Ideje čije vreme je došlo:
razgovor sa iranskim filozofom Raminom Jahanbegluom

Ramin Jahanbegloo

Ramin Jahanbeglu je jedna od eminentnih intelektualnih figura Irana. Sada je iza rešetaka, u zloglasnom zatvoru Evin u Teheranu, gde ga drže u samici još od 27. aprila ove godine. iako nikakva formalna optužnica nije pokrenuta protiv njega. Među stotinama naučnih radnika i pisaca iz celog sveta koji su potpisali Otvoreno pismo iranskom predsedniku, sa zahtevom da se Ramin odmah pusti na slobodu, nalaze se Kvame Antoni Apiah, Zigmunt Bauman, Dipeš Čakrabarti, Noam Čomski, Džon Maksvel Koci, Huan Koul, Širin Ebadi, Umberto Eko, Jirgen Habermas, Lešek Kolakovski, Ernesto Laklau, Šantal Mufe, Marta Nusbaum, Orhan Pamuk, Čarls Tejlor, Cvetan Todorov, Imanuel Valerštajn, Kornel Vest, Hauard Zin, i Slavuj Žižek.

Jahanbeglu je šef odeljenja za savremene studije u Birou za kulturna istraživanja u Teheranu. Dosad je objavio više od 20 knjiga, među kojima su, na engleskom, knjige Razgovori sa Isaijom Berlinom (1991), uredničku zbirku) Iran – između tradicije i modernosti (2004), i upravo objavljena Govoriti Indiju: razgovori sa Ašisom Nandijem (2006); na francuskom, jedna studija o političkoj misli Mahatme Gandija, jedan esej o filozofiji nenasilja, jedna knjiga intervjua sa Džordžom Štajnerom i druga sa iranskim filozofom koji se zove Darjuš Šajegan; i, na persijskom, studije o Makijaveliju, Kantu, Hegelu, Šopenhaueru, Klauzevicu, i Tagori, kao i radovi o toleranciji i različitosti, demokratiji i modernosti, i o dinamici iranskog intelektualnog života.

Ramin Jahanbegloo

Doktorirao je filozofiju na Sorboni, predavao je u Centru za bliskoistočne studije na Harvardu, predavao je političku filozofiju na univerzitetu u Torontu, a sada je profesor demokratije na katedri “Radžni Kotari” u Centru za proučavanje društava u razvoju u Delhiju. Jahanbeglu je jedan od osnivača žurnala “Goft-o-gu” (Dijalog) u Teheranu, a radio je i na magazinu “Esprit” u Parizu. Tokom poslednjih nekoliko godina Ramin Jahanbeglu je dovodio, u beskrajnom nizu, intelektualce iz Indije, Evrope i Severne Amerike da drže predavanja u Iranu – među njima su bili Fred Dalmajer, Timoti Garton Eš, Agneš Heler, Mihail Ignjatief, Adam Mihnjik, Antonio Negri, Ričard Rorti, i pokojni Pol Riker – tako da je, efektivno, bio svojevrsni ambasador filozofije koji je povezivao Iran sa spoljnim svetom.

Ovaj intervju obavljen je e-mailom u januaru i februaru 2006. Pojaviće se u knjizi Denija Postela Čitajući Krizu legitimnosti u Teheranu, a izdavač će biti Prickly Paradigm Press.

Više o Raminovoj sudbini možete naći na www.macleans.ca/ramin. Jedan izbor njegovih tekstova imate na www.iranproject.info/articles/articles.asp.

Deni Postel: Govorili ste da se u Iranu dešava “renesansa liberalizma”. Možete li nam nešto reći o toj “renesansi”? Kako liberalizam stoji u iranskom intelektualnom i političkom životu danas?

Ramin Jahanbeglu: Sartr je svoj esej “Republika ćutanja” započeo veoma provokativno, rečima “Nikad nismo bili slobodniji nego pod nemačkom okupacijom”. Ovim je Sartr hteo da kaže da je tokom višijevskog perioda u francuskoj svaki gest imao težinu opredeljenja koje postaje obaveza. Uvek ponavljam tu rečenicu u vezi sa Iranom. Zvuči veoma paradoksalno, ali, “Nikad nismo bili slobodniji nego pod islamskom republikom”. Ovim hoću da kažem sledeće: kad u Iranu jednog dana bude uspostavljena demokratija, iranski intelektualci će od tada ulagati manje truda u u borbu za ideju demokratije, i za liberalne vrednosti. U Iranu danas imate uspon hedonističkog i potrošačkog individualizma, podstaknut brzom urbanizacijom i instrumentalnom modernizacijom posle Revolucije 1979, ali ne i talas liberalnih mera. U ranim danima Revolucije, liberali su bili pod napadom ne samo islamista nego i levičarskih grupa kao opasni neprijatelji i izdajnici Revolucije. Kriza sa američkim taocima bila je posmrtno zvono za projekat liberalizma u Iranu.

