Nije ovako padao sneg u selu Lipolist još otkako sam se ja ovde udala u decembru 1968. godine. Sada, 37 godina kasnije, u jednom jako različitom veku, ovaj mart je slično vetrovit i beo. Toliko je vremena proletelo, da su se i uspomene natrpale kao ovi nanosi snega na tamnim stranama ambara koji je i do danas crn i nagoreo zato što su ga Nemci, kad su vršili represalije 1941. godine, zapalili. Nalegli su snežni smetovi i na stari svinjac, i na štalu, ispred trema snega ima baš mnogo, i na stazi prema letnjoj kuhinji.

Tada se ložilo drvima, a evo i sada. Šteta, nema više onih lepih starih furuna od livenog gvožđa, ni kaljevih peći; te dve vrste su radile i radile, kao mazge; sad su neke ružne “moderne” termo-akumulacione, T-A, peći, ako to nisu grejalice; metalne su, u bakarnim i smeđim bojama. Barem, Bože hvala ti, mogu da sušim svoj veš na njima a da ni na jednom mestu ne izgori, a noću mogu čak i da legnem na T-A peć, onu u srednjoj sobi: ispružim se ravno, a od toplote mi popuste bolovi u leđima. Ali je furuna na drva bila romantična. E toga više nema. Ne postoje ona vratanca napred, pa rešetkica, pa da ja uz tu svetlost čitam i sanjam do duboko u noć; ne, niti možeš da zuriš u čitava sela od žara, koja se polako raspadaju, dograđuju i prekomponuju pred tvojim očima.
Narod koji sada ovde živi je stariji. To su ljudi kojima treba mnogo nege. Pogurilo se to i iskrivilo, hoda polako, sa štapom. Čak i onaj mladi par koji je svojim prisustvom animirao ono široko dvorište, u decembru 1968, igrajući sa svojim gostima kolo na snegu dok ne pođu svi na krkanluk, izmenio se. Matoriji smo mi sada u 2006. godini nego što su bili oni seljaci koji su održali jedno od poslednjih mačvanskih velikih venčanja, onih pravih, kad se tri dana i tri noći veseli i lumpuje do ruba besvesti.

