Teorijskih definicija demokratije ima otprilike onoliko koliko ima i naučnih radnika koji se bave proučavanjem demokratske politike. Pa ipak, postoji jedna osnovna podela na one koji prezentuju neku maksimalističku definiciju, i na one koji se radije drže minimalističkih definicija. Mi smo na strani minimalista, na strani onakvih teoretičara demokratije kao što je Jozef Šumpeter (Joseph Schumpeter). Kao i sva nebitna natezanja oko semantike, tako i ove razlike između minimalističkih i maksimalističkih definicija demokratije proističu, zapravo, iz navodne svrhe definicije. Iz tog razloga dolazi i do raskoraka između teorijskih i operativnih definicija demokratije. Slažemo se, međutim, sa Adamom Pševorskim, da stupanj do koga se demokratije, minimalno definisane, prevode u garantije izvesnih političkih ili građanskih prava jeste empirijsko pitanje koje bi trebalo istraživati a ne definicijom otkloniti.1

Mi se najradije opredeljujemo za sledeću minimalnu definiciju demokratije:

Institucionalni aranžman u kome sve odrasle individue imaju moć da glasaju, na slobodnim i poštenim kompetitivnim izborima, za svoju glavnu izvršnu vlast i za nacionalnu zakonodavnu vlast.

Tako je demokratija sistem političkih prava koji specificira kako će se dodeljivati, na najvišem nacionalnom nivou u jednoj populaciji, liderska moć. Ova definicija je modifikovana verzija klasične elitističke koncepcije demokratije koju je Jozef Šumpeter iskazao u knjizi Kapitalizam, socijalizam i demokratija.2 Ovoj definiciji se zameralo da ističe samo jedno pravo, pravo glasa, a ignoriše mnogo drugih građanskih i političkih sloboda, na primer, uopšte ne pominje slobodu govora i udruživanja. Kritikovana je i zato što limitira demokratičnost na sferu politike a ne pominje socijalnu ili ekonomsku “demokratiju” – a te dve dodatne bi mogle biti shvaćene kao konceptualni pokušaji da se demokratija izjednači sa jednakošću ili sa nekim drugim nepolitičkim ciljem. Međutim, mi nismo uvereni da su to stvarno slaba mesta u našoj definiciji.

Ako dobro razmotrimo našu definiciju i sve što ona implicira, vidimo da je poenta u tome što je uključen svako – “sve odrasle individue” – i što na izborima mora postojati utakmica između učesnika, izbori moraju biti “kompetitivni” da bi bili fer. Iz ove definicije mogu se ekstrapolirati mnoge stvari, ali, nijedna od tih nije data a priori. U tome je lepota takve definicije. Na primer, kako znamo da li su neki izbori kompetitivni? Jasno je da pred biračem treba da bude više od jedne mogućnosti, ali, koliko više? To zavisi od ponečega. Ponuđene mogućnosti verovatno bi trebalo da budu privlačne širokom spektru populacije, ali, možda ipak ne baš svakome. Na primer, na izborima možda nije potrebna stranka koja bi zastupala gledište onog građanina koji je antidemokratski nastrojen i koji priželjkuje uništenje celog sistema. Ali, kako da znamo šta je dovoljno široki spektar populacije? U ovim našim vremenima, to bi moglo značiti i ankete u kojima se građanima postavljaju pitanja. Većina građana će se verovatno saglasiti da je potrebna neka mera slobode govora, ali, možda neće svi biti istog mišljenja o stupnju te slobode. Kako odlučiti koja mera slobode govora je neophodna za demokratiju? O tome ćemo doneti odluku, kao što i treba učiniti, na osnovu naše definicije, i to, konkretno, na osnovu dva bitna principa u njoj – da svi treba da budu uključeni, i da mora postojati nadmetanje.

Ove principe smo prezentirali kao svoje, ali dugujemo ih zapravo Robertu Dalu, koji je formulisao koncept “poliarhije”, naime, nesavršene demokratije, i nacrtao ga kao presek osa iks i ipsilon na kartezijanskoj matematičkoj ravni: duž ose iks prostire se sveobuhvatnost (da je što više građana uključeno), a duž ose ipsilon pruža se kompetitivnost, takmičarska priroda izbora. Demokratija je u onom uglu slike koji je maksimalno desno-gore.3

Dal se, međutim, opredelio za maksimalistički pristup definiciji: on nabraja razna bitna prava i slobode. Pošto uvek postoji prostor za debatu da li su pojedine slobode inherentno deo demokratije ili ne, i do kog stupnja moraju biti zaštićene demokratskim institucijama, ne bismo dobili mnogo ako bismo i njih uključili u našu definiciju.4 Osim toga, uključivanjem mnogih institucija – političkih partija, nezavisnog sudstva, slobodne štampe – mogli bismo napraviti zabunu, jer, one postoje i u mnogim nedemokratskim režimima. Da, političke partije su važne za demokratiju, ali one su maltene sveprisutne u modernim državama, bez obzira na tip režima. Pojedini nedemokratski režimi takođe imaju relativno slobodnu štampu pa čak i prilično veliku slobodu govora. Dakle moguće je da takve institucije postoje u nekom društvu, ali da su zaista žive samo u demokratskom kontekstu, a on se definiše slobodnim izborima gde glasa svako a kandidati se međusobno takmiče.

Izostaviti iz definicije slobodu govora kao definišući aspekt demokratije, to može izgledati reakcionarno, ali, hajde da razmotrimo sledeću (ne mnogo) hipotetičnu situaciju. Da bi povećala svest javnosti o tome koje će politike kandidati zastupati ako budu izabrani, i da bi suzbila razvoj kampanja bacanja blata na ličnost protivnika, vlada države Iks donese novi zakon, kojim se zabranjuje kandidatima da privatno daju ili ističu oglase ili bilborde, ali im se zato garantuje da će svi imati na raspolaganju jednako vreme i jednake sume državnog novca da iznesu svoje stavove. Ujedno vlada formira jedno javno regulatorno telo koje će paziti da sve izjave svih kandidata na tako dopuštenim terminima za oglašavanje budu o temi, dakle o kandidatovim političkim predlozima, a nijedna negativna o ličnosti nekog drugog kandidata; svaki kandidat, dakle, sme da govori samo za šta je, koju politiku podržava. Takav zakon bi ozbiljno narušio slobodu govora. Zabranio bi privatnim grupama da daju izjave u prilog, ili protiv, nekih kandidata; uz to, zabranio bi kandidatima da kritikuju lične osobine svojih rivala. 5

Da li bi takav zakon bio anti-demokratski? Ako je sloboda govora uključena u definiciju demokratije, onda, sigurno da bi bio anti-demokratski. Ali ako se demokratija definiše jednostavno u terminima sveopšteg prava glasa i nadmetanja kandidata, onda bi se mogle zapaziti i dve pro-demokratske odlike ovog zakona. Prvo, on bi mogao pojačati nadmetanje tako što bi prisilio kandidate da se koncentrišu na političke teme o kojima se mišljenja (kandidata) razlikuju, pa bi onda biračima bilo jasnije između čega i čega je, zapravo, izbor. rugo, pošto bi svi dobijali o državnom trošku podjednaku količinu oglasa a i vremena u medijima, mogli bi se u trku uključiti i mnogi dodatni kandidati, pa bi izborna utakmica postala žešća a uključenost građana veća. U američkim političkim krugovima još od sredine 1990-tih godina vode se polemike upravo o ovim pitanjima, povodom zakonskih predloga za reformu sistema finansiranja političkih izbornih kampanja. Branioci Prvog amandmana američkog Ustava postrojili su se u front protiv “pro-demokratskih buntovnika”, insistirajući na tačnom značenju i važnosti slobode govora a ignorišući pitanje da li bi ta reforma blagotvorno delovala na nadmetanje i na obuhvat što većeg broja birača. Ako ćemo mi sada voditi debatu o demokratičnosti ili nedemokratičnosti jednog takvog, ovde hipotetičnog, zakona, opravdano bi bilo da se koncentrišemo na nadmetanje i obuhvat, a ne na slobodu govora.6 Sloboda govora je jedna vrednost-po-sebi, i možda je treba, ili ne treba, braniti po svaku cenu; ali to je sad debata o slobodi govora, ne o demokratiji. To nije jedno isto pitanje, to su dva zasebna pitanja, i ne bi ih trebalo mešati.

