danas može izvoziti čak i onima kojima je do juče eksportovalo smrt. Zločin veselja je pobedio zdrav razum, moralnu krivicu, ljudsku emociju, nadrazumnost oprosta. Možda čak i žrtve pošto će ih dva puta žrtvovati estradi, ovdašnjoj izvanmoralnoj kategoriji.
U tom kontekstu, zvanična akademska filozofska javnost Srbije (kao i druge joj »bratske«) koja je i sama dobila svoj estradni prostor, nije imala pacifističkih pokušaja na frontovima zaraćene stvarnosti; ona je sebe pronašla u »ideji dobrog nacionalizma« koji je trebalo da osveti, umesto da osvetli tragiku zajedničke prošlosti i sve propale brakove srpske nacije u BJ – naravno, novom tragedijom. Intelektualci (svako)dnevno angažovani u zabavljanju naroda više su uspeli spustiti granicu mišljenja, nego podići nivo zabave. Zvanična filozofija kao »filozofski nacionalizam« postala je sopstveni contradictio in adjecto, prikrivajući razloge za mir do kojih dolazi i svaka zdrava pamet. Kada mišljenje odustane od mišljenja zla, pridružuje mu se.
Filozofija u svom prvom značenju ljubavi prema mudrosti (grč., philia – ljubav, sophia - mudrost) ne sadrži mržnju. Po istoj logici ni filozof, kao naslednik prvobitnog filozofskog konsenzusa, prijatelj mudrosti (philos – prijatelj, sophia - mudrost), ne može biti nacionalista, naročito ekstremni, pa i ako bi mu to bila »samo« druga profesija, ili hobi. Na toj novoj dužnosti on mora (pro)govoriti lokalnim, nacionalističkim »dijalektom«, neprihvatljivim ne zbog folklornih elemenata, već neprijateljstva prema svakome ko je izabrao drugačije simbole, emocije, nade, projekte i drugačiju »filozofiju istorije«.
Ipak, kao što se za sve pod kapom nebeskom može naći neko opravdanje tako su i neke »ljubavi« prema filozofiji mogle opravdati rat (s)mislivši sebe kao branik svetske pravde i poslednju odbranu. Opravdanje rata (za svaku stranu »odbrambenog«) bila je jedna od važnijih »društvenih teorija« na međusobno-zaraćenom-Balkanu, a njeni najbolji stratezi intelektualci. U ovim stvarima, ničije zlo nije uteha »našem«, ali su mnogi verovali da je utega, steznik koji naš nacionalizam ili nasilje treba da učini vitkijim, privlačnijim, opravdanijim, čak i kada je fatalniji od drugih. Izgleda kao sudbina to da je energija onih koji zagovaraju neprijateljstva uvek jača od volje za su-život; možda su, ipak, dosadašnji periodi mira (makar ih dobro obavešteni pesimisti videli kao pauzu između ratova) pobeda onih koji su za mir, jer bi se, u suprotnom, neprestano ratovalo. Ali volju za mir podbunjena većina obično stiče naknadno, post festum, kada više nije spremna na gubitke - u tim istorijskim trenucima od istorije je već svima »pao mrak na oči«. Tako istorija mira (mirnih perioda) vorholovski replicira Hegelovu sliku Minervine sove kao naknadne donositeljke istine.
Oni koji, kao nekim animalnim instinktom, ideološkim mirisom obeležavaju teritoriju svojih nacionalističkih poduhvata »na tragu« su svojim domaćim protivnicima čiji se lik, kao (nacionalno) neprihvatlljiv, u predvečerje rata uvek nađe na patriotskim poternicama. Na liniji fronta pacifisti su najfotogeničnija i najomiljenija meta i, paradoksalno, to ostaju i kada dođe mir. Današnji više-ne-rat na prostoru BJ najviše što može je da pacifizmu progleda kroz prste. To ne znači da se javno ne govori o miru, ali uglavnom iz ekonomskih, pragmatičkih, spoljnih razloga..., iz nemanja municije; mir još nije potreban kao vera u mir i život. Oni koji su sve (ratno) vreme bili pacifisti, ostali su nepopularni, koji su to postali iz koristi imaju nešto veće šanse na uspeh u javnosti. Ali za dobrovoljne ratnike javnost i dalje ima poštovanje, a ne stub srama naspram zida plača koji su oni podigli drugima – njihova su dela, kao i uvek u istoriji, ostala nedovršena i zavetna i posle ovog rata, a ne nedela.
Filozofska titula, u ratovima desakralizovana za izvornu ljubav prema mudrosti i prijateljstvo, ostala je bez svog filozofskog oslonca - nepristrasne pameti: ontologije (onoga što jeste), etike (smisla dobrog) i estetike (svrhe lepote). Ta filozofija je navodno postala današnja filija-la predaka, sektor za osmišljavanje rata, dezinformacije i akademsko-farisejske odgovore vernicima Nacije koji su u (ratnom) međuvremenu, zbog sopstvenih gubitaka, postali skeptici.
Igrajući na kartu nacionalizma, dajući političarima savete za estetsku hirurgiju nacionalne Istorije i prihvativši teleološku svrhovitost Nacije po-sebi, intelektualni nacionalizam na celim prostoru BJ upustio se u divlju (psiho)terapiju društva. Nacionalistička vera ima autentičan egzistencijalni problem: »Ako neka nacionalna grupa postavlja život i rast te nacije za svoju vrhunsku brigu, tada ona zahteva da se žrtvuju sve ostale brige, ekonomsko blagostanje, zdravlje i život, porodica, estetska i spoznajna istina, pravda i čovečnost. Ekstremni nacionalizmi našeg stoljeća su laboratorije za proučavanje toga šta vrhunska briga znači u svim aspektima ljudskog postojanja, uključujući tu najmanju brigu svakodnevnog života. Sve je sabrano u jedinom bogu, u naciji – u bogu koji sigurno dokazuje da je demon, ali koji jasno pokazuje bezuslovnu prirodu vrhunske brige«. Bezuslovnost kojom je takvo »kritičko mišljenje« postalo mišljenje tuđe teritorije kao svog mitskog Prostora i nemišljenje ljudskih sudbina koje su se Tu, između (vlastite) teritorije i (nečijeg) Prostora, zatekle, ista je ona bezuslovnost kojom se još tu skoro, pritiskom na oroz, svaki srpski (hrvatski, bošnjački... i drugi balkanski) ratnik »oslobodio« svoje filozofske, metafizičke, moralne i svake druge brige.
Nacionalizam, trošeći filozofsku philiu, ostavlja je i bez sophie, a od filozofa pravi ražalovanog eksperta nesposobnog za zdrav (moralni) razum i čin - fariseja koji je ovde bio na (s)ceni. Ipak, filozofija ima tu »manu« da je jedan od retkih poziva koji po svojoj prirodi ima moć (etičku, retoričku, misaonu) da opozove onoga ko se lažno na njega poziva - npr. kada vlastiti profesionalni uspeh predstavlja kao etički garant sopstvenih vrednosti i izbora. Čovek, nažalost, nije tako jednostavno, sokratovski-moralno uređen da jedno povlači drugo.
Poslednjih desetak godina Ovde (kao i u susednom Tamo) bilo je dosta knjiga, tekstova, članaka i predavanja »filozofskih preduzetnika« koji su tumačili, objašnjavali, opravdavali, čak u(z)nosili rat na prostor BJ i ta renesansa balkanskog ratnika najpre u balkanskom intelektualcu dovela je do simbioze ideologa tla, predstavljenog kao nacionalistički »idealista« i romantični antropolog, i ratnika-po-sebi i za-sebe. Nacionalna imaginacija izvršila je »preraspodelu« stanovništva jer, iako je Nacija, uživljavajući se u ulogu nebeskog naroda, zaposela nebo, nije se odrekla zemaljskih čari tuđih teritorija. Sve nacije BJ-e su se, koristeći se sećanjem na tuđe nezastarive grehe kao surogatom za sopstvene aktuelne i »opravdane«, pokazale kao naturšici u iskupljenju (pre svega moralni, a ne religijski diletanti). Tako su nastale najdramatičniji oblici nacionalizma - nesposobnost traženja oproštaja i nemogućnost poratnih vlasti da se izvinu u ime većine, bez uslovljavanja recipročnošću. Traženje reciprociteta u onome što postoji samo kao individualan i jedinstveni ljudski čin (pa i kada je simbolički kolektivan) drama je i ljudske inteligencije i morala. Čovek mora biti i moralno glup, dakle, neosetljiv, pa da uključi statistiku u pitanja savesti.
Ovo nije mesto za tête à tête poimenično suočenje sa svim likovima i licima filozofskog nacionalizma, već pre pokušaj ukazivanja na kršenje nekoliko »starozavetnih« (ili po duhu »novozavetnih«) filozofskih zapovesti. Iako su se nacionalistička tumačenja odevala u najsavremenijim modnim filozofskim centrima postmoderne, strukturalizma, dekonstrukcije - lako su se prepoznavala po propagiranju etničkog u »etičkom« kojem su izabrane paravan-filozofije bile samo dubleri u najopasnijim scenama mržnje. Za njihovo delo zato nije važno koliko ima stavki u njihovim bibliografijama (današnjem sinonimu učenosti) jer oni su od-učavali. Najveća moguća nevolja obrazovnog sistema uopšte nije u njegovoj »nekorisnosti« za naftnu, vojnu, tešku, sirovinsku industriju, za industriju kao industriju, proizvodni proces po sebi, čega se plaše i današnji politički menadžeri kada prvi put u istoriji evropskog obrazovanja akademskoj javnosti uspevaju da nametnu vlastiti pragmatički mentalni sklop kao novi obrazovno-vaspitni sistem; najveća opasnost nije ni tamo gde oni pronalaze povod svoje zabrinutosti za istinu: »državi (čitaj: Evropi, globalnoj zajednici, p.a.) nije u interesu da podržava srednjovekovni koncept naučne zajednice u potrazi za istinom« - izjava britanskog ministra prosvete povodom stvaranja ''udružene Evrope''. Njegova nevolja je to što je ostao bez odbrambenih mehanizama pred izjavama svetskih moćnika koji tragaju za najnovijim modelom naftne, tržišne, bankarske ili genetski mutirane istine i pred lokalnim moćnicima u nacionalnim institucijama koji sebe i druge moralno odučavaju od univerzalnih vrednosti (predstavljajući to kao političku nužnost), praveći već u sutrašnjem javnom nastupu demanti svog jučerašnjeg podučavanja.
Na Balkanu je moralno zdrav razum zaraćenim »filozofijama nacionalizma« postao glavni objekat de(kon)strukcije, da bi, u jednom trenutku, i jedni i drugi »filozofiji finansijskog globalizma«, u jednoj od onih istorijskih ironija, postali ravnopravna meta. Danas moralno zdrav razum strada bar dva puta, od dve suprotstavljene sile koje se na ovom svetu slažu jedino u tome što su protiv njega. Ukidanje »staromodnog traganja za istinom« koje bi svetu moglo otkriti koja je valuta (međusobnih transakcija i podkusurivanja) trenutno novi bog i, s druge strane, koji se nacionalni mit trenutno najbolje kotira kod lokalnih dilera prošlošću, oštetitiće i svetske moćnike. Jer, u stvari, tek kada se humanističke nauke ukinu, tj. svedu na biznisu »razumniju meru«, više se ništa neće moći kontrolisati. Čak ni povećanjem broja psihijatara, današnjih i sutrašnjih duhovnika koji će svojom profesionalnom etikom čuvati njihove ispovesti (od budućih efekata njihovog shvatanja istine). U tom smislu, izjava onog britanskog ministra kao da kroji »carevo novo odelo« i za obrazovne sisteme zemalja u tranziciji, pa i evropsku prosvetnu reformu. Jedna od najvećih restauracija evropskog obrazovanja (u zemljama EU) protiče, između ostalog, u znaku ovakvih ''pragmatičkih imaginacija''. I nekim srpskim reformatorima je bliska ideja da filozofiju, njen misaoni ulog i podsticaj, kao glavni izdanak onog »staromodnog traganja«, treba »povući« iz većine srednjih škola jer više nije rasadnik onog urgentnog znanja. Kada mišljenje postane za neko društvo ''opterećenje'' treba se upitati ko to u njegovo ime suflira; i ko dopušta da se u njegovo ime to suflira.
Na marginama svesti, a onda i marginama savesti, kod nekih ljudi prestaje i najosnovnije, zdravorazumsko mišljenje i preostaje samo sirovi, neupitni, banalan i težak zanos prema nečemu, ponekad prema Naciji. Tada mišljenje onih koji po svemu drugome pripadaju mislećim bićima zapada u krizu identiteta i vrši se »po zadatku«, npr. nacionalnom, čime sebe briše iz registra slobodnog mišljenja (i potpada pod diktaturu nečijeg diktata). Pred-tekst »nacionalno/nacionalistički mislim, dakle, postojim«, stavljanjem veta na lični integritet (koji se može pronaći u mišljenju, veri, umetnosti, nauci), na sebe preuzima sve potrebne prerogative. Nacionalizam (ako ikada traži opravdanje) zapada u poznatu naturalističku grešku. On kaže: podrazumeva se da je čovek čovek, ali nacionalista se tek postaje, to je težak i ozbiljan put na kojem se tek treba dokazati. Ili, kako je to, nezaobilazno za svakog teoretičara nacionalizma, do-mislio savremeni otac drevne srpske nacije: »Srbin je čovek koji nije čovek ako nije Srbin«. (Ukoliko je on i prvi čovek, što jeste po nekim teorijama, onda isto mora važiti za srpsku Evu i njihovo zajedničko potomstvo).
