Da ponovimo: jedna devojka, čiji je vrat šarada – tajanstvena devojka-šarada? Da, dobar početak za priču. Zatim, kao kontrast: sunčani ambijent, svetlucanje jezera koje potseća (metafora-metafora?) na zlatnu krljušt neke ogromne ribe-…, ribe-?, ribe-?, ne, ne, reč-tandem mi ne uspeva, ne izvire, ne protiče. Riba-more?

Ali govorim o jezeru… Ma, pronaćiću nešto kad-tad. Riba-morski pas? Da, da, sad će misliti da sam lud, "Ma kakav pisac" reći će "vidi kako naseda na prvu igru reči". Naseda na prvu…, nije, čini mi se, baš ispravno… Oh dosta, dosta, ko zna zašto već sat vremena, buljeći u svetlucavo jezero, jezero-more, ribu-morski pas, već sat vremena mi zuji po glavi (u glavi?) mini pesma De Andradea: "Od svega ostaje nešto malo. Ponekad dugme, ponekad miš". Ko zna zašto? Ko zna zašto zuji baš meni?

Naravno, naravno, "Važno je pisati, dragi pišče", kaže mi telefonom drugarica Violeta koja se muči te muči da postane lik; zašto se muči? Pa lepa je, zanimljiva, savetnica-drugarica, spremna da pomogne, što ne smeta… "Isuviše iskače" rekao bi prijatelj Vlad koji živi u Pian-dela-Falopija (Kjaso, Švajcarska). Vlad? Da, grof Vlad, on da, on se sprema da odigra svoju ulogu lika-vampira (da odigra? a zar nije bolje da odgrize?).

Da, Vlad vladalac Kjasa: u noćima mesečine on… Digresija, strašna živgresija (Živago?), bolje bi bilo da sam konkretan kao Trigorin-pisac kod Čehova: jedna devojka, jedan galeb, devojka je galeb, jednostavno, jasno. Za sada ne dam prostora Vladu-vampiru-iz-Kjasa (nema Lare, nula Živago). Pogled na magično jezero. Svetluca, blješti. Smeje se da se vide zubi. Naduvava obraze. Dobro. Imam sliku jezera-veseljaka. Jel' služi nečemu? "Može da bude zanimljivo?", pita jedna peripatetičarka-uličarka ostrvljanka (Vasilisa?) iz jednog mediteranskog kultnog filma. Hm, asocijacija ideja mi omogućava da pišem. I na smrt ranjava (pljačka, iskrivljuje) moje priče.

Evo dakle; jednog toplog jutra na jezeru… (a zazidane cigle biblioteke monaha: iskoristiti?)… Jednog topl… Oh, niz ulicu se klati (danas je ranije izašla) crvena Sesil, koja na sebi ima jarko zeleni kompletić. Da, da, da! Junakinja-Šarada imaće dugu kosu ticijan boje kao Sesil! Ali ne jarku haljinu, Šarada je… Šarada ne… Šarada da, ona ne voli da se pravi važna. Šarada govori, Šarada kazuje! Šta kaže Šarada?

Ona govori kao-tok-vode, kristalna je, srebrna, ali zatim, zatim okleva, kaže "prepreka", kaže "nasip", kaže "htela bih", "ja nisam", kaže "ja sam zagušena reka". Šarada govori, Šarada je rekla, Šarada. Ime joj je… Bestraga! Pobogu! Svašta! Igra mi glava (neko je upalio radio!). Gledam u nebo, koncentrišem se. Kao pravi pisac dajem sebi vremena, ja… protežem se, okrećem, koncentrišem, brojim prozore biblioteke monaha ovde preko puta, i prijateljska biblioteka (biblioteka monaha??) mi namiguje: "Daj žongleru asocijacije (ideja), zar je teško? Šta je ovde pohranjeno? Šta se ovde zbiva?". Šta se zbiva? Šta hoću? Bestraga! Pobogu! Svašta! Hoću njeno ime, zvaće se Veroslava, Vera.