Ted Ger (Gurr) je dao nešto obimniju definiciju demokratije nego mi, ali i on vidi razliku između cilja, a to je demokratija, i sredstava tj. načina da se taj cilj postigne. On kaže: “Drugi aspekti pluralne demokratije, kao što su vladavina zakona, sistemi za ravnotežu i uzajamnu kontrolu nosilaca vlasti, sloboda štampe, itd, jesu specifične manifestacije ovih principa ili sredstva da se oni ostvare”.7 Mi smatramo da je ovo jedna značajna distinkcija, jer skoro uvek vi možete neki konkretni cilj ostvariti pomoću jednih ili drugih ili nekih trećih sredstava. Ako hoćemo da odmerimo dobre i loše strane tih sredstava, moramo prvo znati koji su nam ciljevi. U ovom slučaju, ciljevi moraju biti jasno istaknuti u našoj definiciji demokratije, a oni to i jesu.

Zato mi verujemo da nam upravo minimalna definicija demokratije dopušta da maksimalno zaoštrimo svoju pažnju i usmerimo je tačno na ono što i jeste bitno kod demokratije – a to je, potencijalno univerzalna participacija građana i mogućnost da građanin odabere između kandidata koji se između sebe takmiče – a da izbegnemo zaglibljivanje u svakojake debate o raznim drugim vrednostima koje ne sagledava svako isto, jer ne polazi svako od istih stavova i vrednosti. U saglasju sa ovom perspektivom je i naše odbijanje da izjednačimo demokratiju sa ekonomskom ravnopravnošću, na čemu neki levičarski ideolozi insistiraju. Demokratija i jednakost nisu isto. Niti je demokratija sistem konstruisan da bi se društvu nametnula neka ideološka vizija o (ograničenoj) ekonomskoj stratifikaciji. Ako se glasači opredele za redistribuciju imovine, neka im tako bude. Ako glasaju protiv preraspodele imovine, sistem neće postati, u političkom smislu, ništa manje demokratičan. Čitava poenta demokratije sastoji se u tome da ishodi glasanja – a naročito o vitalnim pitanjima, kao što je preraspodela materijalnih dobara – budu prepušteni izbornom procesu, dakle, da ostanu neizvesni, da se ne zna unapred kakvi će biti.8 Svaki sistem koji unapred garantuje kakvi će ti ishodi biti, nedemokratičan je. Ova naša vizija demokratije odbacuje svaku unapred donetu presudu o preraspodeli bogatstva u društvu; dakle, naša vizija ne vodi bitku ni za preraspodelu, a ni za status quo, nego samo kaže da o tim stvarima treba da se odlučuje na izborima, glasanjem.

Zato bi neko mogao reći da je demokratija per se (sama po sebi) beskorisna, jer nema inherentno svojstvo da, recimo, smanjuje opresiju (tlačenje) koja se sastoji u nejednakosti između bogataša i sirotinje, ne smanjuje drastične razlike u prihodima itd. Ali, to gledište je naivno. Ono zaboravlja celi tok dosadašnje ljudske istorije, koja je bila jedna neprekidna, krvožedna otimačina za vlast, gde su moćnici i silnici nametali svim ostalim ljudima i zakone, i pravila, i ekonomske prioritete. To je dakle pozadina naspram koje je evoluirao, i postao prihvaćen, jedan sistem koji nanovo meša špil karata, na takav način da moćnima nije svaki put garantovana pobeda, nego da oni pobeđuju samo ponekad, zbog čega se moraju večito jako budno truditi da sebi izdejstvuju narednu pobedu; taj sistem u kome manje moćni imaju jači glas nego ikada ranije u formulisanju javne politike, to je demokratija, i on je, istorijski gledano, zaista nešto izuzetno.

Mora se naglasiti da mi ovim ne branimo status kvo. Naša je pozicija umerena, ona se nalazi između dva prepoznatljiva ekstrema. Ako ih zamislimo kao Severni i Južni pol, onda će jedan pol biti onaj “reakcionarni”, na kome se nalaze stari oligarhijski sistemi, u kojima su vlast i bogatstvo direktno spregnuti a i garantovani političkim sistemom koji ne dopušta nikakvo protivljenje. U tom sistemu, moćni ne mogu garantovati da će oni manje moćni večito biti pokorni, ali, kao što su istakli Karl Marks i Antonio Gramši, bazične institucije za stvaranje ljudskih uverenja i vrednosnih stavova nameštene su tako da deluju u prilog pokornosti. Na suprotnom polu, nazovimo ga “radikalnim”, otvaraju se perspektive ka radikalnom neslaganju, koje agituje da se sirotinja digne na bunu, otme vlast od bogataša, i da na kraju pobunjene mase, silom svojih pesnica, redistribuiraju materijalno bogatstvo. Utisak je naš, da su režimi inspirisani takvim željama doveli do najjezivijih katastrofa dvadesetog veka – Staljinova Rusija, Pol Potova Kambodža, itd. Demokratija se, dabome, nalazi negde između te dve krajnosti, između tih polova. Demokratija je sistem koji, doduše, samom svojom definicijom ne garantuje preraspodelu imovine, ali razdvaja imovnost od političke vlasti, tako što glasove (dakle, političku moć) dobijaju, kao što je Aleksis De Tokvil naglašavao,9 oni koji ne poseduju veliko bogatstvo. Demokratija se od “Severnog pola” i od “Južnog pola” razlikuje prvenstveno po dve svoje odlike: ona nije prediktabilna, dakle, nemoguće je unapred znati kako će narod glasati, i, ona jeste fleksibilna.10 Ona nije panaceja, čudotvorni eliksir koji bi izlečio sve bolesti. Ali, sad kad okrećemo poslednju stranicu jednog stoleća grozno izrešetanog i unakaženog nasiljem, mi verujemo da se jedna od bitnih vrlina demokratije sastoji upravo u tome da ona nije i ne treba da bude panaceja.

Moralna vrednost demokratije, i nauka o društvu oslobođena svih vrednosti

Naše gornje razmatranje o demokratiji pozivalo se i na normativne, i na pozitivne aspekte demokratskih sistema. Međutim, kad sociolog studira prirodu i poreklo demokratije i demokratske stabilnosti, mora dobro paziti da ne pomeša moralne obzire sa naučnim konstatovanjem istine. Proučavati postojanje demokratije, to je jedna tema, a baviti se razmišljanjima o moralnoj vrednosti demokratije, to je neka sasvim druga tema. U redu je ako je sociolog motivisan svojim moralnim osećajima, valjda bi i trebalo tako da bude, ali, njegov zadatak nije da deli moralne pridike, lekcije drugima, nego je njegov zadatak da identifikuje i analizira činjenice. A kad se podaci saberu i činjenice postanu poznate, tad ljudi mogu početi da koriste tako pribavljene informacije za neku moralnu svrhu. Međutim, da bi podaci bili od ikakve koristi, prvo ih pribavioci moraju prezentovati jasno i koncizno, ne mešajući moralne koncepte sa onim što je pozitivna (dakle, činjenična, stvarno postojeća) istina.