Nasuprot ovakvim neozbiljnim postavkama, ljudskost je, za nadati je se, drugačije utemeljena »činjenica«: svako je na izvesnim geografskim koordinatama manje-više slučajan, nevoljan pripadnik neke Nacije i državljanin određene države - iznad svih tih slučajnosti se postaje čovek. Na tom osnovnom etičkom znanju, teorijskoj lekciji na kojoj studenti padaju na ispitu, pali su oni koji u praksi su ih podučavali postajući »filozofi nacionalizma«. Kao kod Kanta, takve ograničene glave kojima nedostaje moć suđenja (ovde onog moralnog) mogu postati i veoma učene, ali to im ne nadoknađuje nemanje »sopstvenih pojmova razuma« - koji ne nastaju u nekoj opštoj svesti pa ni »samosvesti« Nacije.
Tema filozofskog početka je stara: po Aristotelu filozofija počinje čuđenjem; kod Kanta bi se možda moglo govoriti o dobroj volji u kojoj je učenost na istom poslu sa mišljenjem – u suprotnom, znanju se lako nađe besmislena »svrha«. Istinski početak svakog mišljenja (nikako sinonim sa početničkim mišljenjem!) je sloboda, a ne pred-rasuda, npr. mitu podložnog pred-ratia koji će rado poverovati i u »istorijske međe« bez pokrića u bilo kom potpisanom istorijskom mirovnom ugovoru. Kada misleće elite sklope ugovore sa onima na čije nagovore filozofija mora biti imuna, bolest se brzo širi i na »običan narod«. Metak se uvek lakše opali sa »istorijskim pravom«.
(1) NA POČETKU BEŠE ČUĐENJE. Aristotel je u čuđenju video početak filozofije. Zbog čuđenja, kaže on, ljudi se počinju baviti mudrošću, najpre čudeći se “očitim neobičnostima”, a kako napreduju, čude se sve krupnijim, značajnijim stvarima. Čovek se, u stvari, čudi zato što ne zna, ali i zato što može i hoće da se za-čudi, otvoren je za ono što je različito od obič(aj)nog koje pre-poznaje kao “svoje”. Čuđenje, ujedinjeno sa znanjem, obično menja začuđenog, a filozofija ne retko završava “u protivnosti” onome što se “znalo” i “razumelo”.
Čuđenje je pohvala različitosti - onaj ko je rado-znao iznenađuje se više iz otvorenosti, nego iz neznanja. Na neki način, čuđenje je priznato i Poveljom o ljudskim pravima (i Univerzalnom deklaracijom o kulturnoj raznolikosti) - pravo na različitost pretpostavlja i čuđenje kao imaginaciju koja prihvata i promišlja razlike. Rigidnost ne voli iznenađenja, ona izvršava i manipuliše teorijama zavere u kojima je Stranac zaverenik. Ta svest se, naravno, ne pojavljuje tek sa Nacijom, ali formiranjem nacija to se, u novoj istorijskoj formi, legitimiše kao (samo)razumljiv stav – tako će i kosmopolitizam jednog Erazma Roterdamskog biti proglašen ugrožavanjem nemstva, osećanja koje se tada počinje buditi. Čuđenje, rado-znalost kao početak mišljenja potencijalno ugrožava ideje nacionalizma i razotkriva ih kao uvod u preuzimanje svojih »istorijskih teritorija« od različitosti. A kako do »nacionalnih teritorija« svaka nacionalistička istorija dolazi selektivnim i poželjnim sećanjem, podobno pamćenje osmišljavaju intelektualne elite. One vlastitoj javnosti određuju i u njoj popularišu najtačniju istoriju koja zatim postaje i najpopularnija »prošlost naroda«. Ta estradna adaptacija istorije najava je budućeg sukoba, ma koliko se elite predstavljale kao one koje u kancelarijskoj povučenosti kontempliraju o (inter)nacionalnoj zbilji. U nekim takvima zabitima intelektualne birokratije Nacije (nevinim pozadincima koji su, u stvari, uvek prvi manipulatori savešću) bolest podobnog pamćenja postaje naučni metod.
Nacionalizam je već u zametku bio anahron. Dok se, sa jedne strane, rađa ideja napretka, sa druge, nacionalizam, kao ideja o natprirodnom pravu ali i mesijanskoj dužnosti jednih u odnosu na predistorijski status drugih, vraća kolektivnu svest na predgrađansku. Ta njegova nesrećna starmalost, kao urođena zaostalost, nagoveštaj je njegove istorijske (zlo)kobnosti. Ali na svom istorijskom početku termin nacija označavao je javnost čiji su učesnici ravnopravni (pod)nosioci sudbine jednog Prostora i Kulture. Nacija još nije shvaćena kao »idejno rešenje« koje će neodgovarajuću prošlost kompenzovati sopstvenim ideološkim donatorstvom ratu. Tek napretkom u konstituisanju »nacionalnih svesti« nastaje nacionalna netrpeljivost (sada »nacionalno svesnih«) koja se tumači kao prirodan poriv, iako je ona uvek u neke/nečije svrhe namerno potpaljivana strast. Etička nepromišljenost nacionalnih strategija i danas je glavna strategija nacionalizma.
Nacija, kao kompaktan skup slično (nacionalno) opredeljenih ljudi, istorijski je relativno nov plod ideologije nacionalizma. Erik Hobsbom piše: »Pre 1884. godine reč nación (primer iz rečnika Kraljevske španske akademije, p.a.) značila je 'zajednicu stanovnika pokrajine, zemlje ili kraljevstva', a takođe i 'stranca'.« Na nesreću, »filozofski argumenti« nacionalista sa prostora BJ nisu išli za ovim nesavremenim, odavno izgubljenim, a u začetku još uvek mogućim, »primitivnim« stanjem nacionalizma, već za »duhom vremena« današnjih nacionalizama: Nacija je »nešto« vezano za neki sveti prostor, po mogućnosti »proširen« pogodno smišljenim mitom koji svaku zamisao savremenika opravdava; osećanje koje ima potrebu da se realizuje kao pobedničko; sklonost ka militarističkom planiranju budućnosti što njene državljane vodi ka diktaturi »opravdane« moralne bezosećajnosti u kojoj je »nepravedna istorija« postala princip njihove indulgencije.
Anti-telo nacionalizma, javnost, nastaje kada se u dodiru različitih kultura rađa potreba za etičkim, pravnim i civilnim postojanjem jednog društva: »... riječ 'javno', u vrijeme kad je poprimila svoje moderno značenje, nije značila samo oblast društvenog života smještenu po strani od porodice i bliskih prijatelja, već i činjenicu da to javno područje znanaca i neznanaca obuhvaća relativno široku raznolikost ljudi«. Javnost čine državljani stabilne države koja svojom politikom čak može stabilizovati i druge države u regionu. Takvoj državi koja istovremeno stvara svoju javnost i od nje biva stvarana istorijski suparnik postala je nacionalna (u krajnjem ishodu nacionalistička) država sa tendencijom da iz sebe odstrani sve strano - kao »sinonim za pojam zabranjenog, opasnog, pokvarenog«, i javno - publicitet povodom poslova od opšteg interesa, ili pak sa nastojanjem da sebi potčini, u sebe konvertuje, iz sebe prevrednuje i porazi strance pošto je »smisao vlastite egzistencije (nacije, p.a.) svakog trenutka doveden u pitanje njihovom egzistencijom«.
Netalentovanost za čuđenje je presudna nesposobnost nacionalizma kojom on nikada nije mogao da se »nosi sa nepredvidljivim i neuobičajenim sadržajima«. Njegova »radoznalost« je voajerstvo Prostora Drugog, otkrivanje Ahilove pete tuđeg Prostora. (Takva geopolitička svest će, kaže Nerzuk Ćurak: »... upoznati geografiju Drugoga kako bi se ostvarila kontrola njegovog teritorija – prostora kao središta imperijalne moći« , a od kapaciteta za nasilje zavisi da li će to biti samo njeno okruženje ili i šire.)
Dok filozofska misao počinje čuđenjem, nacionalistička se politički programira iz nekog centra moći »istorijskim razlozima« za neprijateljstvo koji se prostodušnoj masi lako ugrađuju u pamet i dušu. Kroz »sudbinu« vlastite Nacije, sada eufemizma za nacionalizam, koja je postala stradanje upravo zahvaljujući isprovociranom nacionalizmu, retardira se ideja moderne građanske države u kojoj je nepravda prema bilo kome jednako za osudu.
(2) LOŠA PROTIV DOBRE VOLJE. »Nemoguće je zamisliti igde išta u svetu, pa čak ni izvan njega, što bi se bez ograničenja moglo smatrati dobrim, osim jedino dobre volje«, kaže Kant. Nacionalizam ima lošu volju (''loše je volje'') za različitosti, čak i one nevoljne i kontigentne, a u njegovom zenitu glavne državne poslove obavljaju »državni geometri« (izraz Deni de Ružmona) za koje zemaljski Prostor nije samo posed, već i njihov ljudski condicio sine qua non.
Ako se naše vreme po nečemu može uporediti sa Rimskim Carstvom na vrhuncu propasti, kaže Ričard Senet, onda je to gubitak ravnoteže između privatnog i javnog: kada »emocionalne energije« svedu život na puki privatni čin i psihičko osvoji javni i politički život, gubi se ravnoteža uspostavljena institucijama građanske države; kada familijarni, prisni, indiskretni »duševni život« prevlada u državnim poslovima, planovima i nadama, zloupotreba patriotskih parola postaje najlepša muzika. »Res publica općenito predstavlja one spone udruživanja i uzajamne obaveze koje postoje među ljudima bez porodičnih ili prisnih veza; ona je spona gomile, 'puka', političkog poretka, a ne veza srodstva ili prijateljstva«. U tom smislu, nacionalna država vraća točak istorije nazad. (Tako će, npr., ''nacionalistička elita'' reinkarnirati konzervativno ustrojstvo patrijarhalne porodice, srednjovekovni idilični koncept domaćina i poslušnika, kao model savremene srpske države.)
Nacija koja se opravdava svojom nesrećnom istorijom liči na optuženog koji se pred sudom i građanskom porotom brani teškim detinjstvom, što za savremnike ne mogu biti olakšavajuće okolnosti. Osim toga, analogija sa opravdavanjem pojedinca ima nedostatke jer društvo i država, kao institucija, imaju više mehanizama za istorijsku distancu od svake pojedinačne osobe jer nije u prirodi institucija da njima upravljaju emocije i psiha, već razumnost i zakonitost.
Uvek kada se konstatuje da je sila jedino preostalo rešenje za stvar(a)ne probleme, država je ostala bez onoga što bi se moglo definisati kao državna dobra volja, bez diplomatije mirovnih predloga. Državno nasilje je strategija i uvek prevazilazi zbir nasilja loših savesti pripadnika Nacije. I, suprotno, najbolji pokazatelj »dobre građanske volje« države, tj. jedne državne politike, je to koliko je ona daleko od nacionalističkog zenita kao vlasti nacionalizma većine.
»Država-nacija i moderni rat rađaju se jednim istim vrenjem (...) O toj bliskoj vezi države-nacije i rata – danas totalitarne države i totalnog rata – suglasni su svi vrsni duhovi, od Revolucije pa sve do dandanas.
Hegel prvi izražava ono što treba držati za konstitutivni zakon države-nacije kad piše: 'Nacije što su u sebi podijeljene, putem rata spolja, traže mir (koji im nedostaje) unutra'.
(...) Ali, prisilna uniformnost koja predstavlja snagu sistema znači, ujedno, i njegovu nutarnju bijedu, kao što je to vrlo dobro rekla Simone Weil: 'Nadmoćan prestiž nacije povezan je s dozivanjem u sjećanje rata. On ne pobuđuje u vrijeme mira ...’«
Kada se Jugoslavija nasilno delila (po nacijama, tačnije rečeno, svojim glavnim nacionalizmima), svaka od strana u sukobu, i Hrvatska i BiH i »preostala« Jugoslavija, imala je i svoj spoljnji i unutrašnji rat, i nijedan od njih nije vodio miru. Ni kasnije potpisani dokumenti nisu po sebi mogli doneti mir – svaki nedostatak nadoknađuje se iz onoga čega je nedostajanje, a volja za rat inspirisana je zastrašivanjem naroda pseudoistorijskom nacionalističkom »istinom«. Put od nacionalističkog trača do istorijske istine posut je ratovima i vođen makijavelizmom: svaki ratni cilj opravdava rat kao sredstvo, a nacionalizam kao državnu religiju i ideologiju. A kada mir postane opasniji od rata, rat je već započeo i to, vrlo često, sa »filozofskim utemeljenjem«. »Balkanizacijom« i samoga mišljenja (sa nacionalnim frazama i novokomponovanom mitologijom) nacionalna sloboda je legitimno predata u ruke ratnih profitera na celom Prostoru BJ.