Dobro Vera, sad kad sam te zaokružio… ne, ne, baš ružna reč… sad kad sam te stvorio? Sad kad sam te stvorio Vera, pričaj sa mnom, objasni mi, utopi me u tvoj vodeni univerzum slobodnog i radosnog, pa ipak začepljenog? uznemirenog?… ne, ovako ne. Ova priča baš…

Idemo ispočetka. Ne predajemo se (Lars Gustavson, Smrt jednog pčelara). Evo, ispočetka, Vera, i prepustimo Sesili njenu crvenu kosu, jer ako joj skinem tu glavu-zastavu osećaće se gola u svojoj upadljivoj odeći. Ispočetka, ispočetka, sada razumem šta si mislila s onim "ja sam zagušena reka", ne otkrivaš se a ja ne uspevam da te stignem, ne dohvatam te, bežeća temo ove okrugle priče.

Okrugla priča. Vulkan-Rolando (okruglo brdo koje bljuje okruglu vatru negde u Peruu, Čileu ili Boliviji). Ne uspevam više da pišem, zaboga!, ja sam zagušena reka! Reka-asonancija koja nadire spram brane smisla, za koju se pretpostavlja da je razumna. Brana velika kao ona asuanska? Gužvam priču-sapun (okruglu, zagonetnu? glatku?, klizava je, evo, upravo mi je ispala iz ruke) i bacam je na milost i nemilost Biblioteke monaha. Priča – tek tako igre radi – leti ka jezeru magičnom-zalivu. Prokleta priča!

Zatim zvoni telefon. To je Domeniko: "Šta činiš, čudo od čoveka?". Klizim, nemam više za šta da se uhvatim. Ona je… Ona je… "Opet devojke?" smeje se Domeniko s druge strane žice (brza, moja olovka ga zamišlja u njegovoj kući na brdu, tek posečena livada, pas iz obližnje kuće laje, sada će mi Domeniko – znam ga – ponuditi posao koji ne možeš da odbiješ). Međutim ne. Kaže: "Ženim se". Ne mogu da verujem, on ne može da veruje, ona… htela bi? ne bi htela? Pa ipak, dešava se, dešava. Dobro, kroz koji mesec, u smokingu, u Firenci.

A da odem sa Verom? letim u mislima zamišljajući Veru-priču (Vera je moja devojka, skinuo sam joj šal, ešarpu, nije više šarada). Pitam Domenika: korito reke može da bude bledo? "Ako ti sam to ne znaš…" odgovara-spušta slušalicu italijanski verenik (Renco, Lucija, don Rodrigo, don Abondio, onaj deo jezera Koma, lud sam, lud sam, nalazimo se, ne zaboravi, u Luganu!). U Luganu ili ne, stojim nepomično (fiksiran sam), ja fiksiram beo papir ispred sebe (da li papir može biti bled?).

Belo bledo korito gde moja buduća zagušena reka… Jel' znate da se ja uzbuđujem dok pišem? I sada bleda zagušena reka skida crni negliže u belom krevetu moje priče na papiru. Kratka plava kosa je svetlo klasje koje raznosi crni vetar (to je taj negliže, evo, upravo ga je skinula preko glave). (Kakva priča, kakva priča: "Od svega ostane ponešto? Ponekad crni negliže? Ponekad jedno pa?"). Zatim se mišoluja smiruje (prljavi neologizam: miš se diže i nadire kao bura!) i Vera je gola u mom zagrljaju.

Ona je bela, bleda, ja sam jako pocrneo (ja pišem, živim, na jednom sunčanom balkonu gnezdu orlova), užarena želja prodire, zahvata (izbija?) (iz) zagušene reke. Vera je glatko korito, tajnovita dubina, reka neponovljivih nežnih reci ka potpunoj slobodi senzualnog mora. A osećanje krivice (zagušen moral jedne dobre devojke?)? Moje uzbudjeno pero ne čuje ništa: sada sam brod i moja topla kobilica brazdi to pohotno more.

"I to bi bila priča?" rekao bi (e ne, neću mu dati da je pročita) moj prijatelj-rival Dario (rival po pitanju Vere, očigledno). Da, Dario, to je to, dosta jezera magičnih zaliva, riba, morskih pasa, možda (možda!) ću dopustiti da filtrira kroz granje koje okružuje šušanj (a, Dario, a?) reke-Vere, možda će da filtrira (flertuje?) jedna asocijacija; ili dve. Zvoni telefon, teram ga dođavola, ne odgovaram. Sad ću da se utopim tamo gde je reka ledena, čista, prozirna (smirena?), jer je Vera ćerka planine, izvire iz jedne alpske stene (izvire?) a otac je sportski covek.