Imamo utisak da su neki ljudi naročito skloni da pomešaju pojam demokratije sa pojmom “dobro društvo”. Većina sociologa veruje da je demokratija dobra stvar. Oni demokratiju proučavaju zato što misle da bi svet bio bolji, i da bi narod bolje živeo, ukoliko bi svi živeli pod nekim oblikom demokratije. Ali, iako demokratija može biti jedna komponenta onoga što znače reči “život u dobrom društvu”, nemudro je da naučnici pripisuju demokratiji ikakvu moralnu vrednost kojom bi se ona kao pojam proširila onostran svog značenja kao političkog sistema. Mi ovde govorimo o demokratiji, ne govorimo o slobodi, niti jednakosti, ni o rešavanju socijalnih problema, niti o slobodnom tržištu. Nema sumnje da je demokratija u nekoj vezi (tj. korelaciji) sa tim drugim pojmovima, ali, ona ni u kom slučaju nije isto što i ti drugi pojmovi.

Težnje ka demokratiji ne moraju biti isto, mada se često misli da su isto, što i težnje ka boljem društvu. Na Dalovom grafiku, pomak u oblast većeg međusobnog takmičenja političara a istovremeno i što većeg obuhvata biračkog tela predstavlja demokratizaciju. Pretpostavimo da se jedna populacija odluči da često sprovodi referendume da bi na taj način rešavala kompleksne socijalne probleme. Ovim se povećava obuhvatnost, jer će veći broj osoba moći da se izjasni o širokom rasponu pitanja. Međutim, da li smo sigurni da je ovo i “dobro” u moralnom smislu? Bilo je baš mnogo takvih referenduma u pojedinim saveznim državama SAD, ali i mnogo kritika da to nije dobro; neki od najpoznatijih referendumskih predloga bili su reakcionarni – na primer, da se imigrantima uskrate pojedina prava i pojedine beneficije.11 Slično tome, u Švajcarskoj se u kantonima glasalo 2000. godine o naturalizaciji imigranata, i rezultat je, da je tim ljudima ograničeno državljanstvo.12 Referendumi mogu biti u Dalovom smislu demokratični ali dovoditi to rezultata koji su za žaljenje.

Drugi primer o mogućoj negativnosti demokratizma odnosi se na na debatu da li je bolji predsednički sistem ili skupštinski (prezidencijalni, ili parlamentarni). Gerova “operativna demokratska varijabila” (engl. DEMOC) dodeljuje veći rezultat demokratičnosti onim nacijama koje imaju predsedničke sisteme, jer su u njima vlade (izvršne vlasti) slabije nego u parlamentarnim režimima, što ohrabruje kontestaciju (otimanje za vlast između legislative i egzekutive) ali i inkluziju (jača legislatura znači da partikularistički narodni predstavnici imaju više vlasti).13 Pa ipak, ima dobrih razloga i da osporimo, kao što Huan Linc (Linz) osporava, to verovanje da je predsednički sistem bolji. Zapravo, Pševorski je pokazao svojom analizom dugovečnosti različitih režima da su parlamentarni sistemi ostajali u životu (kao demokratski) više nego trostruko duže nego predsednički, što bi, statistički gledano, značilo da možemo očekivati da i ubuduće bude tako. Ako su stabilnost i dugovečnost dobre stvari, onda “demokratskiji” sistemi, predsednički, ne valjaju u poređenju sa “manje demokratskim” parlamentarnim sistemima.14 Ovo sugeriše da se demokratizacija ne može uvek evaluirati u terminima “boljeg” ili “moralnijeg” društva. Neke od ovih problema, ali ne sve, rešićemo upotrebom minimalne definicije termina demokratija.

Najzad, danas se veoma često priča o “demokratizaciji” ovog ili onog aspekta društva – privrede, ili univerziteta, na primer. Iako ta vrsta frazeologije zaista dotiče neke važne promene u društvu, koje mogu povećati kontestaciju ili inkluziju u drugim sferama života, ipak, tu se vulgarizuje termin demokratija, osim ako se upotrebi za neki jasan i konkretan slučaj institucionalizovane kontestacije. Istina je da demokratija daje demosu jači input (unos podataka ili delovanja) u političke ishode, nego drugi tipovi režima. Ali, manir kojim se ta moć predaje demosu u ruke određen je institucionalnim pravilima. Inkluzija i kontestacija se odnose specifično (dakle samo i jedino) na politički sistem kojim se dodeljuje vlast; ne mora svaki sistem koji daje narodu input biti demokratija. Demokratija daje građaninu da ima pristup, svojim glasom na izborima, u državu ili u neku organizaciju, sa jednim jedinim ciljem, a to je da se liderske pozicije popunjavaju putem otvorenih, kontestiranih izbora.

Vratimo se pitanju referenduma. Po našoj definiciji, moguće je, striktno tehnički govoreći, da neki referendumi nisu demokratski. Drugo je pitanje, o kome sad ne govorimo, da li su referendumi blagotvorni za društvo; ali, naša je tvrdnja da oni i jesu i nisu demokratični, jer, oni ne dodeljuju nikome vlast nad stanovništvom, ali mogu da preotmu deo vlasti od demokratskih institucija.15 Demokratske institucije prisiljavaju nosioce raznih međusobno suprotstavljenih interesa da se bore oči-u-oči da bi se potom na izborima neko od njih dočepao vlasti, pa su oni, zbog toga, možda skloni mnogim kompromisnim stavovima, dok referendum mimoilazi procese usaglašavanja stavova i sklapanja kompromisnih pogodbi, i umesto toga dodeljuje odmah čistu i jasnu pobedu samo jednom, kategoričnom, jednostranom stavu. Ako vi date narodu da izglasa da ili ne o nekom kompleksnom pitanju, vi ste time minirali neko potencijalno kompromisno rešenje, do koga se možda moglo doći putem pregovora, i u kome je da o jednoj temi moglo biti spregnuto (kao što često biva) sa nekim ne o nekoj drugoj temi. Ne kažemo mi da su referendumi po definiciji nedemokratska stvar: oni često daju širem krugu građana moć odlučivanja o nečemu što bi inače razrešile malobrojne elite između sebe. Ali, činjenica ostaje da referendumi potkopavaju logiku demokratske legislature, tako što selektivno izuzimaju samo pojedina pitanja iz normalnog parlamentarnog procesa (a to je proces usaglašavanja i uzajamnog davanja ustupaka pre donošenja neke odluke). Čineći ovo, referendumi izvode na političku arenu jednu verziju direktne narodne vlasti, koja je protivna predstavničkoj demokratiji. A predstavnička demokratija i jeste ono na šta mi mislimo kad kažemo “institucionalizovana demokratija”: naime, biračko telo treba da odabere koje će, od raznih ponuđenih kandidata, da pošalje u parlament, pa oni, kad se nađu u parlamentu, treba da donose odluke, a ne da narod sam neposredno donosi odluke o svemu i svačemu.