Formulu te simbioze teritorije i ideala (ideja) dao je kontroverzni ruski geopolitičar za kojeg misliti ruski znači »misliti prostranstvom«. »Prostorno mišljenje« jedino previđa da ako svi prihvate tu definiciju, teritorije su u stalnom ratu što je na prostoru BJ i dokazano: ista politička ideja ob-javila se kao srpska, hrvatska i bošnjačka geopolitika i geopoetika nesreće svih koji na tom prostoru žive. Nacionalni prvaci su, kao oni Kjerkegorovi “virtuozi na jednoj žici”, guslali svoju nacionalističku mantru, a “geografska filozofija” je postala državna filozofija.
Ali disciplinovana mržnja nacionalizma protivi se mišljenju po-sebi i za-sebe i ukida filozofiju kao disciplinu duha jer u mržnji mišljenje više nije na delu.
(3) NACIONALIZAM I KOSMOPOLITIZAM. Ne postoji »umereni nacionalizam«, mada se umerenost često predstavlja kao njegovo osnovno, normalno stanje, a ostala kao eksces. Ono što može tako metastazirati i u začetku je zloćudno. Nacionalizam strpljivo održava dugotrajnu (pred)ratnu atmosferu i kolektivnu svest drži u stalnom strahu što nacionalistički ratovi - sukobi motivisani idejom Nacije, a uobičajeno nazvani »građanski«, i dokazuju. Ako ni pacifistički pokreti nisu uvek umereni, pacifizam (kao realnu i istovremeno utopijsku ideju) ni ne treba »umeriti« (sa »manjim mirom«? nevoljnim primirjima?). To ne znači da neko ko misli da je kosmopolita i pacifista nikada neće posegnuti i za sredstvima nasilja, ali neće onaj ko misli kosmopolitski i izbegava svaku varijantu militantnog »pacifizma«. Jer, potežući za silom, nacionalista svoju misiju ispunjava, a kosmopolita izneverava svoju.
Građanin teoretski može biti i nacionalista i kosmopolita, ali praktično, u ostvarivanju građanskih vrednosti (dužnosti i sloboda), građansku državu čini građanski kosmopolitizam, ideja na kojoj je utemeljen i grad. »Najjednostavnija (definicija, p. a.) je da je grad ljudsko naselje u kojem se vjerojatno susreću stranci.« Građanska država počiva na ideji grada. Nasuprot njoj, bezuslovna lojalnost etničkom (na početku nevina i romantična), kao ultimativni centar nečijeg privatnog, političkog, čak i moralnog i religijskog života, je kult neprimeren modernoj ideji slobode i građane grada/države »izvodi« iz civilizovanosti.
Nacionalizam je neumeren, inače nije nacionalizam. I kada (još uvek) nije ekstreman, teži ka svom ekstremu što potvrđuju »dobre namere« nacionalizama koji i danas vode ratove. »Umereni« nacionalizam za sve okrivljuje svog lošijeg brata i odriče se njegove »neumerenosti«, ali upravo su pri-sebnost i odlučnost tog »uračunljivog« nacionalizma (uz obavezni refren »ne i šovinizma« - dakle, ne još šovinizma, ali to je samo pitanje trenutka) najveća otežavajuća okolnost pred sudom istorije. Kosmopolita (strani element Nacije i naročito nacionalizama - nijedan nacionalista ne trpi »domaćeg kosmopolitu«) je bezdomovinsko biće koje, na račun tog svog nedostatka, poseduje »viši«, širi zavičaj, što ga istovremeno svrstava i u najprogonjenije i u najslobodnije, ali upravo tom apsolutnom, sveopštom prognanošću (iz nacionalnih država i svih nacionalizama) on postaje slobodan. U nacionalnoj državi građanski kosmopolizam je geografska jeres – kosmopolita je neko ko je zalutao na tuđu ideološku i istorijsku teritoriju, ko svoj smisao ne pronalazi misleći, maštajući i sanjajući teritorijalno, ko ne zna lozinku za ulazak u svet samosvesnih, odraslih nacionalista, uvek najbolje obaveštenih o »našoj istoriji i tuđoj geografiji«. Kosmopolita je predstavnik »građanske mistike« nevešte za ovozemaljske poslove, idealista, romantičar, apstraktan, izdajnik i utopista koji je došao da »baš nama« propoveda ono što ne sme nigde i nikome. Nasuprot njemu je konkretni nacionalizam koji zahteva ostvarenje »bolje prošlosti«.
Nacionalistički mitovi sadrže nešto jezički, zavičajno i po senzibilitetu romantičarsko, ali njihov istorijski efekat nije romantičan. Kada zavičajnosti (jezičke, rodne, običajne) postanu međusobni protivnici, u tom međusobnom mitskom neprijateljstvu one za svog glavnog neprijatelja proglase građansku individualnost koja nastaje upravo u vreme začetka nacionalnih država. U toj usiljenoj intimizaciji zavičajnošću (sa »sećanjem« čija su preokupacija istorijska neprijateljstava stotinama godina unazad, a ne uspomene i prijateljstva iz ličnog detinjstva) »bližnji« se ne postaje istinskim ljudskim odrednicama, već pukim participiranjem u slučajnostima (tlu, krvi i mitu), kao kod životinjskih vrsta. »Da bih obnovio zastarjelo značenje (...) odredio bih civiliziranost na sljedeći način: to je djelovanje koje štiti ljude jedne od drugih, a ipak im dopušta da uživaju u društvu jedni s drugima. Nositi masku bit je civiliziranosti. Maske omogućuju čistu društvenost, odvojenu od okolnosti moći, slabosti i privatnih osjećaja onih koji ih nose. Cilj je civiliziranosti da zakloni druge od čovjeka opterećenog sobom.« Šta neko oseća prema zavičaju kao mestu, lokalitetu, lokalnom krajoliku i pejzažu svog rođenja i prema svojoj nacionalnosti je čisto privatna stvar - ona može postati poetski argument, biti jezički, pesnički i simbolički značajna, ali je bit civilizovanosti ne opterećivati druge time. Civilizovanost nas štiti jedne od drugih, naših privatnih mana, psihičkih slabosti, a i (javnih) nacionalizama; uloga urbane maske je zaštita privatnosti i slobode protiv čega je svaki nacionalizam. Jer, skidajući svaku zaštitu sa privatnosti, on nameće Naciju kao jedini poželjni lik privatnosti, ukidajući samim tim individualnost. Tako je Nacija, u stvari, postala talac sopstvenog ideologa i začetnika, nacionalizma.
Istorija razuverava da postoji neškodljivi nacionalizam. One koji (nacionalistički) tvrde suprotno, možda zato što nikada nisu stradali od (drugog) nacionalizma, treba podsetiti na jevrejsku poslovicu po kojoj niko ne sme oprostiti u ime žrtve. Kada je u Srbiji Nacija objavila čitulje još živoj građanskoj svesti, nije se pomislilo da žrtve mogu ne oprostiti i da to jednoga dana može biti važno. Kada se državna politika zasniva na takvim predstavama, kao i drugim nedržavničkim idejama, npr., da se u jednom savremeniku vidi »otac« jedne od najstarijih Nacija, moguće je dokazati i prolaznost očinstva u njegovom multiplikovanju za »potrebe trenutka«, ali i da su u temelju takvih mitova Nacije unapred ugrađene mnoge žrtve (prošle i buduće).
Pošto maska nacionalizma spada još u prvom činu, nije nužno da vođu Nacije, mitomana i ratologa, nađemo na delu sa puškom koja se još dimi nad lešom onoga »ko njemu nije ništa dugovao, ali je ovaj njemu sve« . To ostaje kriminalni čin, u sferi nacionalističke delikvencije, koji za njega ostaje tek nešto uzgredno jer pred idejom nacionalizma svaki pojedinačan zločin postaje pred prošlošću potreban, a pred etikom opravdan. Svaki valjani nacionalista iza sebe ima dovoljno zločina koji potiču »iz samog duha nacionalizma« pa kada se i neki ličan odnos, prijateljstvo ili neprijateljstvo, svejedno, okonča zločinom to je za njega samo etapa ka krajnjem cilju. U istoriji On ne mora baš (uvek) da ubije i svog (bivšeg) prijatelja da bismo tek tada odustali od njegove zamisli da njegov neprijatelj, po nacionalnom automatizmu, mora postati i naš. Može se i pre toga doći pameti, ako se ikada ona mora izgubiti. Komandnoj odgovornosti uspelih nacionalističkih pokliča i ubistava nisu nužni policijsko-sudski dokazi kao običnim kriminalcima - za nju su sasvim dovoljni ratovi (ma kako se za njih uvek pronalazili »neki krupni razlozi«). Dovoljan uslov je proširiti nacionalizam, makar sa alibijem da je tih sezona on davao najbolji populistički rod i izborne razultate – tako nastaje »volja naroda« koja se mora uvažavati, mada istorijski i politički stoji nasuprot građanskoj volji. Kada volja naroda nije istovremeno i građanska volja (volja građana, većine koja poseduje građansku svest), svaki vlastoljubivi pojedinac može njom lako manipulisati samo ako upotrebi u tom trenutku najpopularnije (političko) osećanje i artikuliše kao političku ideju i cilj.
Ako tek »pravi kriminalni čin« jednog nacionaliste (ili možda snalažljivog predvodnika nacionalističkih težnji) nad njemu bliskim saradnikom svima otvara oči i ukazuje na njegova druga nedela, onda bi se moglo zaključiti kako uvek treba čekati jedno takvo delo in flagranti - što vodi opravdanju moralne zaglupljenosti većine. Međutim nacionalizam je, uz kriminal i terorizam, najveća opasnost današnjeg društva, eksploziv adresiran na građansku državu. »Jednom je netko rekao kako nacija nije fijaker, s kojeg bi se moglo na slijedećem ćošku sići, ako vam vožnja više ne prija. To stoji i danas, iako su se prometna sredstva modernizirala; sada bi bolje bilo reći kako je nacija ekspresni vlak koji srlja u predio za koji netko sa sigurnošću ne može reći da tamo uopće ima tračnica«. A u lokomotivi, kaže Sloterdajk, već odavno, nema nikoga. Upravo taj Niko Nacije, prekriven patinom one Ničeove antikvarne istorije koja bez prevrednovanja slavi celu nacionalnu prošlost (jer da se i nedela, kojih ima u svakoj prošlosti, učine slavnim mora se falsifikovati), čini je nedodirljivom i »prirodnom«. Jer, nekuda se mora(mo) kretati, a šta je ono što sigurno postoji? Prošlost. Sve ostalo je neizvesno. Izvesna je samo prošlost koju sadašnjost mora »popraviti« na našu korist i tuđu štetu. Mir je uvek »gramatička jednina« (Ričard Kudenhouva-Kalegrij, citirao Nerzuk Ćurak) i metafora jedne poželjne utopije; nasuprot tome, pluralitet ratnih interesa za svoju univerzalnu posledicu ima nasilje. Po istoj »gramatici jednine«, između onih kojima je blisko samo zemaljsko carstvo i drugih, koji ovdašnje bitke vojuju za ono nebesko, pacifisti, kao idealisti na zemlji, su najusamljenija društvena grupacija.
Zato nije nužno pronaći na bar jednom ubijenom otiske onoga koji je komandovao nacionalističkom idejom. Za »savest naroda« nije nužno pronaći taj zakopani leš (ali jeste zbog običajnih, ljudskih razloga) da bi se time dokazala krivica nosioca komandne ideje – zavedena većina je odgovorna ako on nije i pre toga kriv. Za svaku normalnu s(a)vest takva komandna odgovornost mora biti jasna već kod onih »dobrih razloga za zlo«. (Uostalom, u svom zenitu lider nacionalističkih težnji opreznije uzima olovku da se negde potpiše, nego hekler.) Konkretne žrtve su odavno ugrađene u nacionalne ciljeve. Ako bi u nekoj virtuelnoj etici naroda sva nedela nacionalističkog kriminala morala čekati na dokazivanje nekog očiglednog ubistva, sa pronađenim otiscima vođinih prstiju, možda i ne bi ostao niko ko bi mogao i hteo išta dokazati. Nacionalista je, u stvari, par exelence ratni profiter koji u miru profitira na strahu od rata, a u ratu od same činjenice i drame rata, i ohrabrivanja na njega. Neko ko istorijski parazitira na svom univerzalnom neprijatelju Drugom. (I malo kome pada u oči kako ta taktika danas ohrabruje Naciju na ono čime je juče plašila.) A ako Nacija/Nacionalna-država svoja neprijateljstva gradi na nacionalizmu, ni za prijateljstva nema druge razloge. Njeno izmišljanje i neprijatelja i prijatelja uvek je sa teritorijalnim predumišljajem.