Opet telefon! Ovaj put se javljam. Bobo. "Ne radim nista ozbiljno, pišem-piskaram". Znam, znam, smeje se Bobo, sutra ćeš mi reci da je to tvoja najbolja priča. Nogo-priča, jedanaesterac reči, Bobo-gol? Zašto da ne? Priča-Bobo će pričati (a o čemu drugom?) ako ne o sportu!

Bobo (namerno od Bobinih misli prenosim samo jedan biser): pročitao sam veliki Milan i sada pisem samo kundera!

Napuštam Bobu, šetam uz zaliv (magičnog jezera, riba-ribi-grize-rep mora?). Sada se priča smešta u jednu dolinu južne Švajcarske. Dolina živi za svoj tim (štapovi, oklopi, klizaljke, vatrena zima a u prolece play-off). Upravo sam stigao iz Rusije (ime mi je Sergej, zar ne?). Do sada sam uvek igrao za Ladu Toljatigrad (hokej na ledu, Volga, velika fabrika automobila).

Ja sam dobar dečko (disciplina, jedna partija, tvrda melanholična ruska zima). Imao sam nezgodu inače bih vec bio u mitskim Njujork Rendžersima pored velikog Vejna (Greckog, naravno). Imao sam tešku nezgodu i bojažljiv sam, izbegavam kontakt (u ovoj tako muškoj igri!), povlačim se, ne postižem golove.

U timu (u dolini) uzbuna: rus je žena! Ćerka predsednika kluba ima Veru (igra reči koju bacam na milost i nemilost bučnim patkama u Uvali Stornaca – i bog miš ako uvala pripada jednom drugom biotopu, biomišu, drugom mestu, mišu čudovištu). Na obali zaliva magičnog jezera, u Uvali Stornaca, jedan me jedini korak deli od sintaksičkog pakla: miš čudovište juri ime zagušene reke…

Dakle, drage patke, nesvesne ubitačnih asonantnih asocijacija, ćerka predsednika jeste Vera (bez obzira na sve ja verujem u jezik), ona zna, ona razume, ona sluti (ona čita Tolstoja, ona je osetljiva) da dečak smrznut usred klizališta ima dušu (neukrotivu dušu, rusku dušu!).

Ruska duša! Mogao bih da pišem romane na tu temu i moje pero se strmoglavljuje, trči ka tajanstvenim padinama Kavkaza. Dakle: Vera je ćerka ruskog guvernatora Turkmenistana (Uzbekistana? Tadžikistana?, ne, ne, ne, ako sad počnem sa geografijom…), jaše na konju do obale crnog Tereka, otkriva neočekivane sličnosti između svoje duše (duše u nedoumici? zagušene duse?) i uzburkane vode ove tamne reke koja protiče kroz veliku književnost majke Rusije.

Pa dobro, dobro (isključujem telefon), sada priča teče, evo je, nadolazi priča majke Rusije!

Jutro je bilo blistavo, Kavkaz je sijao na horizontu kao beli sveti totem (mmmmm, totem na Kavkazu, lepo smo počeli! Nema veze, nema veze, pisaću u cugu, kasnije ću ispraviti, sad kad imam temu; sad kad imam temu, pisaću neprestano, u cugu ću ispraviti sada kad… brrrr, jače je od mene, jače je od mene, ja moram da se igram rečima!). 'Ajmo napred.