Šira teza koju hoćemo da istaknemo je sledeća: povećavati učešće građana u vlasti, i poboljšavati demokratske institucije, to nije isto, nego su to dve različite stvari, koje čak mogu biti i u međusobnom neskladu. Još jedan primer za ovu distinkciju je ravnoteža između države i civilnog društva. Žustro funkcionisanje civilnog društva, gde će mnogi interesi građana biti zastupljeni, svakako je, generalno gledano, jedan bedem na kome se brani demokratija, ali, ne ako će time biti potkopana podrška naroda političkim partijama ili drugim vitalno važnim političkim institucijama. Ne pokušavamo ovim da provučemo tvrdnju da su učešće građana i demokratske institucije pojmovi međusobno protivni, nego samo insistiramo na činjenici da su to različiti pojmovi i da je naše interesovanje fokusirano uglavnom na ovaj drugi pojam – na demokratske institucije.

Operativna definicija

Težak je zadatak meriti demokratiju empirijski; teorijska definicija demokratije svakako će nam pomoći, ali će zadatak i tad ostati težak. Kao i kod mnogih drugih pojmova, problem je kod demokratije kako naći praktično, upotrebljivo sredstvo za njeno merenje u stvarnosti. Nije teško ustanoviti da li u jednoj zemlji, ili recimo u jednom sindikatu zaposlenih, postoje izbori. Teško je oceniti da li su oni takmičarski (kompetitivni). Uopšteno govoreći, merilo bi trebalo da bude ovo: mora postojati realistična šansa da partija koja je na vlasti, izgubi vlast; moraju postojati barem dve partije, ili barem dvojica kandidata, sa realnim izgledima na pobedu. Ovo najsažetije pravilo ostaviće nas u nedoumici oko nekih problematičnih slučajeva – kao što je bilo u Japanu pre 1993, i kao što je u Bocvani sve do danas – jer tamo vladajuća, dominantna partija pobeđuje svaki put, uvek.16 Da li je u takvoj zemlji šansa da vladajuća stranka izgubi izbore “realna”? Jedino nam preostaje da nagađamo da li bi ta nadmoćna partija, ako bi jednog dana izgubila izbore, pristala da siđe sa vlasti mirnim putem. Naše nagađanje će ostati nepouzdano, kod svih tih režima sa jednom dominantnom partijom: jer, ona bi možda bila voljna, a možda i ne, da mirno siđe. Mogao bi neko tvrditi da su sistemi sa više jakih partija inherentno kompetitivniji, zato što u onoj zemlji gde je jedna stranka mnogo jača od svih ostalih, ona kontroliše mnogo veću količinu političkih resursa; ali, takva teza vodila bi nas u mutne vode. U svakoj zemlji inkumbent, dakle onaj ko se trenutno nalazi na vlasti, ima izvesne prednosti, na primer, mediji će besplatno pratiti sve njegove aktivnosti, on će biti i internacionalno vidljiv, itd. Ako želimo biti operativni, ipak nam je najbolje da nivo kompetitivnosti merimo na osnovu toga koliko je verovatno da do smene vlasti dođe.

Ipak, ovo shvatanje kompetitivnosti kao da je prilično plitko. U Irskoj, na primer, vi imate dve partije koje se povremeno smenjuju na vlasti, ali su ideološki gotovo apsolutno iste, pa gde je tu onda takmičenje? Ne postoji lak odgovor na to pitanje, ali, ono nas vraća jednom ranijem pitanju: zašto uopšte meriti kompetitivnost?

Mi smo opredeljeni za demokratiju, pa makar ona bila i nesavršeno ostvarena, zato što mislimo da međusobna utakmica kandidata dovodi do toga da su oni donekle responsivni (spremni da reaguju) na želje elektorata, biračkog tela. Ali, za razliku od nekih drugih naučnih radnika, mi nismo ugradili tu responsivnost u našu definiciju demokratije; drugim rečima, ne pristajemo da te responsivnost bude definicijska karakteristika demokratije.17 Umesto toga mi smo skloniji da pretpostavimo da onaj deo naše definicije koji govori o kompetitivnim izborima znači da će demokratski izabrani lideri verovatno biti skloniji (nego nedemokratski) da poslušaju volju svog izbornog tela. U principu, kandidati koji se moraju boriti protiv nekih drugih kandidata da bi pridobili glasače, biće zaista responsivniji nego oni kojima je pobeda unapred osigurana. Pretpostavlja se da će takmičenje dovesti do diferenciranja kandidata, naime, oni će se pred biračima do neke mere različito iskazati, pa će ovi i imati između čega da biraju. Smatramo da to nisu neke herojske pretpostavke; ne tvrdimo da će kandidati biti veoma responsivni, nego samo da će biti responsivniji nego pod diktaturom.18

Vratimo se, dakle, našem centralnom pitanju: kako meriti kompetitivnost i verovatnoću da se dogodi smena na vlasti? Adam Pševorski i njegove kolege tvrdili su da u kompetitivnom sistemu mora postojati više od jedne političke partije. Nama nijedne moderne bujno-uspešne demokratije koja nema višestranačje.19 Ali, višestranačje samo po sebi ne garantuje da više od jedne partije ima realnu šansu da pobedi na izborima i uže u kancelarije vlasti. Zato Pševorski dodaje još jedan uslov: na izborima mora postojati realna mogućnost da inkumbent padne s vlasti. Da bi procenio postoji li ta mogućnost ili ne, on osmotri političku istoriju jedne zemlje i zabeleži da li su u prošlosti inkumbenti gubili vlast i da li su ostajali duže od dva mandata na vlasti. Namera je pri tome da se iz spiska demokratskih izbrišu one zemlje u kojima lideri izlaze na izbore samo zato što znaju da nema nikakve realne šanse da izgube.20

Ovaj operativni postupak Pševorskoga je koristan, ali ostaje pitanje da li recimo Japan pre 1993. godine može biti smatran demokratskom zemljom. Jasno je da tu ne može postojati definitivan odgovor. Ali, neki drugi indikatori kompetitivnosti mogli bi nam pomoći da se orijentišemo. Na primer, mogli bismo pogledati ankete, na koje je stanovništvo davalo odgovore, da vidimo da li su građani uopšte bili svesni postojanja drugih partija, kakav su stav prema njima imali, i da li su svoje opredeljenje za ovu ili onu partiju zasnivali na stavovima tih partija prema nekim određenim društvenim temama. Drugim rečima, kompetitivnost se može meriti i na osnovu toga koliko su biračima opcije jasne i međusobno razaznatljive. Mora se priznati da je ovaj standard kompetitivnosti grublji, kontinualniji, i izložen većoj količini problema oko uporedivosti (komparabilnosti) nego jednostavnija metrika (sistem merenja) Pševorskog. Međutim, mi verujemo da ima dobrih razloga za distinkciju između zemalja kao što su Japan i Bocvana, i da se jedno prefinjenije gradiranje može postići tako što ćemo kombinovati operativni postupak Pševorskog, kao najnižu osnovu, sa rigoroznijim merenjem kompetitivnosti koje je zasnovano ispitivanju javnog mnjenja i na drugim istraživanjima na terenu.