Uostalom, vođa svoje otiske ostavlja po zloslutno išpartanim (geo)političkim kartama, skoro nikada na samim ljudskim žrtvama pa se čak može reći da je za dokazivanje komandne odgovornosti dovoljno ispitati otiske prstiju na geografskim kartama koje je on koristio i sav višak u odnosu na broj »geografskih otisaka« opravdan turističkim, mirotvornim, naročito dobrosusedskim putovanjima svedoči protiv njega. Za one koji na geografiju gledaju kroz nišan preveliko poznavanje geografije (posebno pogranične) je otežavajuća okolnost.
Kada vam za nečiju ideju treba pancir, a ne vlastito slobodno mišljenje i savest, upozorenje je jasno. Oprez je potreban već kod ideje, a ne tek kod njenog »sprovođenja u delo«. Zato za idejnu osudu nacionalizma važi isto što i za osuđujuću presudu povodom komandne odgovornosti u ratu, definisane u današnjem međunarodnom krivičnom pravu: potrebno je dokazati da je optuženi znao ili je trebalo da zna za izvršene zločine (a nije preduzeo dovoljno da ih spreči) i da su oni bili predvidljiva posledica te politike (čak i ako su se neke otele njegovoj kontroli). A sve to, i to kao dokazivo, postoji u samoj ideji nacionalizma: dovoljno je »dokazati« da bi svaki nacionalista mogao i trebalo da zna kako već njegove ideje, sa velikom verovatnoćom, vode zločinima, i to kao njihova predvidljiva posledica - bez obzira koliko bi neki hteli da nacionalistički talas ostane »umeren«. A za taj dokaz dovoljni su običan moralan i zdrav istorijski razum.
Folklorna teleologija, koja izabrani nacionalni mit postavlja kao svrhu života, uglavnom želeći da kompenzuje nacionalne greške, stoji naspram (kosmopolitskog) Grada kao građanske države u malom, zajednice ljudi urbanog duha, civilizacijske tekovine koja u svojoj definiciji ima Drugog. »'Grad' ['city'] i 'civiliziranost' etimološki imaju zajednički korijen. Civiliziranost je postupanje s drugima kao da su stranci i stvaranje društvene sveze na toj društvenoj distanci. Grad je ona ljudska neseobina u kojoj se lako mogu susresti stranci. Javna geografija grada je institucionalizirana civiliziranost.« Prvobitno, grad je područje one javnosti koja različitosti ne samo prihvata, već ih i stvara: »... riječ 'javno', u vrijeme kad je poprimila svoje moderno značenje, nije značila samo oblast društvenog života smještenu po strani od porodice i bliskih prijatelja, već i činjenicu da to javno područje znanaca i neznanaca obuhvaća relativno široku raznolikosti ljudi.
Postoji jedna riječ koja je logički povezana s raznolikom urbanom publikom – riječ 'kozmopolitski'. U francuskoj upotrebi zabilježenoj 1738. Kozmopolit je čovjek koji se s lakoćom kreće među raznolikostima; njemu je udobno u situacijama koje nisu ni povezane ni usporedne s onim što mu je blisko poznato. Isti smisao riječi bio se u engleskom pojavio ranije nego u francuskom, no do 18. stoljeća nije se mnogo koristio. U svjetlu novih određenja bivanja u javnosti, kozmopolit bijaše savršen javni čovjek.«
Nacionalizam, suprotno, uvežbava namer(av)an strah od Drugog da ima alibi za mržnju prema njemu. Razlika između koeficijenta socijalne inteligencije onih koji čine Javnost i onih koji čine nacionalizam ista je onoj koja postoji između demokratije i klonokratije, ako bi ovim drugim pojmom definisali ideju o etničkom kloniranju. Devizu kloniranja individue »i posle mene - ja« nacionalizam formuliše parolom »i posle naših predaka - oni«. Plastičnom operacijom nacionalne Istorije nastaje »odgovarajuća prošlost« (izraz H. U. Velera) za one koji, u epifaniji predaka, tu do sebe, više ne dopuštaju drugačija lica. »Ta drugost i ta apsoutna odvojenost manifestuje se u epifaniji lica, u odnosu licem-u-lice. (...) 'Mišlju' probuđenom za lice, ili licem, upravlja jedna nesvodljiva različitost; to je misao koja nije misao o, već smesta misao za..., jedna ne-ravnodušnost (ne-in-diferentnost) prema drugom koja narušava ravnotežu jednake spokojno-neosetljive duše spoznaje. Značenje lica: buđenje za drugog čoveka u njegovom identitetu nerazaznatljivom za znanje, prilaženje prvom čoveku sa ulice u njegovoj bliskosti bližnjeg, opštenje s njim nesvodivo na iskustvo. (...) Izloženost, iz blizine, izručenje nekog opkoljenog i progonjenog – progonjenog pre svake potere i hajke. Lice kao sama smrtnost drugog čoveka.« Na etapama od ravnodušnosti do (bezrazložnosti) mržnje prema Drugom obesmišljava se sopstveni, a ne drugi život. Jedan lik moralne smrti, koja dolazi pre fizičke, je bezrazložnost mržnje prema Drugom.
Pošto je »neumereni nacionalizam« jedna ideološka tautologija, a umereni contradictio in adjecto, ako pola veka života u nekadašnjoj Jugoslaviji predstavlja, kako neki kažu, neuobičajeno, možda i prividno, (ne)balkansko odmorište za sve na prostoru BJ, može se primetiti da devedesetih, ponovnim povratkom svih nacionalizama na javnu scenu, ceo ovaj prostor, prvi put dobija masovnu kosmopolitsku, ili bar antinacionalističku, emigraciju. Onu koja nije htela da se opredeljuje za neki od tri glavna, presudna i presuđujuća nacionalizma i viziju jednonacionalne države. Ovi emigranti će: napustiti svoje državljanstvo (za neke, izdati svoju pri-rođenu nacionalnost), doživotno menjati države i državljanstva (kao u emotivnom pijanstvu prouzrokovanom tuđom netrezvenošću), postati tuđi državljani, a, u stvari, ostati svuda naprosto Zemljani. Njihova formalno-pravna sudbina danas simbolički upotpunjuje njihovu egzistencijalno-kosmopolitsku sudbinu na Zemlji. Kao »jugoslovenski apatridi« (drveno gvožđe – kako biti nečiji apatrid?) oni pobijaju svaki »dokaz« o nužnosti nacionalnih mesija i svetih granica i, makar teorijski, postaju dovoljan uslov da nacionalna država propadne kao ideja, čak i na vrhuncu svoje ratne moći. Disidenstvo i samooslobađanje apatrida su politički amorfna pojava (države se nikada nisu jasno odredile prema njemu i o svakom novom slučaju ponovo se odlučuje kao o nikada viđenom primeru neslobode, ali ipak još uvek ne i kao o jedinstvenoj ljudskoj sudbini)*. Čovek se potpuno emancipuje (u Individuu) kada iščezava kao pripadnik nacije, ali upravo tada, kao biće bez državljanstva, kaže Hana Arent, on gubi sva ljudska prava. Odjednom, više nema mesta na Zemlji gde bi (i)migranti mogli živeti. Oni koji su svojim protivljenjem nacionalizmu i traganju za ljudskim pravima izgubili dom, teško pronalaze novo egzistencijalno utočište na Zemlji, svoje »mesto pod suncem« koje ne bi bilo prostor osvajanja, već prostor izražavanja ljudskosti. »Tek sa potpuno organizovanim čovečanstvom gubitak doma i političkog statusa mogao je da postane identičan proterivanju iz čovečanstva uopšte«. Egzistencija, kultura i »misija« ovdašnjih apatrida pobedila je begom od saučestvovanja, onim što su mnogi videli kao još jedino preostali vid protesta. U ratnim vremenima, već i sám život postaje protest – onaj ko svojom egzistencijom čuva i tuđi život, protestvuje. Često, migracijom nekuda gde će ostati bez mnogih prijatelja, ali i nužnosti da ima neprijatelja.
»Filozofski slučaj« u tom kontekstu je balkanski kosmos u malom, mikrokosmos u kojem je pobeda nacionalističkog principa dovela do ozvaničenja »filozofija nacionalizma«, a drugačija mišljenja svela u granice izvaninstitucionalnog bivanja apatrida ili, jednostavno, proterala (tako je, npr., tokom devedesetih katedra filozofije na Beogradskom univerzitetu ostala bez onih koji su viđeni kao Drugi te su morali otići Drugde; slično je bilo i u Hrvatskoj). Nije čudno što su nacionalisti postali »institucionalizovani filozofi«, važna Institucija (državne, ne i državotvorne) Nacije, dok su Drugi, sa antiratnim raspoloženjem, postali vaninstitucionalni apatridi. U državi kao Instituciji Nacije, a ne građana, nacionalni ideolozi zauzimaju počasno mesto i svojim antiratnim protivnicima uskraćuju osnovna ljudska prava. Građanska prava na profesiju oduzeta su svima koji su umesto za uska i separatna nacionalna prava želeli da se izbore za univerzalna ljudska, pre svega pravo na mir.
Filozofi koji su u antičkom Polisu filozofirali na trgovima zametnuli su javnost mislećih, kao onih koji vlastito mišljenje koriste kao privilegiju slobode. Zametnut je Grad. Od tada, sve što kao »filozofiranje« ostaje ispod toga nije filozofija. Ko etiku proneveri Nacijom (ili nekom drugom idejom koju, kao važniju, potencijalno uvek može suprotstaviti etici) ne može se pravdati time da najpre mora izživeti zakasneli pubertet nacionalističkih strasti kao samorazumljivi odušak zbog nepravdi u prošlosti. Osnovni etički principi su savim praktični, čak i za politiku, a ne ideal koji, realno, zbog njegove apstraktnosti, mora čekati vedrija vremena – moral pretpostavlja jedino normalnu ljudsku samosvest. Ako samosvest ni za koga nije preteran zahtev, filozofu je ona još i svakodnevni posao. Pa je svako školsko i naučno dokazivanje “etičnosti našeg rata” na univerzitetima, medijima, tribinama i po kafanama bivše Jugoslavije bilo isto toliko prljav posao - obavljan za interese nekog određenog, sa imenom i prezimenom, ljudskog bivstvujućeg, a ne samo za Biće Nacije - kao i »posao« terenskih ratnika.
(4) (NE)ZNANJE I KOLEKTIVNI (BE)SMISAO. Filozofija je protestantizam, “opozicija svakoj vlasti” ako se ova shvata kao nad-moć nad slobodnim suđenjem, moralnim osećanjem, čak i zdravim razumom, nužna jeres svake intelektualne, verske, nacionalne, umetničke ortodoksije i fundamentalizma. “... pažljivi posmatrač (će) sresti”, kaže Kant, ”neke dične primjere protestantskih katolika i naspram toga još veći broj sablažnjivih primjera zadrtih katoličkih protestanata; prve među ljudima jedne vrste mišljenja koje se proširuje (iako to zacijelo nije način mišljenja njihove crkve), od koje potonji veoma odudaraju svojim ograničenim načinom mišljenja, ali nipošto u svoju korist«. Zadrti nacionalizam (koji sebe unapređuje u “patriotizam”) najbolje advokate ima u “intelektualcima” koji se odriču svoje nužne »profesionalne deformacije«, svog duhovnog protestantizma.
Stajući iza nacionalističkih parola i ispred Nacije (njenih suludih planova, istorijskih grešaka i zloupotrebe religije), oficijelna inteligencija, pa i ona filozofska, na svim zaraćenim stranama prostora BJ imala je ulogu »zadrtog misaonog katolicizma”, “ograničenog” neograničenom podrškom politici, dakle, nacionalizmu na vlasti - “ali nipošto u svoju (filozofsku) korist”. Ekonomisanje sa mitskim nasleđem i izravnavanje »istorijskih računa« išli su na štetu svih strana (u sukobu) koji su do skoro bili na jednoj strani.
Misliti u nečije ime..., pa i u ime (mitske, izmišljene, reciklirane) Nacije umesto u svoje sopstveno postala je pred-rasudnost koja je onemogućila i objektivnost (istorijskih činjenica) i subjektivnost (vlastiti misaoni entuzijazam) mišljenja, dva atributa njegove slobode. Ideja Nacije od početka sadrži pred-rasudu samoidealizovanja i pred-ubeđenje o izabranosti. Ideologija nacionalizma, suprotno misaonom protestantizmu (kao nužnoj slobodoumnosti mišljenja), ne može dobiti priznanje (umno, moralno, kritičko, istorijsko) od Drugog jer u njemu ni ne vidi slobodno biće; kako je Drugi drugo-razredan, a priori istorijski grešniji, ona samu sebe ostavlja bez mogućnosti priznanja koje može dati samo ravnopravni subjekat. »Etnički čista« misao nije slobodna, a bez obzira na različite teorije o nacionalizmu (vidi fusnotu 102), još nije rođen “građanski nacionalista” kao neki antopološki i sociološki kentaur.
Pošto se zvanična Srbija odrekla pacifističke filozofske inteligencije, stvorena je zvanična filozofija nacionalizma koja je pred oltarima medijskih reflektora jeftino rasprodavala ljudske živote za ideju Ugrožene Nacije. Trebalo je istorijske teritorijalne grehe protivničke strane iskupiti vlastitim bezgrešnim začinjanjem novih granica - bez svesti da nezastarivi gresi drugih ne mogu ispovediti nijedno naše današnje nasilje.