Deda Anta – koji je na završetku Drugog rata izašao živ iz nemačkog vojnog zarobljeničkog logora, i ostao u zadružnom domaćinstvu sa familijom mog oca, i koji već odavno ore nebeske njive – imao je tada spisak šta je ko od učesnika doneo na venčanje, koliko stoke, slatkiša i već čega. Pedeset pet prasića, što je skoro sve pečeno u otvorenoj peći sa ražnjevima ispred kuće, i sve pojedeno i još brdo preostalog mesa dato gostima da nose kući; nekoliko buradi šljivke; dvadeset-i-nekoliko venčanih torti; ali i gomile peškira, košulja, ćebadi, lonaca i šerpi, tanjira, čaša. Kuvari su grejali kotliće varenike i šumadijskog čaja; za supu napraviše kilometre onih lepih rezanaca od testa; pa sarme – do krova; i kuvane cvekle tamnocrvene pa narezane, i koliko god hoćeš rena u sirćetu. Hleb okrugao, peče prste, uzima se odmah tu, pravo iz hlebne peći, pa odiše svojim vrelim miomirisom, pa se na trouglaste kriške seče, i dodaje, a odmah zatim iznesu na naše dugačke stolove one kotliće vruće supe sa dobro skuvanim griz-knedlicama. Mene je tada mnogo zabavljalo što su neki gosti donosili i žive guske, patke, i piladiju, onako ispod miške, što je ta živina trpela pokorno i tiho; danas takvi pokloni ne bi bili dobrodošli.
I naravno da se točilo vino, tobož crveno ali ustvari više neke kajsija-boje, koje je lako, bez težine, nalegalo na mozak, poslednje vino od grožđa iz jednog roda koji je ubrao jedan od ujaka mog muža. Posle nekoliko zdravica, naši obrazi su postajali rumeni, ali, nisu nam se zaplitale rečenice, a ni stopala u kolu. Tako barem ja to pamtim.
Lipolist je 1968. godine bio selo sa oko 3.000 stanovnika, slavno po svojim lipama koje i danas rastu duž glavne ulice, slavno po svojim žetvama kukuruza, po svojoj poeziji, i po lepo gajenim ružama. Na tom venčanju bilo je gostiju nekoliko stotina, a još i mnogi drugi su navratili da pogledaju kako je u dvorištu, čisto iz radoznalosti: kako izgleda ta ženska iz Amerike, prva koja se ikada pojavila u ovim predelima nadomak Cera. Pa, kad su već navratili, mnogi su i pozvani da sednu i počaste se.
Ovaj status veoma slavne osobe bio je za mene strašna odgovornost. Imala sam samo 21 godinu, i nikada ranije se nisam našla u kući ni približno tako gostoljubivoj, mada, priznati se mora, kući bez tekuće vode, bez centralnog grejanja, i bez normalnog WC-a unutar zgrade. Na svakih pola sata sam izlazila, u venčanici, sva okićena trakicama, u dvorište, da mahnem okupljenoj gomili; zamišljala sam da bi otprilike tako postupala engleska princeza. Ali onda sam napuštala svaku formalnost i jurila da skakućem u kolu, po snegu koji je nastavljao da pada; uhvatim se tako u kolo sa nekoliko desetina seljaka koji su došli uglavnom da gledaju. Muzičku pratnju je davao legendarni violinista Mirko sa svojom odabranom grupicom svirača.
Ova fešta je trajala danima i noćima. Konačno, kad je bio već raspad sistema, i kad smo morali čačkalicama da podupiremo očne kapke da ne bismo zaspali, povučemo se moj muž i ja u sobu za upravo venčane. Bila je to jedna skromna soba na kraju hodnika u tipičnoj mačvanskoj trosobnoj seoskoj kući; a mi – željni i preželjni SNA. Ciganski orkestar – za nama. Ispred vrata spavaće sobe muzičari su čekali, a ja nisam znala šta čekaju. Ali nastavili su da sviraju svoje famozne melodije. Napolju je narod to pratio pljeskajući rukama, trupkajući nogama, uzvikujući u ritmičnoj solidarnosti. Kad se završila jedna naročito poletna pesma, ja sam pomislila da sad stvarno moram i ja da aplaudiram i zazviždim u znak odobravanja, kad se oni već toliko silno trude. Ali moj novi muž mi je rukom dao znak da ćutim. "Ako sad zazviždiš, Cigani će nahrupiti u sobu." Tada sam, kao svaka nova mlada, kao poslušna snaša sa salaša, naučila moćnu lekciju: kad treba ćutati, da ćutim.
Imala sam prvoklasnu dobrodošlicu, kod seljaka iz Lipolista. Nikad to neću zaboraviti, i nikada neću moći da im se odužim. U to vreme, svet se još uvek divio Amerikancima, čak imao i simpatija za njih. Kenedi je tek pet godina bio mrtav. Američki astronauti su kružili oko Meseca, a mi smo to gledali, i navijali za te njihove malo blesave nebeske egzibicije negde tamo gore u zvezdanoj galaksiji; gledali smo na jedinom televizoru koji je postojao u selu, a taj je bio crno-beli, i vrlo malen, kod kum-Rajka. Taj isti kum-Rajko me je vozio čezama koje su bile čisti Lav Tolstoj. On stoji na onoj drvenoj dasci napred i kao bije konje a ustvari samo praska bičem iznad njih, ali, sa takvim oduševljenjem to radi, a ja sedim sva skamenjena od straha unutra, zamotana u vuneno ćebe oko tela, dok se kočije truckaju i klate kroz zimsku šumu pa glavnom ulicom do kvrgavog prastarog bagrema – a tek posle sam saznala da je to bila jedna vrsta simbolične vožnje kroz koju mlada treba da prođe pre stupanja u brak.
Nema više kum-Rajka, ni većine onih koji su tada učestvovali u veselju; slomljena je kičma tog sela. Kako će se uopšte nastaviti život sela, to je ono veliko pitanje o kome sada sigurno diskutuju u svakom selu na Balkanu i na celom svetu.

*********