Još jedan slučaj koji zamućuje granice ja Kolumbija. Tokom 1980-tih i 90-tih godina, kompetitivnost se vratila u političku arenu Kolumbije, posle mnogih godina udruženih ili koalicionih vlada. Kolumbija ima više od jedne političke partije, ali, do 1980. godine te partije su bile udružene u jedan kartel u kome se nije smela pojaviti nijedna levičarska. U tim godinama, Kolumbija nije bila demokratija, jer nije postojalo stvarno takmičenje partija za mesta u izvršnoj vlasti. Posle 1980. godine, te partije su se počele takmičiti između sebe, ali, sistematskim nasiljem izbačena je opet levica, čime je sfera kompeticije redukovana. Da li Kolumbija ispunjava našu definiciju demokratije? Iako je ovo težak slučaj, imamo odgovor: ne, Kolumbija ne ispunjava tu definiciju. Nasilje, samo po sebi, ili nedostatak alternativa za odabiranje, sam po sebi, ne bi bili dovoljni da prebace Kolumbiju u nedemokratsku kategoriju. Sistem u kome postoje slobodni i kompetitivni izbori, ali i obilje nasumičnog kriminalnog nasilja, nije nedemokratski, on je samo nebezbedan. Mi, međutim, označavamo Kolumbiju kao nedemokratsku zbog toga što je nasilje usmereno planski i sistematski ka uništenju jednog dela političkog spektra i ka suženju mogućnosti odabiranja. Kad bi političke partije sistematski upotrebljavale nasilje jedna protiv druge, mi bismo smatrali da je to nedemokratska zemlja zato što bi mogućnost odabiranja bila zagušena, i što izbori ne bi bili stvarno kompetitivni, niti slobodni i pošteni. U Kolumbiji, izvršioci nasilja nisu političke stranke, nego pretorijanske milicije. Pa ipak, u demokratiji, država mora imati dovoljnu moć prinude na svojoj teritoriji da obezbedi kompetitivne izbore bez prisustva sablasti neprekidnog nasilja. Nije bitno da li je izvršilac nasilja država, ili neka određena politička stranka: ako država ne može sprečiti nasilje, rezultat je isti. Kolumbija nije demokratska zemlja zbog toga što u njoj država ne garantuje uslove koji su neizostavno potrebni da bi se kompetitivni i slobodni izbori dogodili.

Ova minimalistička priroda naše operativne definicije (i nekih drugih operativnih definicija) demokratija postala je prihvaćena kao norma, u sociologiji. Kao što Majkl Kopedž i Volfgang Rajnike (Coppedge, Reinicke) pišu o svojim merenjima, “pošto se poliarhija bavi nesavršenim aproksimacijama, a ne idealima, standard je za većinu demokratskih režima prilično nizak, (...) ograničen na najosnovnije institucionalne uslove koji su potrebni za demokratiju, konkretno, na one koji su do završetka Prvog svetskog rata već bili ispunjeni u većini zapadnoevropskih zemalja (...) poliarhija ne uzima u obzir različite stupnjeve demokratije na raznim nivoima političkog tela; ona gleda isključivo kakav je nacionalni režim”.21 Iako se o demokratiji često razmišlja u uzvišenijim terminima, sociološko istraživanje uglavnom gleda da li je dostignut barem onaj najniži, najminimalniji nivo demokratičnosti.

Jesu li definicije važne?

Dakle, očigledno je da postoji poprilična debata i o teorijskim, i o operativnim definicijama demokratije. Iako je sada u toku određena konvergencija ka minimalističkim definicijama, i one se između sebe znatno razlikuju po načinima merenja demokratičnosti. Čovek bi zato mogao očekivati da, ako se politikolozi između sebe ne slažu o tim bitnim pojmovima, onda i njihovi nalazi, rezultati ocenjivanja o demokratičnosti u pojedinim zemljama, budu isto tako nesaglasni. Ali, oni to nisu.

Ovo može nekoga iznenaditi, ali, fakt je sledeći: razni proučavaoci, polazeći od različitih metoda merenja demokratičnosti, dolaze u ogromnoj većini slučajeva do manje-više istih rezultata, tj. stupanj korelacije između njihovih rezultata je konzistentno visok. Pševorski je ustanovio da su rezultati po metodologiji Kopedža i Rajnikea, Bolena, Gera, i Gastila 85% podudarni sa njegovim – pa, čak i 91% kad se Bolen isključi.22 Nezavisno od Pševorskog, ovim pitanjem se pozabavio Ger, i konstatovao da, ako se uzme osam različitih metodologija za merenje demokratičnosti, najniži koeficijent korelacije između njihovih nalaza nikada neće padati ispod 0,72. Među najčešće korišćenim indikatorima koje je on uzeo u obzir (a to su njegov sopstveni, Bolenov, i Gastilov) najniži nivo korelacije tj. podudaranja rezultata nije padao ispod 0,87. 23

I posle veoma furioznih metodoloških polemika, dakle, istraživači, kad pređu na posao stvarnog merenja demokratičnosti u nekoj zemlji, dobiju rezultate otprilike paralelne. Testovi različiti – a rezultati testiranja otprilike isti. Ovo nam sugeriše da se mnoge facete demokratije, ili, mnogi indikatori demokratije, međusobno pojačavaju i potpomažu. Ili, možda, da istraživači polaze od sličnih predubeđenja. Šta god da je uzrok ovih podudaranja, svejedno: svi važniji indikatori demokratičnosti, za koje se možemo opredeliti, daće nam, skoro sigurno, rezultate manje-više iste. To ne znači da se neće, ipak, u nekoj studiji pojaviti i rezultat koji je zbog upotrebe ovog ili onog načina merenja ispao, ipak, znatno drukčiji – naročito kod onih režima koji su granični slučajevi.24 Ali, znači da metodološke kritike, zasnovane na pretpostavci da različite definicije dovode do različitih rezultata (jer je, navodno, neka definicija korektnija od nekih drugih), preuveličavaju taj problem.

Na postavljeno pitanje, dakle, možemo odgovoriti, makar i rezervisano. Jesu li definicije važne? Jesu, ali, nema se utisak da su mnogo važne.

Odbrana demokratije

Da vidimo da li demokratija, minimalno definisana, nečim zaslužuje da je neko brani. Jer, ako demokratija ne znači a priori i punu korpu političkih i građanskih sloboda – ako je gledamo ogoljenu, bez svih tih dobrih stvari koje se obično asociraju sa njom – ima li ičeg važnog u njoj, ičeg što čini da je ona vredna, kad se sociološki minimalno definiše? Ako smo sa termina demokratija odsekli baš sve lepe dodatke, treba li uopšte da nam bude važno je li neka zemlja demokratska ili ne?

Treba.

Robert Dal, koji je u svoju definiciju poliarhije uključio jedan određeni raspon sloboda, ističe kao prvo i najvažnije opravdanje za odbranu demokratije upravo te slobode. Mi ne smatramo da te slobode treba da uđu u definiciju, demokratije, pa ipak, jasno je da će društvo koje funkcioniše na bazi kontestiranih izbora verovatnije imati, i održati u sebi, re slobode. Postoji ekstremno visoka korelacija između građanskih i političkih sloboda,25 i generalna je istina da u poliarhijama mnoge od tih sloboda postoje.

Ali čak i kad ne bi bilo tako, institucionalizovani konflikt ima, samo po sebi, neke dobre strane. Kontestovani sistem (u kome se rivali bore) uvodi, kao što je Dal istakao, širi krug raznih interesovanja, i osoba, u politiku. On utiče na strukturu i stil rukovođenja, i daje ljudima veći stupanj kontrole nad sopstvenim životom.26 Ovo ne mora automatski značiti da će se voditi bolja politika, ali, mi ionako o demokratiji nismo rekli još ništa što bi značilo da je ona, iz perspektive kvaliteta političkih odluka, inherentno (urođeno) bolja. Pa ipak, jedna moralna tvrdnja i pozicija se može zastupati (i nebrojeno puta je zastupana) da, kakve god greške narod učinio u nastojanju da ostvari svoje sopstvene interese, neki stupanj samo-odlučivanja ipak će najverovatnije dovesti do boljeg života za veći broj ljudi, nego što bi se desilo ako bi na vlasti bio autokrat koji gleda samo svoje interese, ili neka organizovana manjina koja, takođe, gleda samo svoje interese.