U nekadašnjoj Jugoslaviji u ime svoje Nacije lobirali su i filozofi, etičari, estetičari, svi sa reputacijom tumača »evropskih vrednosti«; svako je imao svoje promotere »etike« i »estetike« rata koji su nas podsetili na moralno-intelektualnu »kvadraturu kruga«. Ako zastupate Kantove teze o večnom miru i tumačite »teška mesta« o radikalnom zlu (teška više zbog dijalektike zla u čoveku nego zbog »teškoća sa Kantom«), izgleda moralno samorazumljivo da baš Vi, ni pod kojim (nacionalnim) uslovima, ne možete pozvati na terorizam, kao što su, npr., srpske terorističke akcije širom Evrope. A upravo to da »ne možete« - naivna je predstava koja podrazumeva da je svako dostojan svog razumevanja, da znanje dobra automatski povlači sopstveno neučestvovanje u zlu. Da (dobar) etičar mora biti i dobar čovek, a estetičar umetnička duša. Déjà vu balkanskog, gotovo neprimećenog stradanja - stradanja mišljenja, vraća nas Sokratovoj zabludi po kojoj se vrlina može naučiti. Nažalost, od vrline se može i odučiti. Postoje stečena neznanja koja su, kao npr. stečeno moralno neznanje, objašnjiva jedino vlastitom (dobro)voljnom odlukom. U običnom ljudskom umu, kaže Kant, moralna pitanja se rešavaju pomoću njegove uobičajene upotrebe, »takoreći kao razlika između desne i leve ruke« i valjda samo filozofi mogu »učiniti sumnjivim rešenje tog pitanja«. (Kant u tome ipak vidi zasnovanost filozofske zapitanosti, odgovorivost i odgovornost umnosti jer um ima umsku potrebu da naknadno teorijski zasnuje moralno osećanje.) Filozofija koja je instruktorka naknadne neukosti o »levom i desnom« u moralu« smišlja pogodne teorije, (hipo)teze i istorijsko opravdanje za »neminovnost ovoga rata« - definitivni dokaz da nije svako dostojan svog znanja.
Dok je Sokratova zabluda bila nenameran, saznajni previd, ove su uvek isplanirane. Filozofu verovati na reč zbog računanja sa njegovom »profesionalnom deformacijom« istinoljubivosti, znači ponoviti Sokratovu grešku. Pored toga, zamka bibliografskih jedinica, uobičajena iza današnjih tekstova, ta današnja elefantijaza iščitavanja, može omesti nepristrasan uvid u to da li je učenost stečena na račun (sticanja) moralnog neznanja. Upravo zato, onaj ko je svoju vrlinu školovao samo kod samoga sebe - učeći razliku između dobra i zla kao između leve i desne ruke, nekada dođe u (istorijsku) situaciju da sprečava teror učenih. Kako moralnom osećanju nije potrebna diploma, i »obična moralnost« može voditi odbrambeni rat na teritoriji etičara, npr., odbranu svog moralnog osećanja pred kvazifilozofski zasnovanom »etikom rata«. Ponavljanjem sokratovske naivnosti (kakva može biti i poverenje u moralnost intelektualca), gubi se šansa da se sopstvena moralna volja, razum i osećanje suprotstave zločinu pojedinaca (učenih, neučenih i odučenih), društva, nacije, ali i još nepotpuno osvešćenih opasnosti globalnog sveta.
Ili, možda i nema moralnog neznanja kao neznanja ljudske s(a)vesti. »Biti u zabludi nije onda, naime, samo neka spoznajna greška (...), nego upravo ujedno i poseban egzistencijalno-moralni habitus! Ili: moralno opredeljenje! Gotovo bi se – u svoj zaoštrenosti toga krucijalnog Fichteova stava – moglo dospjeti čak do moralne krivnje subjekta zbog njegove spoznajne zablude (...) kao – htijenja neslobode! Ili – kantovski rečeno – samoskrivljene nezrelosti kao 'uzroka' ili 'pravog razloga' naprosvjećenosti! Jer (...) istina /je/ neodvojiva od odluke na istinu...« (Lozinka prosvetiteljstva je bila da je čovek dužan da se hrabro služi vlastitim umom, što je podrazumevalo i zahtev za moralnom hrabrošću.) U tome da li je nemački narod, tj. najveći broj pojedinaca (pojedinačnih savesti) u njemu, hteo da zna za Hitlerova nedela nalazila se moralna odluka. Da li se u Srbiji htelo znati da u zlu koje se svakodnevno dešavalo u njenom najbližem okruženju ne učestvuju samo oni odavde koji su tamo, na terenu (sa oružjem i uniformom), već i ovi koji propagiraju ideje pobedničkog, dakle ratničkog, mira , bila je moralna odluka svakoga pojedinačno. Mitsko mišljenje ne suspenduje odgovornost, naprotiv. Znati ili ne znati je moralno biti ili ne biti. Znati je i moralna, ne samo saznajna odluka. Hana Arent razlikuje znanje i mišljenje: znanje ne prati uvek mišljenje, znanje može samo da zna, može da sa-zna i kako da ne misli (etčki), prikrije sofizmom istinu i, paradoksalno, kako da zloupotrebi (nečije) neznanje. Neetički dijapazon upotrebe znanja u političke, nacionalističke i druge svrhe često obesmišljava
njegovu legitimnost. Posao mišljenja je nagonsko traganje za smislom (takođe osnov logoterapije Viktora Frankla) i, istovremeno, moralna samosvest; sudbina savesti u ljudskom intelektu nije ništa beznačajnija od sudbine znanja. Ono, znanje se bavi istinom, međutim i kada vodi neistini, po inerciji autoritativnosti, većina u njemu ujedno vidi pokriće i za etičku vrednost (s)mišljenog. (Neki tada utešno konstatuju: »sledićemo laž dok nas ne dovede do istine« - nesreće kroz koje izgleda da se »mora proći«, uvek, mada zaobilazno i preko mnogih žrtava, dovode za »zeleni sto« istorije.)
Ipak, postoje trenuci u kojima mišljenje mora stati da bi se uopšte dalje moglo misliti. Onaj ko bi shvatio mogućnost najsurovijih zločina, njihovu ljudsku mogućnost, sposobnost ljudskosti za najgore neljudskosti, imao bi ili neljudski ili nadljudski mentalno-moralni sklop. O drugome, kao stvari vere i onoga što prevazilazi granice današnjeg znanja, ne možemo puno znati, o prvom ne možemo misliti jer bi moralni um istovremeno morao biti zao. Ne može se moralno razumeti »moral« ratnika-ubica, zlo razumeti ljudskošću - može se jedino konstatovati, prihvatiti u njegovoj realnosti da bi se zlo-činioci u budućnosti obeshrabrili. U ljudskom činjenju ne očekujemo zverstvo i kada je ono na delu, prva reakcija su tuga, bes, poraženost, preneraženost, ali u mišljenju je, umesto misli, praznina. Kasnije se analizira (ne)objašnjivo. Povodom ljudskog činjenja treba misliti o čoveku, kada je to nemoguće – preneražava nas. Zlodelo (po)stoji nasuprot racionalnom i humanom delovanju. »Mislim da su ovo Hebelove reči: 'Postoje stvari zbog kojih morate da izgubite razum – ili više nemate šta da izgubite.' Abnormalna reakcija na abnormalnu situaciju jeste normalno ponašanje«. Ta abnormalnost u službi je i po meri naše ljudske normalnosti - u slučaju najsurovijeg zločina ona je »po meri« abnormalnosti učinjenog i nemogućnosti da u njemu participira razum - pred tim (moralna) misao staje. Moralno-misleće biće normalno ne može shvatiti mogućnost takvog zla u drugom potencijalno-ljudskom biću. To je, valjda, jedino moralno neznanje – o zločinu se može, o njemu treba misliti, ali, kao čovekov zločin, on mora ostati neshvatljiv. U poslednjem činu balkanske drame mišljenje je moglo doživeti svoju inkarnaciju samo ako je stalo. Pred iživljavanjem nad životom i argumentima smrti.
Nasuprot tome, misionar nacionalističke inteligencije ne oseća potrebu ni za minutom ćutanja i tuge mišljenja (za žrtve) jer u ideološkoj poslušnosti »nacionalistička emocija« ima srca samo za jednu, sopstvenu stranu.
Svako ko pokušava da misli o ljudskom zlu zna da se ono ne može shvatiti, a ipak se mora misliti (»... za nas, dakle, tu ne postoji pojmljiv razlog iz kojeg bi isprva moglo u nas da dođe moralno zlo«, kaže Kant ). Mišljenje kao pitanje savesti, i savest kao stvar mišljenja slobodno (dakle, po svojoj ljudskoj dužnosti) misle zlo. Nešto drugo u psihi, političkom i ideološkom razumu, ekonomskim i istorijskim proračunima, misli (nacionalne) teritorije, ali zlo je teritorija savesti. Možda neki »moraju« misliti i osećati mržnju (za koju, kao i za zlo, ne postoji nama pojmljivi razlog kako kaže Kant), ali mišljenje mora ukazati na nju i zato se »posao« mišljenja zla izvodi u najvećem mraku pa i iskušavanju vere u ljudsku vrstu.
O onome što se mora misliti tako što se ne može saznati niko ne može dati »poslednju reč« - normalno moralan razum nad tim je konsterniran jer nema intelektualne i egzistencijalne »vežbe« koja nešto (korisno) može učiniti sa zlom o kojem misli, čak ga ne može uobičajeno ni imenovati. U prepisci između Karla Jaspersa i Hane Arent ne vidimo dijalog onih koji o mračnoj misteriji ljudskog zla i najtežim zločinima nad čovekom/čovečanstvom znaju niti misle da znaju, već samo dva ljudska bića koja o zlu moraju da misle. Onih koji pokušavaju da kažu šta im se čini da misle dok »misle« o zlu. »Jedino je sigurno: moramo se boriti protiv svakog pokušaja mitologizovanja užasa, i ako ne mogu da izbegnem takve formulacije, to samo znači da nisam razumela šta se stvarno događalo«. – Moralni zahtev je ne ubiti, ne moći ubiti, biti nesposoban za ubistvo drugog ljudskog bića; moralno aracionalno, nesrećan neulazak u doba moralne zrelosti je moći to učiniti. Jaspers ne odgovara i ne može odgovoriti Hani Arent iz saznajnog, već iz moralnog uma - zlo ne treba poetizovati. Zlo se uvek nedovoljno zna (pre-po-zna, misli, razume) da bi se sprečilo. Mišljenje zla izaziva ljudske emocije, ali ne smeju one da misle o zlu, već mišljenje sámo, staložena racionalna savest. To je užas, protivrečnost i dostojanstvo mišljenja o zlu: o gubitku moralnog ratia etika mora misliti racionalno, ali nemoguće je ne osetiti poniženje celokupne sopstvene vrste zbog (konkretnih) ljudskih zala. Ipak, ni onaj ko je lično najviše stradao ne sme u etici misliti emocijama jer moralne odluke ne mogu da zavise od bola.
Neke etičke teorije i obično ljudsko uverenje definišu čoveka kao biće koje »po rođenju« ima savest. Trebalo bi da je ima. Oni koje vodi moralno osećanje neposredno su (samo)svesni moralnih dužnosti i potrebi mišljenja o ljudskom zlo-delu; nekima je potrebna pomoćna dioptrija da bi došli do vlastitog moralnog osećanja, ali nisu poništili moralnost u sebi; a postoje i oni koji su kao odrođeni od savesti i svi pokušaji da se razumeju njihova zlodela (od iznalaženja termina radikalnog, apsolutnog, banalnog... zla do pravljenja psiholoških portreta) ostaju bezuspešni. Ako ljudska priroda nije moralno određena, nemoćno se mora prihvatiti da je zločinac isti kao drugi što nas vraća staroj naturalističkoj grešci: iako je učinjeno delo za koje u borbi za opstanak nije sposobna nijedna zver (jer čovek češće čini zločin zbog nečije smrti nego zbog vlastitog opstanka), počinilac je »isti kao mi«. Suprotno, ako je logika da svojim zlom on mora »upadati u oči«, rizikujemo da ne prepoznamo sve one »obične ljude« (komšije, rođake, uvažene ličnosti) koji čine zlodela.
U moralnom smislu za čoveka je sve moguće – ideal dobra i najnemotivisanije zlodelo. A ako je »sve moguće« tako da je ljudska vrsta u svojoj nedefinisanosti toliko moralno raznolika i samoprotivrečna, ljudska vrsta i moral gube značenje. Ili sve zavisi od toga koji etički koordinatni sistem se izabere? Kao samo teorijski problem to još ne prestravljuje, pravi problem su koordinate čovečnosti: da li je biti čovek vrednost, da li je to smislena humana »kategorija«? Sa tom mogućom i realnom stravom normalno ljudsko biće (moralno) polemiše. Da li je rešenje naći idealnu definiciju za realno zlo po kojoj onaj ko to može učiniti i nije čovek - da budemo bar na nekom »rodnom dobitku«? To je možda idealno rešenje, realnog nema. Niko se ne može potpuno oporaviti od zla koje je sagledao, jedino može pronaći najhumaniji način da ga preživi i još više, da se suoči sa njim. Kada je mišljenje zastalo - inače bi se pridružilo zlu ili ga shvatilo (što je nemoguće), razum se regeneriše razumevanjem istorije i porekla zločina i traženjem pravde koja jedina, u nekom smislu, daje smisao preživelom životu. (Smisao oproštaja, osim pravde, vraća humanom, ali kao dublje privatna, lična stvar, ne može se zahtevati ni generalno očekivati.)
