|
|
|
|
| Bog i koza | posted on 1 july 2006 | |
      |
Uvod: ovo je deo mog najnovijeg rada: Makam Irak (Kairo,
2005), a zasniva se na jednoj tradicionalnoj iračkoj književnoj formi u
kojoj se smenjuju narodna i klasična poezija i naracija u prozi. Knjiga
se sastoji od sedam poglavlja; u središtu svakog je po jedna figura ili
objekat čiji značaj je, u arapskoj mašti, povezan sa Irakom. Odlomak koji
sledi preveo sam otprilike, koliko sam umeo, sa arapskog na engleski, i
pritom sam uneo izvesne izmene da bi tekst bio razumljiv i onima koji nisu
Arapi.
Omar Ibn El Ćatab, pratilac Prorokov, drugi kalif muslimana, poznat po svojoj legendarnoj pravdi, jednom prilikom je rekao: “Ako mi kažu da se negde u Iraku spotakla jedna koza, i da je pala, ja tad ne mogu da spavam, jer osećam da sam kriv što joj nisam poravnao put.” U Iraku, neke ruševine. Pentrala se po razvalini Narodnog muzeja Bagdada. Možda koza istinu sluti o biblioteci: Priča se da je, u antičkom Vavilonu, bog mudrosti, koji se zvao Nebu, jednog dana primetio da se zaljubio u jednu kozu. Kad joj je prišao, ona se uplašila; kad je pokušao da je uhvati, ona je počela da beži. Nije mogla da razume šta bog mudrosti hoće, a i da je mogla, kako bi on njoj napravio jariće? Kako bi se gruvao rogovima sa drugim jarcima, da bi nju osvojio? A kad ostari, kako bi je prepustio novom najjačem jarcu? Koza nije htela boga, ali je bog hteo kozu... Nastade haos u Savetu bogova: Enlil: Sramote li grdne, i belaja!!! Svi ćemo propasti zbog ovog našeg ludog brata. Mi, bozi, Oni koji samo u snu mogu biti viđeni, mi kojih se svako plaši i kad ih samo zamisli, mi moramo svake noći da ga vraćamo iz tuđih avlija i kojekakvih budžaka. Zabasao; kozu spopadao! Zezaju se na naš račun oni seljaci, tamo, požutelih zubi!!! Šta s njim da radiš? Bog, a juri kozu! Gde mu je samopoštovanje, autoritet gde je, božanski status? Anu: Dragi brate, ne pričaj mnogo o divinitetu... jer da nije dobrote u srcima tih ljudi, ne bi ni nas bilo. Mi se sastojimo od njihovih nada i njihovih strahova; znači, mi smo njihovi, oni nisu naši, znas već kako je to sa divinitetom, mi nismo ništa... Enlil: Šta ti napriča! Mi činimo da mora protiču, da vetri duvaju silni, da klica biljna izraste iz srca stene, mi bacamo vatru iz oblaka i kišu kroz nebesa, a ti kažeš mi nismo ništa! Šta je to sa tobom? Anu: Brate, znas i sam da mora teku, vetar duva, a biljke rastu iz srca stene... a ti ne umeš sebi ni doručak spremiti! Mi nismo ništa. Enlil: Nije tako, evo kunem se njihovim pognutim glavama i otvorenim dlanovima! Mi smo njihova nada, teorija i pretpostavka njihova; a jel znaš ti šta jedna pretpostavka može učinit? Zbog snage te pretpostavke, vetri duvaju i mora se njišu. Prostor između ovog ćilima smeđeg dole, i onog šatora plavoga gore, ispunjava – ništa. Ali zbog tog “ništa” taj šator ne pada dole, narodu na glavu. Mi smo onaj vazduh koji drži vodu koja drži zemlju koja drži sinove čoveka... brate! Anu: Mehur, dakle! Enlil: Pa dobro, mehurić koji se zove svet, prijatelju moj! A taj tvoj ludi brat navlači mehur na kozji rog! Koza tutava i mutava, od praha zemnog i od dlaka sklepana! Anu: Ali smo mi ništa, dok je koza ipak nešto. Ona je u pravu što odbija našeg brata, profesora, jer ona je biće višeg ranga nego mi; mi smo jedno nagađanje, mi samo smo reči, samo jezik jedan, a može li jezik da ugrize? Ako lingvistiku pustiš u polje ječma, hoćeš li sutra imati manje ječma? Reci, Enlil, jesi li ikad zaštitio svoje vernike od poplave ijedne? Ili im dao vode, u doba suše? Pobedu jesi li im