Ovaj argument su elaborirali i neki institucionalni ekonomisti, i politikolozi, u novije vreme, među njima i Manker Olson (Mancur Olson) i Brus Bueno De Meskita (Mesquita). Ta dvojica naučnih radnika tvrde da demokratija jeste donosilac bolje politike, u jednom ograničenom smislu, naime, da institucionalne incentive (primamljivosti, podsticaji privlačenjem) u demokratskom režimu dovode do toga da se za narod pribavi više blagodeti, i to kvalitetnijih. Po Olsonu, većinska vlada biće sklona da odredi niže rentijerske poreske stope nego što bi autokrata učinio. Pošto građani koji čine većinu stanovništva ujedno i proizvode glavninu nacionalnog dohotka, dok autokrat proizvodi daleko manje, onda će građani putem visokih poreskih stopa gubiti znatno više, i znatno brže, nego autokrata, koji ionako nema nikakve druge izvore prihoda osim oporezivanja. A pošto niže poreske stope vode, generalno, do većih produktivnih investicija, proističe da će tempo ekonomskog porasta u demokratijama biti brži.27

Sa ovim su povezani argumenti Buena De Meskite i trojice njegovih kolega, a to su Džejms D. Morou, Randolf Siverson, i Alister Smit. Oni kažu da uslovi asocirani sa demokratijom unapređuju proizvodnju javnih dobara, umesto privatnih. Zašto? Demokratije su sistemi u kojima postoje veliki selektorati i velike pobedničke koalicije. Selektorat je onaj deo društva koji odabira lidere i iz čijih redova lider može biti izabran; u sistemu sa opštim pravom glasa, selektorat čine, potencijalno, svi punoletni (toliko punoletni, da su dobili pravo glasa) građani. Pobednička koalicija sastoji se od onih glasača, grupa, i podržavalaca, od kojih zavisi da li će vlada ostati na vlasti. U demokratiji, i to je, takođe, veoma velika grupa ljudi, koja, generalno, mora biti brojčano barem jednaka broju birača koji su glasali za drugoplasiranog kandidata plus 1. Bueno De Meskita i njegovi pomenuti saradnici navode slučaj američkih predsedničkih izbora 1992. godine gde je Džordž Buš imao 38% narodnih glasova i izgubio. Ako bismo ignorisali ulogu američkog “elektoralnog koledža”, trebalo je očekivati da Klintonova pobednička koalicija ima barem 38% narodnih glasova plus još jedan glas, pa da Klinton bude izabran. Pošto demokratije zavise od velikih selektorata i velikih pobedničkih koalicija, liderima ne bi efikasno pošao od ruke pokušaj da svakom svom podržavaocu doture neka privatna dobra, u zamenu za njegov glas.28 Veći su izgledi da lideri usmeravaju javna dobra ka čitavom narodu; ta dobra je lakše obezbediti, bez obzira što će se okoristiti i građani koji nisu članovi pobedničke koalicije. Samo u sistemima gde je pobednička koalicija mala, lideri će moći, podmićivanjem i nepotizmom, da daju svojim podržavaocima selektivne beneficije dovoljno velike da spreče prelaske u suprotni tabor. Dakle, argumenti Buena De Meskite i njegovih kolega idu za Olsonovim argumentima, u smislu da i jedni i drugi polaze od pretpostavke da će režim voditi politiku u korist celog naroda utoliko verovatnije, ukoliko je šira narodna podrška neophodna režimu da bi opstao na vlasti. 29

Najzad, Dal i R. Dž. Ramel (Rummel) ističu da demokratije imaju tendenciju da budu manje nasilne, kako unutar sebe, tako i prema drugim demokratijama.30 Možda odsustvo nasilja nije prvo na šta pomislimo kad razmatramo dobre strane demokratije, ali, opet, ako se prisetimo kakvi su zaprepašćujuće ogromni masakri građana izvedeni u organizaciji države u komunističkoj Kini i u komunističkoj Rusiji, biće nam jasno da ni taj aspekt ne treba omalovažiti. A čime se objašnjava nizak nivo nasilja u demokratiji?

Pševorski je izneo jedan jak argument u prilog one minimalističke definicije demokratije koja bi pominjala i nizak nivo unutarnjeg nasilja u demokratskoj zemlji. On kaže da mehanizam glasanja služi narodu zamena za tuču i bitku. Nakon političkih obračuna u demokratiji, i pobednici i gubitnici jasno vide kako su prošli. Vide da su dobili toliko glasova koliko su dobili, i moraju, hteli-ne hteli, da prihvate rezultate nenasilnih izbora. Iz tog razloga, gubitnici neće prionuti na organizovanje oružane pobune. Izborni dokument pokazuje da u društvu nije postojala jednoglasnost. Čak i najpopularniji lideri, i njihove partije, retko kad dobiju više od 65% glasova, a to znači da je barem svaki treći građanin odbacio njihovo liderstvo. Većina pobednika dobije znatno manje od 65%. Pa, pošto su svesni da imaju protiv sebe veoma veliki broj građana, trebalo bi da im to bude nekakva pouka da se malo uzdrže: ne samo u politici, i retorici, nego i da ne mlate građane i ne prisiljavaju ih fizički, jer, po rezultatima glasanja jasno je da bi otpor bio veoma veliki i da bi mere prinude dovele do nasilja koje bi mnogo koštalo. Nasilna vladavina je skupa. Pševorski je to ovako iskazao: “Diktature ne generišu ovu informaciju; treba im tajna policija da je doznaju”.31

Lipset je napomenuo da u novim sistemima, i opozicija i vlada imaju sklonost da prihvate i institucionalizuju demokratiju zato što i jedni i drugi uviđaju da ne mogu uništiti protivničku stranu a da pritom ne pocepaju i samo tkivo društva i sopstvenih organizacija. Ako se hoće eliminacija jakih političkih oponenata – ili čak i slabih – mora se podneti visoka cena kroz gubitak bezbednosti u državi, infrastrukture, i uslova za ekonomski porast. Čak i zagriženi profiteri i sebičnjaci uviđaju da će biti bogatiji u privredi koja raste, nego u uništenoj.

Demokratija promotira institucionalizaciju nenasilnih oblika društvenih sukoba, i nenasilne borbe umesto nasilne. Mada uvođenje demokratije može biti odluka doneta racionalno, a ne proistekla iz neke duboke moralne opredeljenosti, institucionalizacija nenasilnog konflikta, nakon mnogo ponavljanja, kad-tad dovede do kultivisanja trajne moralne podrške. Slično tome, dešava se da grupe koje su daleko od vlasti, i koje moraju jako da se potrude da na vlast dođu, smisle kao privremeno sredstvo u svojoj političkoj igri neku pogodnu demokratsku ideologiju, a onda, kad se popnu na vlast, opaze da se taj demokratski ideal ukorenio u društvo, i da ima mnogo iskrenih pristalica. Na taj način, ono što je započeto da bi samo privremeno poslužilo, uđe u sastav kulturnih temelja društva.33

Možemo zaključiti da i minimalistički definisana demokratija ima mnoge dobre strane. Sada se možemo okrenuti jednom komplikovanijem zadatku, a to je, da vidimo kako demokratije, konkretno, funkcionišu, a nakon toga, i kako ih ostvariti i održati.