Dimenzije mogućeg razumevanja ljudskog zla su tumačenje konteksta, inspiracije i “estetike” zločina; ali nemogućnost shvatanja »logike« ljudskog zločina je misliva neodgovorivost, mada nesaznajna (u kodu tačno-netačno). Ako izgubimo nagon za to mišljenje, kaže Arentova, tek onda smo, kao vrsta, izgubili. Ako izgubimo mogućnost da se zaprepastimo povodom toga šta neki “od nas” mogu učiniti onda ko smo to “mi”? Čak i ako “ne postoji ontološka garancija” protiv stalne mogućnosti ljudskog (krajnjeg) zla, postoji ontološka granica i to je najdramatičnija granica ljudskog bića, ona od koje “mišljenje prestaje da bude marginalni posao.”
Priznanje nerazumevanja zla je priznanje sopstvene ljudskosti kao paradoksalni zahtev moralnog mišljenja da (mu) zlo ostaje nerazumljivo (osim ako ljudska moralna razumnost ne evoluira); u tom činu mišljenja postoji drama odgovornosti i povlačenja pa je problem ljudskog zla najveća drama u moralnom razumu. To je, zato, tragično mišljenje, ali njegovu tragediju proizvodi ono drugo koje ne želi misliti nemislivost zločina ili ga opravdava; kao ono što se mora misliti, a o čemu se ne može dati “poslednja reč” – ali se bar ne dozvoljava da zlo-čin ima poslednju reč. Oni koji ne misle zlo, ne misle ga ne zbog njegove nemislivosti, već zato što ih nedovoljno remeti da bi učinili taj uzaludan, a najljudskiji napor mišljenja, misaono samoosujećenje čovečnosti zbog nasilja i terora. Ili ga ne misle kao njegovi pomoćnici, učesnici i službenici.
Posle Drugog svetskog rata Hana Arent je pogrešno predvidela da će zlo biti “temeljno pitanje posleratnog intelektualnog života u Evropi”. –Takvu (etički dobronamernu) grešku su napravili i oni koji su slično predviđali za prostor BJ-e posle ratova devedesetih. To što počinjeno zlo nije postalo, i verovatno neće, fundamentalna tema za većinu ovdašnjih intelektualaca i filozofa je još jedna činjenica njihove (i većinske) moralne, umske, emotivne i kulturne neosetljivosti prema zločinu, fundamentalne ravnodušnosti ili fundamentalnog učešća u njemu, i atmosfere moralne tuposti. Zlo, kaže Hana Arent, sebe nije svesno; ali da ga nisu (samo)svesni oni koji predstavljaju “misleće elite” znači da je ono za nešto (bilo) korisno, za neku za njih »višu« svrhu, političku ideju, ideološku nameru. Nedovršena i nikada okončiva priča ko je kome koliko nacionalno kriv, i ko koliko kome (ne) može oprostiti onemogućuje pretpostavku pojedinačne savesti. Uostalom, i ne pitaju se žrtve, već vinovnici. A u nekim vremenima samo dvostruke žrtve (dva zla) su zaista žrtve. Te istinske žrtve, ponovo se žrtvuju prećutkivanjem, a glavnu reč vode oni koji su veštački (samo)promovisani u žrtve - koji, ako su i sami stradali, istovremeno su bili uzrok stradanja drugih. Pa čak ni taj ko je bio i vinovnik i žrtva nikada o zlu ne pita žrtvu, već vinovnika u sebi. Kada bi iz te egzistencijalne dvogubosti govorila žrtva, ona bi pokazala saosećanje, možda i (metafizički) oproštaj, što vinovnik ne može. Oni koji su i činili zlo i uzvratno ga podnosili, govore samo sa stanovišta vinovnika u sebi (koji opravdanje za svoju krivicu ima u tuđoj), a ne žrtve (koja, iz potrebe da oprosti i kada je to emotivno nemoguće, oseća metafizičku krivicu). To što vinovnici zla prave od sebe “zaštićenog svedoka” koji ponekad, ređe iz razloga savesti, češće iz nekog novog političkog proračuna, dakle, uglavnom anonimno, priznaje vlastito zlo, ne može dezorijentisati spoljašnju pravdu. U očima drugih (savesti) preteže njihovo vinovništvo nad njihovim stradanjem u kojem su, uostalom, oni sopstvena kolateralna žrtva (- Drugi je bio glavna, cilj(a)na i predvidljiva).
“Misleća elita” koja proizvodi svemoć jednog čoveka i jedne vlasti čini i sebe suvišnom, ali u toj svojoj suvišnosti ona može mazohistički uživati. Zato problem nije u njihovoj suvišnosti do koje su sami doveli, već u proizvođenju suvišnosti drugih, koji ne pripadaju vlasti, tj. pripadaju joj samo po suvišnosti. Ako je Bog jedan jedini po svemoći spram koje su drugi bogovi suvišni, kaže Arentova, svemoćan čovek postaje jedini suvišnošću drugih ljudi. Za tu suvišnost se angažuje ideološki, politički, ili znalački (učeno), ne mišljenjem.
Ali mišljenje se u nekim vremenima nužno povlači što je uvek rizičan čin: “... premda svako istinsko mišljenje traži povlačenje iz svakodnevnog života i, zapravo, zahteva samoću i mir, jedna od najvećih opasnosti mišljenja /je/ iluzija da ljudi mogu pobeći od svakodnevnog sveta pojava.” Ipak, samoća mišljenja ujedno je i jedina moguća refleksija savesti - individualna. Mišljenju koje misli savest potrebna je samoća. Univerzalnost etike počiva na moralnosti kao onome najličnijem i to povlačenje nekada preostaje kao najveća moguća sloboda i odgovornost.
Slobodu danas najviše prisvajaju i ugrožavaju oni koji svoju moć koriste da se “za nju bore”: vojne alijanse, nacije (kao politički subjekti još uvek često značajniji od Ujedinjenih Nacija), regionalni interesi, a najmanje individue kao građani sveta. Još uvek, kada se kaže sloboda, najpre se pomisli na nacionalnu slobodu; pominju se, svakako, i ljudska (individualna) prava i slobode, ali ređe, i najčešće u okvirima nacionalne slobode. To je još jedan način na koji Nacija, a naročito njen nacionalizam, nadjačava ideju univerzalne ljudske slobode. Početkom devetnaestog veka: “Princip nacionalnosti, kao i sve druge apstrakcije opšteg karaktera, nije bio dovoljno zreo ili podesan da bi se primenio kao osnov za političku zajednicu Evrope. (...) Život je u mnogo većoj meri postao nacionalan nego ranije. I sami životni ideali sve više su bili nacionalno orijentisani. Ideja o slobodi nije se više odnosila na svet ili čovečanstvo, već na sopstveni narod.” Bez uvida u to kàko sloboda nacije, odnosno trenutno tumačenje nacionalne slobode stoji sa individualnom slobodom, nacionalna sloboda još ništa ne govori u prilog one univerzalne. Kada se ideja slobode “redefiniše” tako da ostaje bez univerzalnosti, više se ne može biti ni idealista, čime se uskraćuje jedna od najvažnijih ljudskih sloboda – posedovanje čiste ideje slobode.
Postoji povlačenje filozofskog mišljenja koje predstavlja beg od “bezumlja politike” - po Arentovoj, prvi je učino Platon u očajanju zbog smrtne presude na koju atinski polis osuđuje Sokrata. To je povlačenje koje se razrešava na relaciji logos-psyche, ali postoje vremena u kojima se dešava obratno, vremena u naciji kada sami filozofi, “intelektualci”, kao (i) političari, ideolozi, nacionalisti, osuđuju Sokrata. Sokrata i Sokrate među sobom. To se desilo na prostoru BJ – filozofiju su oficijelno zastupali oni koji su osudili filozofiju, koji su napustili razložnu sokratovsku zbog ostrašćene nacionalne majeutike.
Nacionalistički rikošet svojom ideologijom ubija pravo Drugog (i na sam život kao život drugačijeg) i vlastitu odgovornost za sadašnje delovanje (današnji sukob se adresira na njegovo istorijsko poreklo odakle se, nekom sholastikom, dolazi do „pravednosti današnje nepravde“). Imperativ “nacionalistički mislim, dakle, postojim” od početka se oslanja na res extensu koja je u tom tumačenju prostor tuđe nesreće kao našeg osvajanja, izgubivši svaki teorijski i praktični oslonac u res cogitans kao odlučujućoj neravnodušnosti ljudske savesti. Zato obrazloženja “prihvatljivosti nekih zločina” čine nužnom jednu kritiku čistog nacionalističkog uma, a uspostavljanje ravnoteže između toga što su “oni” učinili “nama” pre pedeset, sto ili šestotina godina i ovoga što je zato nama činiti, primorava na kritiku praktičkog nacionalističkog uma. Obe politike vode kritici moći suđenja nacionalističkog uma, kao središtu onih moralnih moći koje će demantovati “nacionalističko lepo i uzvišeno” kao ono u čemu više nisu samo ujedinjeni lepota zavičajne prirode i uzvišena dela nacionalnih junaka, već je i istorija rekonstruisana dekonstrukcijom političke geografije i (dobro)susedskih odnosa.
Neki su već primetili kako Kantova javna upotreba uma nije značila obraćanje nekoj nacionalnoj javnosti, već Svetu i javnosti čovečanstva. Odnosno, može se reći da čovečnost Kantove etike transcendira i samo čovečastvo. Kant je računao ne samo na ceo ljudski svet, već i (teorijsku) mogućnost života u kosmosu i (s)mislio filozofiju etike tako da ljudska moralnost bude i nje dostojna. Spram toga, čak i današnji »dobar« globalizam (onaj koji nije puki profitalistički menadžment prodaje globalnog proizvoda) usko shvata »mogućnost zajedničkog života« jer se ograničava samo na (ovo)zemaljski život i (ovo)zemaljski kosmopolitizam.
FILOZOFIJA, NACIJA I KOSMOPOLITIZAM. Za nekoga je zavičajnost, kao poetizacija Mesta sopstvenog dolaska na Svet, izvor filozofskih izraza, simbola, egzistencijalnih stavova - inspiracija i većina motiva dolaze iz osećajnosti koja se izražava kao bezuslovna ljubav prema zavičaju. U tom jednostavnom, emocionalno pragmatičnom i neispolitizovanom smislu, nacija je zajednica koja naseljava zavičaj (zavičajnu državu); u zavičajnoj naciji odrasta se u budućnost, a ne živi za i radi prošlosti o kojoj se poseduje objektivno znanje. Ljubav prema tako shvaćenoj naciji u nekim vremenima mora biti stroga i pravedna, i po cenu najvećeg bola, ako pristrasnost prema činjenici Mesta rođenja i atmosfera detinjstva ne pomuti razumnost, objektivnost i samokritičnost.
Nepristrasnost je najveća, ali retka odanost prema vlastitoj Naciji; oni samosvesniji, za koje ona predstavlja pre svega kulturu, jezik, pejzaž iz detinjstva, prvobitni životni prostor, obavezuje iskrenost prema onima sa kojima žive kao odgovornost dvostruke samokritičnosti, prema sebi i naciji/nacionalnosti. »Samo tamo gde postoji velika ljubav, postoji i veliko razočaranje«, odgovorio je Martin Luter King na prigovore povodom njegovih kritika dešavanja u SAD.
U nekim vremenima za one koji osećaju tragičnost dešavanja pripadnost/činjenica nacionalnosti postaje tragična odanost. U takvoj ličnoj tragediji (patriotske ljubavi) Karl Jaspers piše svojoj nekadašnjoj studentkinji Hani Arent: »Sada kad je Nemačka uništena – u određenom smislu i u određenom stepenu, i sa konačnošću koju je teško bilo ko ovde zaista dokučio – ja se po prvi put osećam lagodno kao Nemac«. Samo apsolutno nepristrasna, savesna, usled stradanja smrtno ozbiljna, skoro neizdrživa ljubav daje pristanak na uništenje onoga za šta živi; ona koja je istovremeno realna i idealna, ili, kako je odgovorila Arentova, veličanstvena ljubav. Kada nešto što je predmet ljubavi postane nasilno, a ne retko to se dešava sa Nacijom (vlašću, državom), može se odbraniti jedino spašavanjem njegove žrtve. Objektivna, moralno (p)održiva, pravedna ljubav može želeti rušenje onoga do čega joj je najviše stalo. Ljubav prema vlastitoj Naciji i državi tada postaje strava vlastitog bivstvovanja. Nemačku su spasavali oni koji su, kao Jaspers (ne samo u očekivanju saveznika, već i tragičnom patriotskom i humano uzvišenom ljubavlju), morali okončati zlo koje je potisnulo ono veliko što je do tada stvorio »nemački duh«. Samo nedokučiva, užasna ljubav, koja samosvesno nadvladava emociju koja bi zaštitila i samo zlo, mogla je dati novu šansu »nemačkom duhu«.