Kavkaz je sijao na horizontu kao beli sveti totem ali Vera ćerka ruskog guvernatora te provincije je bila nemirna iako je volela tu azijsku zemlju kojom je njen otac upravljao čvrstom rukom ali mudro bio je dobronamerni zloća i dobar vladar lokalnog stanovništva tipično turskih običaja (?) i zato je život na Kavkazu opet bio pristojan i siguran trgovina je cvetala sada je glavni grad imao društvo salone prijeme igrao se čak i valcer Vera je stigla iz Petrograda kad joj je umrla majka ona je rođena balerina jako fina jako ruska jako puno francuskog jezika i lepih reči ali sada na svoje veliko čuđenje otkriva da Kavkaz nije samo avantura i san već i prirodan ishod želje za slobodnim životom koji je rešava stege rušeći brane njene zagušene reke na obalama crnog Tereka Vera shvata da duga očeva pisma govore o unutarnjoj pustolovini o dodiru sa dubokom mudrošću kavkaskog stanovništva upravo je razmenila nekoliko reči sa kočijašem za koga je oblik jedan okrugao točak koji se okreće definicija za koju Vera nalazi da je bolja od Platonove to je prava životna filozofija ona ju shvata i dokučuje u tim enigmatskim azijatskim licima dosta joj je njene lepršave duše dosta joj je balova pod maskama i praznih komplimenata Vera je živa i slobodna jašući svog konja na obalama ove azijske reke koja uopšte nije zagušena i sada se Vera pita zašto i kako je moguće živeti bez borbe zašto ne jahati do u beskonačnost ovog vatrenog Dagana sledi brz opis konja vatrenog pa ipak krotkog ipak podređenog svojoj gospodarici konj kao da shvata njenu unutarnju muku i čežnju za duhom i suštinom ovog mesta ali sada je odjednom put postao vijugav i tesan i Vera shvata da put simbolizuje njenu sudbinu i oseća metafizički strah jer je ovde i sada zatvorenica tajanstvene energije koja se oslobađa dok se crni Terek sudara sa granitnim blokovima dole u dnu doline Vera predoseća opasnost primećuje senku jahača koja je prati a razbojnik je niko drugi do strašni krvavi Hadži-Karan ali dok beži Vera razmišlja kako je na kraju krajeva ona slobodnija od tog Hadži-Karana tako strašnog i krvavog slobodna i bez straha i tada se zaustavlja i čeka ga suočiće se s njim neka je otme nek' traži otkup živeće u senci Hadži-Karanovoj oplemeniće to azijatsko stanovništvo davaće im dobre savete i jednom kad se plati otkup vratiće se ocu i nastaće stabilni mir.

Sada neđutim priča liči previše na Ljermontovljeve priče. A zašto ne bih pisao kao Ljermontov, dvesta godina kasnije? Pa da pokušamo. Eto, pisaću u cugu i kao Ljermontov: Na proplanku strme šume koja visi nad provalijom Hadži-Karana i Veru juri Sergej, nezaustavljivi ruski husar. Otkopčana mu uniforma, oči širom otvorene od uzbuđenja, husar (ja! to sam ja!) sustiže uplašenog nevernika. Probadam ga od strane do strane i cepam sabljom. Hadži strahovito jauče, dovršavam ga pravo u srce.

Pošto je Hadži ubijen u dvoboju, Vera je sva crna, lice joj je prekriveno velom. Jedan vidovnjak joj je rekao: "Ako pređes Ararat postaćeš kraljica pustinje". "Ti misliš da si me spasao, ali ja sam se odavno odrekla svega što je rusko" kaže Vera potpuno u skladu sa ovom pričom. Mamuzama udara i brzo jaše s one strane Ararata.

A ja koji sam stvorio tako lep lik da bih ga mogao spasiti na strmini kavkaske divljine? Pa da, ali moj lik je toliko lep da više ne želi da bude spasen. Naravno, nije to više zagušena reka, već slobodni konjanik, prećiće Ararat, biće kraljica pustinje. A ja? Ja sam obični ruski husar, ranjen, razočaran koji, s vrha padine, ne vidi ni stan gnezdo orlova ni zaliv magičnog jezera Lugana.

Iz dna doline podiže se prašina. Otkopčane jakne, šepajući, prilazim kočijama, sedam pored kočijaša i, kao da se ništa nije desilo, ćaskam. Kočijaš je veoma mudar (bestraga, takvog sam ga izmislio), ne govori, ozbiljno klima glavom. Godina je zaista 1828. i zaista se penjemo Kavkazom? Pitam ga. Ozbiljno potvrđuje glavom. Hadži-Karan je vođa pobunjenika, oteo je ćerku guvernera. Opet klima glavom. A ja, ja sam ruski husar?

Kočijaš se smeje, znam da bi želeo da mi odgovori: "Ako ti to sam ne znaš!" ali je mudar (tačno onako kako sam ga napravio) i pita me: "Da li mogu nešto da te pitam? Sta misliš, prijatelju, je li život roman?".

S italijanskog prevela Jasmina Tešanović