Napomene

1. Videti: Adam Przeworski, “Minimalist Conception of Democracy: A Defense,” in Ian Shapiro and Casiano Hacker-Cordon, eds., Democracy’s Value (Cambridge, UK: Cambridge University Press, 1999).

2. Joseph Schumpeter, Capitalism, Socialism and Democracy (New York: Harper & Bros., 1947), 269.

3. Robert A. Dahl, Polyarchy: Participation and Opposition (New Haven: Yale University Press, 1971), 7.

4. Šumpeter je izneo sličnu poentu o odnosima između raznih sloboda i demokratije, i tvrdio da između njih postoji odnos ali da nije dat a priori. Videti: Schumpeter, Capitalism, Socialism and Democracy, 271-72.

5. Ovo je jedan ekstremni, stilizovani primer, ovde upotrebljen da bi se istakla jedna poenta. Treba da bude jasno, međutim, da bi ista osnovna prava bila ugrožena čak i ako taj zakon ne bi baš bukvalno zabranio privatno oglašavanje.

6. Demokratska sadržina takve politike je diskutabilna, naročito zbog toga što glasači, iako tvrde da im je odvratno kad kandidati jedan drugoga napadaju i ocrnjuju na ličnoj osnovi, ipak, reklo bi se, zasnivaju svoje mišljenje o kandidatima barem delimično na svom utisku o njihovim ličnim osobinama. Da li je neka lična osobina nekog kandidata važna, ili nije važna – to bi verovatno trebalo prepustiti biračima samim (a ne nekom vladinom telu) da ocene. Analizu “personalne” strane formiranja biračkog utiska o kandidatu videti u: Arthur H. Miller, Martin Wattenberg, and Oksana Malanchuk, “Schematic Assessments of Presidential Candidates,” American Political Science Review 80 (June 1986): 512-40. Zabrana privatnog oglašavanja ili finansiranja takođe bi mogla naneti ozbiljnu štetu principu kontestacije.

7. Ted Gurr, Polity II: Political Structures and Regime Change, 1800-1986 (Boulder, CO: Center for Comparative Politics [producer], 1989. Ann Arbor, MI: Inter-University Consortium for Political and Social Research [distributor], Codebook) diskette, 38.

8. Činjenica da su ishodi neizvesni ne znači da mi nemamo pojma kakvi će oni biti, nego samo znači da je naše znanje o njima probabilističko.

9. I sam Tokvil je verovao da će sirotinja, zato što je po prirodi stvari većina, kad-tad uspostaviti svoju vlast nad bogatašima (daleko malobrojnijim) i silom izvršiti transfer bogatstva u svoje ruke. Postoji široka raznovrsnost objašnjenja o pitanju zašto se ovaj rezultat nije dogodio. Marksisti gramšijevske (Gramsci) tradicije smatraju da kulturna hegemonija vladajuće klase uzgaja i održava među radnim klasama lažnu svest koja znači previđanje istinskih radničkih interesa. Robert Bokok ovako opisuje Gramšijevu sliku hegemonije: “za Gramšija, hegemonističko rukovođenje društvom ima tu fundamentalnu odliku da proizvodi jedan pogled na svet, i jednu filozofiju i moralnu perspektivu, koju prihvataju druge društvene klase i grupe, kako one podređene tako i one u savezništvu sa vladajućom” (Robert Bocock, Hegemony [New York: Tavistock Publications, 1986], 46).

10. To znači da je demokratija igra u kojoj su pravila glavna svetinja. Sve strane prihvataju ta pravila igre, i saglasne su da su ta pravila u osnovi fer, dakle, poštena. Ovo poštenje proističe iz činjenice da ishod igre nije unapred određen pravilima samim, nego zavisi od toga koliko će se i kako razne zainteresovane strane potruditi da iskoriste ta pravila. Povremene zamerke da pravila nisu fer zasnivaju se uglavnom na utisku da su “naherena” u korist neke grupe a na uštrb neke druge. Trebalo bi zapaziti da je demokratija fleksibilna po pitanju rezultata koji će se na izborima postizati, ali nije fleksibilna po pitanju procesa. Drugi tipovi režima su mnogo fleksibilniji po pitanju procesa, pa se upravo zato smatra da nisu fer.

11. Među takvima je bio Predlog 187, godine 1994. u Kaliforniji, kojim su ukinute zdravstvene i druge usluge za ilegalne doseljenike, Predlozi 209 u Kaliforniji i 1-200 (godine 1999) u državi Vašington sa ciljem da se obustavi afirmativna akcija, i, u najnovije vreme, Inicijativa 695 (2000) u državi Vašington, koja je u suštini ukinula pravo te savezne države da razrezuje poreze. Ovo poslednje je klasičan slučaj: pojačava direktnu demokratiju ali podriva demokratske institucije a to je postupak koji ne samo što nije dobar, nego možda čak i nije demokratski.

12. Jedan alternativni pogled na blagodeti neposredne demokratije u Švajcarskoj imate u: Bruno S. Frey and Iris Bohnet, “Democracy by Competition: Referenda and Federalism in Switzerland,” Publius: The Journal of Federalism (Spring 1993): 71-82. Frej i Bonet kažu da referendumi razbijaju političarske kartele i otvaraju bolji pristup informacijama. Političari (agenti) imaju (po tvrdnji Freja i Boneta) u mnogim slučajevima drugačije interese nego građani koji su ih izabrali, a kao dokaz može poslužiti činjenica da su Švajcarci u 39% referenduma održanih između 1948. i 1990. glasali suprotno nego njihovi skupštinski poslanici. Iako su ova dvojica autora možda u pravu kad kažu da elite možda i nisu kompetentnije od birača za donošenje odluka koje će biti u javnom interesu, propuštaju da pomenu fakt da se od profesionalnih političara očekuje da znaju više o raznim kompleksnim temama nego birači, ne samo zato što su elita nego i zato što im je to posao. U jednom sve kompleksnijem svetu, naprosto je nemoguće da birači budu upoznati, sve vreme, sa svim temama kojima se država mora baviti, ali zato je posao političara da budu sa tim temama upoznati. Da li u praksi stvarno imaju to znanje, ili ne, druga je priča, naravno.

13. Tedd Gurr, Keith Jaggers, and Will H. Moore, “Transformation of the Western State: The Growth of Democracy, Autocracy and State Power since 1800,” Studies in Comparative International Development 25 (Spring 1990): 84.

14. Adam Przeworski, Michael Alvarez, Jose Antonio Cheibub, and Fernando Limongi, “What Makes Democracies Endure?” Journal of Democracy 7 (January 1996): 45. Neka ograničenja ove studije sada ćemo razmotriti.

15. Jedan nedavni članak u kome se takođe ambivalentno gleda na referendume i druge alate neposredne demokratije je: Monica Barczak, “Representation by Consultation? The Rise of Direct Democracy in Latin America,” Latin American Politics and Society 43 (fall 2001): 37-60. Barzakova piše: “Moguće je upotrebiti consultas i inicijative i na razne druge, opakije načine. Predsednik sklon samovlašću, na primer, može da sagleda referendum kao način da zaobiđe (i time oslabi) legislaturu. Građani kojima su nejake političke stranke već dozlogrdile, mogu da se posluže inicijativama kao zamenom za rad partija, ignorišući mnogo teži zadatak koji bi se sastojao u tome da te partije ojačaju” (39).