ijednu dao protiv jačeg neprijatelja? Ljubav jesi li usadio u srce pesnikove dragane, kada se on spremao da se ubije zato što ona ne voli njega nego ide sa opštinskim đubretarom? Reci mi, jesi li išta uradio, jesi li, Enlil, osim što si im imena nadevao, kao kad se slatkiši dele na venčanjima a šoljice kafe na jutarnjim službama? Za poplavu si rekao da je tvoj “gnev”, za sušu da je rat između tebe i mene, ono što ga je devojka odbila proglasio si za greh zbog koga ona mora biti spaljena na tvom oltaru, a za pesnika si rekao da je mučenik veliki oko čijeg svetilišta treba podići hram ceo, posvećen tebi. Ti se baviš samo jednim poslom, nazivanjem, Enlil. Mi ništa drugo i nismo, do imena sama, i davaoci imena, dobri moj brate, a da nije tih imena, mi bismo bili svedeni na nezaposlene granitne statue. Dok je koza, međutim, koza; ti joj možeš dati naziv papiga, ili je možeš majmunicom nazvati, talasom, sanjarijom, krizom, možeš govoriti da je ona blagoslov ili kletva il da treba da bude prineta na žrtvu, svejedno: ja ti evo garantujem, blejaće ona isto, istim pokretima vilica će žvakati travu, smrdeće isto, i jednako će čeznuti za jarcima. Koza osta koza pa ma kako je ti nazivao; koza je biće višeg reda nego što smo mi! Enlil: Ti si bog koji ne zna šta priča. Možda metafora jesmo, ali laž nismo. Ako smo slike, nismo idoli, ćutimo ali to ne znači da smo besmisleni. Pomisli na sveštenike u gradovima, u Uru i Lagašu; šta bi bilo s njima, kad bismo mi otišli? Pomisli na ženu koja veruje da je njeno dete, koje je imalo deset godina a nije doživelo jedanaestu, postalo mladica palmovog drveta u tvom hramu! Šta bi se desilo sa ljudima koji su vodili rat i izgubili, i koji sada poste u nadi da ćeš im ti dodeliti pobedu u sledećem? A šta sa onima koji su samo u tvoje ime, samo zbog tebe, započinjali ratove, i pobeđivali? Šta bi uradili opsađeni kad vide da je zaprečen svaki put ka njihovom gradu, osim onog jednog puta koji vodi među zvezde... Mi smo geometrija u zidovima palata, mi smo godišnja doba na njivama, možda mi i ne postojimo – ali bez nas bi se svet raspao i srušio. Anu: Srušio se on odavno, brate, zar ne vidiš to? Enlil: Bačena kletva se može kroz nas preokrenuti, pa će putevi da budu poravnati, hramovi sagrađeni, potučeni narodi će se uzdići a pobednici će pasti, jer, na kraju krajeva, to i jeste božji posao. Anu: Naš posao je zločin. Enlil: Zločin se oprašta ako pri njemu istrajno ostaneš. Ako voliš svoj zločin, on će da preraste u poruku tvoju. Greh je samo onda greh, ako se kaješ, dok, međutim, ako ga prigrliš, on postaje tvoja vera. Zločin pri kome se ostane dosledno, zauvek, postaje novi zakon, prestaje biti zločin. Strpljenja, brate, još nije do kraja završena tapiserija istorije, još ima posla pred nama!
Enlil (zgađen): Ja da poželim da sam koza?!!!!! Anu: A ti misliš da je koza baš toliko ispod tebe? Dobro, jel možeš da postaneš koza? Enlil: Ja sam bog. Anu: Odgovori ti meni, jel možeš da budeš koza, lav, krava, magarac, plug, brava, ključ, par cipela, Enlile, možeš li da budeš? Enlil: Pa rekao sam ti već. Ja jesam Bog. U tom trenutku, koliko saznajemo, Anu je otišao sa sednice Saveta bogova, pa, kad su stručnjaci UNESKO-a pretražili ruševine Muzeja, nisu našli nijedan kip Anua. Ali u prekomorskim zemljama, u nekim muzejima, pojavile su se neke od njegovih statua. Anu je odustao. Digao ruke. Nisu nađene ni statue Enlila, ali on je rešio da ostane. Znajući da je on još uvek aktivan negde u Iraku, okupacione snage su pretraživale jednu po jednu kuću, ne bi li ga uhvatile...
|
|