Filozofi, teoretičari i intelektualci koji u ovdašnjim ratovima nisu imali ni Jaspersov patriotizam ni otvoreno Luterovo razočaranje u Naciju, ne mogu se pozvati na svoje nacionalno stradanje jer su ga i sami proizvodili »odbranom« svojih istorijskih »nacionalnih prava« na račun nečijeg današnjeg prava na život.
Jaspers je živeo onaj najprihvatljiviji modus egzistiranja u Naciji u kojem je, iako pripadnik (nemačke) nacije, prvo postojao kao čovek, kao humano i moralno biće - takvo (re)definisanje Nacije onemogućava zloupotrebu patriotizma. Na prostoru BJ devedesetih nije bilo dobrog patriotizma, svaki je realizovan kao šovinizam (o tome je, npr., pisao Boris Buden) . A kada vas jednom prevari nečiji »patriotizam«, teško ćete mu poverovati sledeći put, bar dok ne dokaže da može biti realizovan kao dobrosusedski patriotizam. Devedesetih, rat se vodio između građana Jugoslavije koja se raspadala i nacionalista novonastalih država. Samo su ovi prvi u sebi mogli spojiti etički i etnički patriotizam, ali oni više nisu imali svoju domovinu.
Nacionalista u kosmopolitizmu vidi »bezosećajnost prema nesreći sopstvenog naroda«, gubitak »uzemljenja« u tlo Nacije i obavezujuću snagu nacionalnih mitova. Nacionalizam nema svest o težini i odgovornosti osuđivanja svakog zla (kao geografski neogradivog), a ne samo onoga koje je »učinjeno nama«. Ja mogu oprostiti samo ono što je učinjeno meni, ali nikada ono što je drugima. (U opraštanju nema množine: (po)stoji samo određeni pojedinac naspram određenog (na)nosioca smrti, nesreće i bola.) Zato nesreću, a onda i krivicu, najviše može osećati neko ko sebi prebacuje kako nije činio dovoljno da bi naciju i vlast države u kojoj živi odgovorio od nekih činjenja. Ako je Jaspersova ljubav prema Nemačkoj nacionalizam (»sada kad je Nemačka uništena (...) ja se po prvi put osećam lagodno kao Nemac«), on je bio jedini prihvatljiv u datoj situaciji, jedini koji je mogao zaštititi i Drugog. Onaj u kojem je Jaspersova ljubav mogla biti najdramatičnija, ali i najsigurnija egzistencijalna, moralna i psihološka zaštita njegove supruge (Jevrejke), onog Drugog prema kojem je tadašnja Nemačka “razvila” najsurovije metode. “Za vreme nacističke vlasti povremeno bih govorio svojoj ženi ‘ja sam Nemačka’, kako bih oboma pomogao da se držimo zajedničkog tla. Tvrdnja kao što je ta smislena je samo u svom kontekstu. Kada se izvuče iz konteksta, ili čak prenese nekom drugom, ona postaje nepodnošljivo nadmena. (...) Politički, ona je besmislena. Moja žena i ja bili smo u slozi čak i kada je ona tu tvrdnju odbacivala. Ja nisam Nemac na bilo kakav drugi način nego što je to ona.” »Zajedničko nemačko tlo« kojeg su se dvoje nepodobnih, progonjenih i zato »nenemačkih« Nemaca u toj i takvoj Nemačkoj držali da bi preživeli užasnu transformaciju jednog patriotizma, nije bilo ni državna teritorija proširivana planskim usmrćivanjem, ni rasna »čistota« kojoj se težilo, ni išta od onoga što je bilo sadržano u imperijalističkom planu Rajha. Za Jaspersa i njegovu suprugu Jevrejku u tadašnjoj antisemitskoj Nemačkoj »zajedničko tlo« bila je čovečnost u kojoj su oni jednostavno bili »na jedan isti način Nemci«, ljudi, pacifisti, na isti način reprezentovali nemačku kulturu, jezik i savest.
U takvom poništavanju identiteta, u krizi identiteta mišljenja, falsifikovanjem svojih davnašnjih i današnjih neprijatelja, tj. istorije, negira se Drugi. Nije stranac najveći neprijatelj - on je arhetipski protivnik i razlog za rat, najveći protivnik je neko ko misli drugačije, a jedan je »od nas«. Nacionalizam ga pronalazi među sopstvenim izdajnicima, u petoj koloni Nacije kao nove svetovne prisilne vere što ne smeta da joj se često dâ religijski amalgam. Kao u svakom braku iz koristi, užas posesivne ljubavi nacionalizma uglavnom dolazi iz materijalnih i fizičkih (politički gledano, teritorijalnih) razloga, nikada moralnih. Karl Kraus je pisao da je u nacionalizmu ljubav prema vlastitoj čak antipatičnija od mržnje prema drugoj naciji jer je smisao oglašavanja te ljubavi diskvalifikacija onih koji ne dele ista osećanja. Sličan je duh Hegelove kritike onih koji žele da dresiraju ljudska osećanja: u tekstu Pozitivitet hrišćanske religije (Rani spisi) ukazuje kako hrišćanska crkva želi da zapoveda poželjna osećanja. A nacija ima iste »porive«. U privatnom životu običan čovek najčešće razume da nije moguće zapovedati tuđim emocijama; nacionalista, međutim, ne voli činjenicu kako neko ne deli njegov patriotizam i da samo građanske slobode različitim »nacionalnim ljubavima« daju mirno »mesto pod suncem«. »Dovoljna je samo jedna greška u teoriji ljubavi pa da se preokrene čitavo ustrojstvo civilizovane politike i morala«, kaže Furije. Do(bro)voljnost takve greške vodi teorijama i teritorijama mržnje.
Najveći problem (»greška«) sa nacionalističkom samozaljubljenošću je njena današnja osvetoljubivost za određena dešavanja u prošlosti. Kada nemirna savest Evrope, preko svojih najdubljih i najsavesnijih umova, stavlja sebe u pitanje i preispituje »evropsku čovečnost« (Gadamer), tu se radi o svedočenju »čija ljubav prema mudrosti ne iscrpljuje sve moći ljubavi, a možda čak ni njene izvorne moći.” Samosvest sebe dovodi u pitanje i tamo gde joj nijedan zemaljski sud ne pronalazi krivicu, dok se nacionalizam, suprotno, bavi samo onim što mu je, po njegovom proračunu, skrivljeno, bez namere da u političkoj i istorijskoj odgovornosti dođe do stvarnog etičkog i političkog mira za sve. Jer: “U etičkom miru, relacija ide ka drugom, nepoistovetivom, neuporedivom drugom, jedinstvenom drugom. Samo je jedinstveni apsolutno drugi”. U političkoj svesti koja sebe sagledava kao apsolutnu, jedinu merodavnu savest istorije, nema mesta za Drugog kao ravnopravan politički subjekt. Zato u nacionalizmu “umreti za...” najnedvosmislenije znači umreti za nešto što je naše tako što je “po sebi” protiv Drugog. Opsesivno bavljenje nacionalizma poreklom današnjih državnih granica uspostavlja (za)uvek diskutabilno razgraničenje sa Drugim u senci »neodgovarajuće« istorije i nejasnosti odgovora na pitanje: gde će se ko (i zašto baš tu) u preispitivanju istorije zaustaviti. Drugačija politička imaginacija budućnosti mogla bi kompenzovati istoriju nedobrosusedskih odnosa sa Drugim: svi žive u okruženju »svojih« nekadašnjih neprijatelja (to je istorijski obostrano, odnosno svestrano stanje prošlosti) – akcenat je na tome da oni ne budu i današnji.
Verovatno bi klinička analiza političkih odnosa pokazala da mnoge države planski ohrabruju nacionalni narcizam kao dobru mentalnu predispoziciju za nacionalizam. »To (što je smisao mita o Narcisu, p.a.) je opasnost projekcije, reagiranja na svijet kao da je zbilju moguće shvatiti putem predodžbi o sebi. (...) Kao karakterni poremećaj, narcizam je upravo suprotan snažnom samoljublju. Samoobuzetost ne proizvodi zadovoljenje, nego povređivnje sebe; brisanje linije između sebe i drugoga znači da ništa novo, ništa 'drugo' nikada ne ulazi u sebstvo. Ono se proždire i transformira sve dok čovjek ne pomisli da u drugome može vidjeti sebe – a tada ono postaje besmisleno. Zbog toga klinički profil narcizma nije stanje djelovanja, već stanje bitka.« Drugi ne postoji kao individualnost: u različitosti je neprijatelj, prisiljen na istost postaje suvišan. U kulturi takve »fantazije« oni koji nemaju motive, »istinu« i stvarnost poželjne u zatvorenom svetu tradicije postaju nepodobni. Apatridi nisu suvišni zato što je njihova domovina svuda, već zato što, svojom nenacionalnošću, nenarcisoidnošću i proteranošću, nigde nisu dobrodošli.
Andrej Tarkovski je savetovao rediteljima da opisuju događaje, a ne svoj odnos prema njima, da se ugledaju na dobre čembaliste i orguljaše, i njihovu sposobnost neulepšavanja: »Ja se nadam da vi znate u čemu je razlika pri načinu izvlačenja zvuka na čembalu i na savremenom klaviru, gde postoji pedala koja produžava vreme trajanja zvuka. Prema tome, ta dela treba svirati bez ulepšavanja, indiferentno, hladno. (...) Njega (J. S. Baha i njegova dela za čembalo, p.a.) treba svirati, tako reći linearno, kao na kompjuteru, ne unoseći u svaku notu emociju, bez romantizovanja.« Isti savet koristan je za odnos prema istoriji. Pre svih zavodljivih osećanja koja slabe nepristrasnost prema sopstvenoj Naciji, potrebno je imati jednu temeljnu ideju, izgraditi odnos prema istoriji bez romanitizovanja, ulepšavanja vlastite na uštrb tuđe prošlosti, »klavirskog« naglašavanja u kojem se patriotska osećanja hrane uvećavanjem tragičnosti sopstvene istorije na račun tuđe tragedije. Za bavljenje istorijom potrebna je »forma« i metoda moralne nepristrasnosti prema događajima i podacima, bez morbidnog »ulepšavanja« istorije našom tragedijom, nepristrasnost slična onoj koju poseduje dobar čembalista kada izvodi Bahov komad. Samo filozof a-nacionalne i nad-nacionalne objektivnosti može pisati relevantnu filozofiju istorije, politike i ideologije; a filozofija je a-nacionalna kao što su ljudskost ili logika; nasuprot tome, mišljenje koje ekvilibrira iznad nacionalnog tla (makar po njemu hodao i sam »nebeski narod«) samo je ideologija. »U stvari postoji samo jedna Znanost o Čovjeku«, ali: »Od Znanosti o Čovjeku, prešlo se na različite hermeneutike posvećene Našem Čovjeku«. A od rođenja »Našeg Čoveka« do logora i rezervata za Njihovog mali je korak - kojim nacionalizam, stvaranjem »naše etike« koja neće uznemiriti naše savesti, suspenduje univerzalne imperative.
Za egzistencijalni kosmopolitizam nužno je izaći iz onoga što je Kant nazvao »stanjem samoskrivljene nezrelosti«. Jer, kao što se postaje građanin, kosmopolita i Čovek, postaje se i nacionalista - niko se nije rodio kao takav. Nacionalizam barata »prirodnim kategorijama« (nacije »operišu urođenošću«, kaže Sloterdajk) i zahteva veliku energiju, volju, strast, savršenstvo(!) – u tom smislu, potpuno ostvareni Nacionalista samo je ideal. Uvek se moglo više prisvojiti, osvojiti, oduzeti i sve to bolje opravdati – što, ujedno, ljudski, egzistencijalno i moralno manje i razotkriva status nacionalističke ideje. Kao i sve drugo, »ideja nacionalizma« proizvodi »savršenstvo« koje je proporcionalno spremnosti da se u nju investira (nepoštovanje, omalovažavanje, diskvalifikacija i, na kraju, mržnja i smrt Drugog). Ironijom sudbine, onaj koga su samoproglašeni naslednici zloupotrebili anticipirao je ovo istorijsko ludilo. »Ne izbija na nama samo razum od tisućih leta – već i ludilo njihovo. Opasno je biti naslednikom.« Što dokazuju i samoproklamovani baštinici ideje nepravednih istorijskih međa, i sami zaraženi hiljadugodišnjim ludilom naslednika. I kada su se na popisima u novonastalim državama na prostoru BJ neki proglašavali Marsovcima, Eskimima, Amerikancima ili birali neku drugu nesvojstvenu »nacionalnost«, to se nije dešavalo zato što su imali nešto protiv toga Gde su rođeni, da su Negde i uopšte rođeni, ali jesu protiv nametanja da im je to sve, da ih to suštinski određuje.