16. Godine 1949. na vlasti se u Japanu našla manjinska vlada koju su predvodili socijalisti. Nakon toga je na vlasti bila Liberalno-demokratska stranka (LDP), sve do 1993, kad ju je potukla druga socijalistička grupa, koja je međutim ostala na vlasti vrlo kratko, posle čega se opet uspostavila vlast LDP.

17. To je bio Dalov pristup u Poliarhiji (videti str. 1-10).

18. O ovom pitanju ni približno ne postoji saglasnost. Nije uvek istina da je demokratija responsivnija od nedemokratije, mada smo, generalno, skloni da mislimo da je tako. Jedan protivan primer dao je Gregori Lubert, koji, govoreći o integrisanju radništva u modernu politiku, kaže: “Ironijom sudbine, jedan od indikatora uspeha liberala u integrisanju radne klase sastoji se u tome što su nakon tog uspeha liberali zapravo imali manju obavezu da nešto učine za materijalne interese radnika, nego što su autoritarne države imale. Piter Flora i Džens Alber (Peter Flora, Jens Alber) su pokazali da su mere socijalne pomoći bile pre 1914. godine najrazvijenije u onim evropskim društvima gde nisu postojale parlamentarne institucije niti politička prava za radnike”, Videti: Gregory Luebbert, “Social Foundations of Political Order in Interwar Europe,” World Politics 39 (July 1987): 454; Leubbert, Liberalism, Fascism, or Social Democracy: Social Classes and the Political Origins of Regimes in Interwar Europe (New York: Oxford University Press, 1991), 113-14.

19.Raymond Duncan Gastil, “The Comparative Study of Freedom: Experiences and Suggestions,” Studies in Comparative International Development, 25 (Spring 1990): 33.

20. Michael Alvarez, Jose Antonio Cheibub, Fernando Limongi, and Adam Przeworski, “Classifying Political Regimes,” Studies in Comparative International Development 31 (Summer 1996): 13.

21. Michael Coppedge and Wolfgang Reinicke, “Measuring Polyarchy,” in Alex Inkeles, ed., On Measuring Democracy (New Brunswick, NJ: Transaction, 1991), 47.

22. Przeworski et al., “What Makes Democracies Endure?” Tehnički govoreći, predviđanje nije isto što i korelacija. Predviđanje je jednačina u bivarijantnom slučaju koja ima sledeći oblik: y = a + bx, gde y jeste zavisna varijabla, a jeste konstanta, b je nagib, a x je nezavisna varijabla. Nagib b nam kaže kako da na osnovu x predvidimo y. Korelacija između y i x je standardizovana forma b koja nam kaže ne kako da predvidimo y na osnovu x, nego kolika je snaga tog odnosa u standardnim devijacijama. (Ova korelacija slična je beti izvedenoj u bivarijantnoj regresiji.) Iz tog razloga, iako b jeste zavisno od jedinica, korelacija r nije. Kako kažemo da korelacija iznosi 0,87, to znači da devijaciona promena sa standardom 1 (one-standard-deviation change) na jednoj skali odgovara devijacionoj promeni od 0,87 na drugoj skali. Međutim ako ne znamo jedinice standardnih devijacija, ne možemo pomoću ove korelacije ništa predvideti. Osim toga, predviđanje ima u logističkoj regresiji svoje specifično značenje, u kome zavisan varijabilni faktor ima samo dva moguća ishoda. U ovom slučaju, može biti načinjeno ili tačno predviđanje, ili pogrešno. U linearnoj regresiji, vrlo je mali broj slučajeva kad je neko predviđanje “tačno”. Cilj bi bio da se što je moguće više primaknemo tačnom rezultatu.

23. Keith Jaggers and Ted Gurr, “Tracking Democracy’s Third Wave with the Polity III Data,” Journal of Peace Research 32:4 (1995): 475.

24. Dokaze o ovome nađene u jednom pregledu više studija možete pogledati u: David Collier and Robert Adcock, “Democracy and Dichotomies: A Pragmatic Approach to Choices about Concepts,” Annual Review of Political Science, 2 (1999): 539.

25. Jaggers and Gurr, “Tracking Democracy’s Third Wave,” 475. Korelacija između Gastilovih indeksa političkih prava i građanskih prava iznosi 0.92

26. Dahl, Polyarchy, 21.

27. Mancur Olson, “Dictatorship, Democracy and Development,” American Political Science Review 87 (September 1993): 567-76.

28. Ako ćemo nastaviti taj primer, Klintonova pobednička koalicija bila bi ekvivalent oko sto miliona ljudi, a zaista bi bilo vrlo teško izvršiti podmićivanje, pomoću nekih ličnih koristi i dobitaka, tako ekstremno velike grupe.

29. Bruce Bueno de Mesquita, James D. Morrow, Randolph Siverson and Alistair Smith, “Political Competition and Economic Growth,” Journal of Democracy 12 (January 2001): 58-72.

30. Dahl, Polyarchy, 28; R. J. Rummel, Power Kills (New Brunswick, NJ: Transaction, 1997).

31. Adam Przeworski, “Minimalist Conception of Democracy: A Defense,” in Ian Shapiro and Casiano Hacker-Cordon, eds., Democracy’s Value (Cambridge, UK: Cambridge University Press, 1999), 49. Sovjetski predsednik Mihail Gorbačov izrekao je sličnu napomenu o ulozi opozicije u višepartijskom sistemu. Naime, požalio se da, u sovjetskom jednopartijskom sistemu, mnogi činovnici ne izvršavaju njegova naređenja, ali njemu niko to ne prijavljuje. Zato je pozvao novinare da obavljaju taj posao, umesto opozicionih partija. Videti: Mikhail Gorbachev, “Text of report delivered to plenary meeting of CPSU Central Committee,” Foreign Broadcast Information Service Daily Report: Soviet Union (28 January), R2-R48; Gorbachev, “Text of report delivered to CPSU Central Committee at 19th Ail-Union CPSU Conference,” Foreign Broadcast Information Service Daily Report: Soviet Union (28 June [Supp.]), 1-35.

32. Lipset, Political Man. Ovu poentu istakao je i Tokvil, u svojoj knjizi Demokratija u Americi; videti: Seymour Martin Lipset, “The Indispensability of Political Parries,” Journal of Democracy 11 (January 2000): 48-55, a pominjemo i mi u četvrtom poglavlju ove knjige, u diskusiji o: Lipset, Trow, and Coleman, Union Democracy.

33. Lipset, Trow, and Coleman, Union Democracy, 15-16.

(Odlomak iz knjige Seymour Martin Lipset and Jason M. Lakin, The Democratic Century, University of Oklahoma Press, Norman 2004)

S engleskog preveo dr Aleksandar B. Nedeljković

Copyright©2004 by the University of Oklahoma Press, Norman, Publishing Division of the University
Published by arrangement with the University of Oklahoma Press

Srpski prevod copyright©Alexandria Press, 2006

Knjiga Demokratski vek biće objavljena 1. jula 2006. godine u izdanju Alexandria Press.

This project was funded by the Office of Public Affairs, United States Embassy Belgrade. The Office of Public Affairs, United States Embassy Belgrade, or the United States Government neither endorses nor takes responsibility for the content of this project.

Izdavanje ove knjige pomoglo je Odeljenje za štampu i kulturu Ambasade SAD u Beogradu. Odeljenje za štampu i kulturu, Ambasada SAD niti Vlada SAD ne podržavaju, niti snose odgovornost za sadržaj ove knjige.