O tragikomičnosti frenologije (kakva je i nacionalistička) Hegel je duhovito pisao: »Biće bez duhovne djelatnosti (čovek samo kao rasa, nacionalnost, verska pripadnost i bilo koji statistički ili površni vizuelni podatak, p.a.) jeste za svijest stvar, a nipošto njezina bit (...) – S te strane valja to smatrati potpunim poricanjem uma, kad se jedna kost (u nacionalizmu nacionalnost, rasizmu pigment, verskom fundamentalizmu »pravovernost«, p.a.) izdaje za zbiljski opstanak svijesti; a za to se ona izdaje, tim što se smatra spoljašnjošću duha, jer spoljašnjost je upravo postojeća zbilja. (...) – Ako se dakle nekom čovjeku kaže: ti (tvoja unutrašnjost) jesi to, jer je takva tvoja kost, to ne znači ništa drugo nego: ja jednu kost smatram tvojom zbiljnošću. Kod fiziognomike spomenuti odgovor šamarom na takav sud oduzima prije svega ugled i položaj mekanim dijelovima, te samo dokazuje, da oni nisu ono istinito po sebi, da nisu istina duha; ovdje bi odgovor morao zapravo ići tako daleko, da se nekom tko tako sudi razbije lubanja, da bi mu se tako opipljivo, kao što je njegova mudrost, dokazalo, kako kost za čovjeka nije ništa po sebi, a još manje njegova prava zbiljnost. Sirovi instinkt samosvjesnog uma bez daljnjeg će osuditi neku nauku o lubanji, - taj svoj drugi promatrački instinkt, koji je – uznapredovavši do slutnje spoznavanja – na neduhovan način shvatio, da je ono izvanjsko izraz unutrašnjega.« Autoritet tog (metaforičnog) udarca ne bi predstavljao nasilje, već nešto otrežnjujuće i možda »opipljivo« os(a)vešćujuće za svako pred-rasuđivanje o narodima i pojedincima. Kost oko koje se psi rata glože promenljiva je kategorija, ali uvek zasnovana na istim frenološkim »aksiomama«.

Literatura:

Kant, Imanuel, Kritika moći suđenja, BIGZ, Beograd, 1991.
Kant, Imanuel, Religija unutar granica čistog uma, BIGZ, Beograd, 1990.
Senet, Ričard, Nestanak javnog čovjeka, Naprijed, Zagreb, 1989.
Arent, Hana, Izvori totalitarizma, Feminstička izdavačka kuća 94., Beograd, 1998.
Bernštajn, Ričard, Odgovornost filozofa, Beogradski krug, Biblioteka Circulus, Beograd, 2000.
Levinas, Emanuel, Među nama, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci – Novi Sad, 1998.
Hobsbom Erik, Rejndžer Terens (ur.), Izmišljanje tradicije, Biblioteka XX vek, Beograd, 2002.
Hobsbom Erik, Nacije i nacionalizam od 1780. (Program, mit, stvarnost), Filip Višnjić, Beograd, 1996.
Veler, Hans-Urlih, Nacionalizam, Svetovi, Novi Sad, 2002.
Hajzinha, Johan, Nacionalizam i patriotizam u Evropi na kraju XX veka, Prometej, Novi Sad – Tersit, Beograd, 1996.
Hajzinha, Johan, Homo ludens, Matica hrvatska, Zagreb, 1970.
De Ružmon, Deni, Budućnost je naša stvar, Književne novine, Bibl. Kristali, Beograd, 1989.
Jaspers, Karl, Pitanje krivice, Samizdat Free B 92, Beograd, 1999.
Broh Herman, Pisma o Nemačkoj 1945-1949, Svetovi, Novi Sad, 1994.
Gadamer, Hans Georg, Evropsko nasleđe, Plato, Beograd, 1999.
Jeger, Verner, Paideia, Književna zajednica Novog Sada, Novi Sad, 1991.
Ćurak, Nerzuk, Geopolitika kao sudbina (Slučaj Bosna: postmodernistički ogled o perifernoj zemlji), Fakultet političkih nauka, Sarajevo, 2002.
Buber, Martin, Ja i Ti, Rad, Biblioteka Reč i misao, Beograd, 2000.
Habermas, Jirgen, Javno mnenje, Kultura, Beograd, 1969.
Habermas, Jirgen, Postnacionalna konstelacija, Otkrovenje, Beograd, 2002.
Horkheimer, Maks, Tradicionalna i kritička teorija, BIGZ, Beograd, 1976.
Tilih, Paul, Hrabrost bivstvovanja, Književna zajednica Novog Sada, 1988.
Tilih, Paul, Dinamika vere, Opus, Beograd, 1988.
Šmid, Vilhelm, Lep život?, Svetovi, Novi Sad, 2001.
Kastoriadis, Kornilios, Uspon beznačajnosti, Gradac, Čačak-Beograd, 1999.
Kastoriadis, Kornilios, Mašta, kritika i sloboda, Republika, Beograd, 2001.
Sloterdajk, Peter, Tetovirani život, Dečje novine, Gornji Milanovac, 1991.
Maslov, Abraham, O životnim vrednostima, IP Žarko Alabulj, Beograd, 2001.
Frankl, Viktor, Nečujni vapaj za smislom, ITRO, Naprijed, Zagreb, 1981.

Endnote

1 Pošto će ovaj termin biti često korišćen, dalje ću u tekstu umesto Bivša Jugoslavija koristiti skraćenicu BJ.
U vreme kada čak i oni koji (po »prirodi«) nisu nacionalisti imaju egzistencijalnu političku potrebu da od nacionalizma uzmu makar neki slogan i tako povećaju svoje šanse za opstanak na javnoj sceni, treba odgovoriti na takve porive. Jer intelektualci, koji se u “usamljenoj gomili” ističu mnogoznalaštvom, kada su samo mali, “nacionalni ljudi” umeju da se pozovu na velike i zato je optička varka koju oni priređuju često kobnija od sirovosti političara-nacionalista.
Da je pisan negde u Zapadnoj Evropi (bez iluzija o njenoj desnici), u drugačijoj egzistencijalnoj, političkoj i filozofskoj klimi, sigurno bi se odabralo drugo »mišljenje i pevanje« ili krenulo ka ideji jezičke komunikativne zajednice. U Srbiji i u okruženju poratnog balkanskog »mišljenja i pevanja« cilj/tema se više ne sme ''pogoditi'' tako što se promaši sve ostalo – kritičko mišljenje se ne može određivati apstraktno, ''samo po sebi'', već u svom savremenom okruženju čiji su važan deo nacionalizmi. /Imajući na umu ono Fihteovo da svako bira onakvu filozofiju kakav je čovek./
Čak i ako mislimo da se ne može govoriti o »ljudskoj prirodi«, da to uvek pretpostavlja “neku metafiziku”, i tada se još uvek može misliti i govoriti o »dobru i zlu« - na osnovu izvornog etičkog ugovora koji sklapamo Ja i Drugi/Ti ili ga prave države koje, igrom geopolitičke sudbine, moraju živeti zajedno.

3 U evropskim okvirima može se pomenuti primer Le Penovog predloga (koji je podržala i Britanska nacionalna partija) za stvaranje jakog nacionalističkog pokreta u okviru Evropskog parlamenta, tj. udruživanje evropske desnice.
4 U nacionalizmu Prostor “doživljava” grubu instrumentalizaciju i postaje: fiksacija u kojoj je sadržana sva istorijska nepravda prema vlastitoj Naciji; percepcija prostiranja u kojoj teritorija obamire od starih, istrošenih značenja, bez refleksa za novo; vizualizacija brige u kojoj je teritorija vetrometina sa koje će “istorijski narodi” biti oduvani u prošlost ako se to Nekome prohte; teritorijalni strah koji nadjačava sve ostale – sve te predstave o “prostornoj sudbini” nastale su zbog nedavanja sadržaja, forme i slobode vlastitoj teritoriji. Prostor nacionalističkih težnji kao neoduhovljena (tj. “oduhovljena” lošim čitanjem sopstvene tradicije) res extensa, nema nomadsku ''gipkost'' i značenjske mogućnosti koje postoje npr. u “nomadologiji” (Žila Deleza, Feliksa Gvatarija) kao preklapanje identiteta i novih oduhovljenja.

5 U knjizi Postnacionalna konstelacija Jirgen Habermas se bavi nacionalnom državom sa aspekta njene današnje (nužne) transformacije koja je rezultat promene globalne ekonomske “slike sveta”. Ovaj tekst ne poriče važnost tog aspekta time što će ga na kraju samo kratko tematizovati. Ali odnos između današnjih nacija i njihovih nacionalizama u smislu koji je najviše interesovao autora ovoga teksta, najbolje se sagledava izvorno, iz tačke njihovog nastanka i kasnijih dešavanja u kojima svaki od njih ima svoj istorijski i ideološki vrhunac u vidu odluke na rat. - U fusnoti 8 navede se neki od autora koji su se bavili posledicama tog (značenja) nacionalizma.
6 Kornelijus Kastorijadis, Uspon beznačajnosti, str. 89.

7 Hans-Ulrih Veler, Nacionalizam, str. 141.
8 U nekim vremenima “nacionalne ideje” su istovremene sa težnjom za oslobođenje. Ali u istoriji to “svetlo nacionalizma”, njegova “pozitivna uloga”, ne potiče toliko od njega, koliko od ideje slobode. To kazuje i sam naziv pokreta koji u istoriji ostaju zabeleženi kao “nacionalno-oslobodilački”, a ne“nacionalističko-oslobodilački”. I skoro bez izuzetka, nemalo zatim, oni koji su sebe oslobodili stavljaju nekog drugog u položaj da se sa njima bori za sopstvenu slobodu.
9 Autor koji pripada novijoj “kulturnoistorijskoj školi” o fenomenu nacionalizma dodaje i sledeće: “Klasičnu formulaciju ovog pristupa dao je Ernest Gelner: ‘Ne stvaraju težnje nacije nacionalizam, već nacionalizam stvara nacije’”, Hans-Ulrih Veler, Nacionalizam, 11. str. “Tek sa nacionalizmom nacija se uzdiže u vrhovnu ‘instancu koja opravdava i podaruje smisao’ (Hajnrih August Vinkler); on potiskuje druge polubogove (...) dokazano /je/ da je nacija jedan od nacionalizama ostvareni fleksibilni produkt moderne istorije” (ibid., 44-45. str.), a ne “prirodna”, “večna” supstanca. Ovoj istorijskoj školi pripadaju i Erik Hobsbom, Benedikt Anderson, Ernest Gelner, Rodžer Brubejker i dr.

10 Nacionalizam uvek, pre ili kasnije, pokaže da je njegova vizija zajednice zasnovana na krvi – videti kod H.U.Veler, Nacionalizam, str. 111.-112.
11 Pošto će u tekstu ovaj naziv biti često korišćen, dalje, umesto Bivša Jugoslavija, koristim skraćenicu BJ.
12 Martin Hajdeger, Bitak i vrijeme, Naprijed, Zagreb, 1988., str. 23., podvlačenje moje.

13 Sloboda TV izbora može se shvatiti kao osnovna paideia današnjeg društva.
14 To je ravnodušno veselje. Jer dok za sreću postoji slučajan povod, radost je odnos srca prema nečemu, a vedrina životna potpunost i jasnoća, takvo veselje nema suvisli razlog – nije stvar slučaja, ni od srca, ni savršeno. Iz sirovosti dolazi i njegova surovost jer ono nastaje uprkos sveopštoj nesreći i u ravnodušnosti prema sudbini Drugog.

15 TV Pink je u poratno vreme napravio estradni studio i u Sarajevu. Pink je narodna vojska (danas je, može se reći, sebi dodelio i ulogu inter-nacionalnih mirovnih trupa). A Kant je napisao: “Po završenom ratu, pri sklapanju mira, bilo bi umesno za svaki narod da se posle blagodarenja proglasi i dan pokajanja, kada će se u ime države tražiti milost božja za velika sagrešenja za koja je ljudski rod još uvek kriv (...) – Blagodarenja za vreme rata povodom neke pobede, himne koje se (kako se kaže pravo izrailjski) pevaju Bogu nad vojskama, stoje u izrazitoj suprotnosti s moralnom idejom oca čovečanstva, jer osim ravnodušnosti u pogledu načina na koji narodi u međusobnom odnosu nastoje da ostvare svoja prava (a koji je dovoljno žalostan) izražavaju još i radost zbog uništenja velikog broja ljudi odnosno njihove sreće.” Ali to je bilo u Večnom miru. Koji pret-postavlja moralnu religiju iznad Boga nad vojskama. Ružičasti idol sebi ništa ne pretpostavlja.
Naravno, pink je samo jedna nijansa na idolu estrade koja je svojom ’’apolitičnošću’’ ubila mnoge.
16 Ovde se polazi od očuvanja etike u (svakoj) filozofiji, makar i na uštrb podsmešljivosti zbog »patetičnog« korišćenja izvornih značenja. Izvorno značenje pojma ima pravo veta na svaku novu nijansu, naročito na drugu boju koja koja mu ne pristaje i dreči u odnosu na ono što je pojam bio. Ono što je bio mora ostati (inače se gubi smislenost); kada neko hoće »nešto drugo« da kaže mora (s)misliti novi pojam. Novi demagozi - a postoje cele interesne grupe za instumentalizuju pojmova, ismevaju se hermeneutici aute