Ali, u poslednjih nekoliko godina, jačanjem iranskog civilnog društva i usponom jedne nove generacije post-revolucionarnih intelektualaca, liberalne ideje nalaze nov, vibrantan život među intelektualcima i studentima. Ideje i senzibiliteti od kojih se sastoji savremeni iranski liberalizam već su manje-više formulisali intelektualci kao što je bio Muhamed Ali Furugi pre jednog veka. Furugijevi spisi i prevodi iz tog vremena bili su uglavnom diskusije o osnovnim normama ustavnosti, i o stubovima moderne misli. Na primer, u jednom tekstu koji se zove Huquq-e Asasi Ya’ni Adab-e Mashrutiyat, koji je objavljen u Teheranu 1907, napisao je:

Vlada ima dve vlasti: prvo, davanje zakona, i drugo, izvršavanje zakona. Ako i zakonodavna i izvršna vlast ostanu u rukama iste osobe ili grupe, vladavina će se pretvoriti u despotizam... Dakle, vladavina je ustavna samo ako su te dve vrste vlasti razdvojene jedna od druge i ako su poverene dvema različitim grupama.

Ideja o razdvajanju te dve grane vlasti je jedna od bitnih u iranskom liberalizmu danas. Za sve one koji podržavaju ideju da treba održati referendum i reformisati iranski ustav, ovaj koncept po kome u Iranu treba da postoje zasebne grane vlasti (a ne samo zasebne frakcije, kao danas) je od suštinskog značaja.

Osim toga, oni koji podržavaju liberalizam u Iranu danas sagledavaju ga kao projekat kritičniji nego što je to bilo u vreme Furugija. Za onu generaciju intelektualaca i političara iz 1920-tih i 30-tih godina, kao što su to bili Furugi, Tagizadeh, Džamalzadeh i drugi, liberalizam je bio jedna tehnika progresa, jedan univerzalno izvršivi program koji je samo trebalo aktivirati, bez obzira kakve su crte lokalne kulture. Smatrali su da je liberalizam jedan sistem protokola koji, kad ga kreatori politike sprovedu, obezbeđuje da tada nastanu institucije koje garantuju da će biti vladavina zakona, institucije koje će generisati racionalno organizovan javni život i racionalnu vlast. Međutim, sada se u Iranu ukorenilo jedno drugo shvatanje liberalizma, koje jeste komplementarno sa onim ranijim, tradicionalnim, ali se ipak i razlikuje, i svakako je originalno.

Pošto smo nedavno otkrili i preveli one škole liberalnog mišljenja koje su dominantne u anglo-američkom svetu, a nalaze se u radovima Isaije Berlina, Džona Rolsa i Karla Popera, i pošto cenimo i starije tradicije liberalizma (u duhu Kanta, Mila, i Loka), formirao se, od mlađe generacije iranskih intelektualaca, jedan novi trend liberalizma. Današnji iranski liberali ne poriču da izvesne slobode, koje odgovaraju liberalnom društvu, mogu biti izvedene iz ove ili one teorije, ili iskazane kao sistem principa, ali njihovo viđenje liberalizma ipak se zasniva na uverenju da su ljudsko društvo i istina dve kategorije koje, same po sebi, moraju uvek biti nedovršene, nekompletne, uvek u procesu neke svoje transformacije, zato što im je inherentno da budu takve. Principi iranskog liberalizma ne mogu biti utemeljeni u religioznoj istini, jer je sama ideja slobodnog delovanja, kako je shvataju iranski liberali danas, protivna bilo kakvom determinizmu (verskom, ili istorijskom).

U zemlji kao što je Iran, gde je teološko-politička logika još uvek apsolut, i gde postoji jedna i samo jedna vladajuća vrednost, glavni cilj liberala jeste borba za ideju da se različite vrednosti ne mogu međusobno sameriti, i da je potreban pluralizam etičkih vrednosti i različitih modaliteta postojanja. Ovo znači da je glavni zadatak iranskog liberalizma uspostavljanje ispravne ravnoteže između kritičke racionalnosti i političke pristojnosti. Nedostatak liberalizma, simbolizovan usponom nerazumnog i nasilnog radikalizma u iranskoj revoluciji (i na levici, i na desnici) naneo je ogromnu štetu našim zdravorazumskim pogledima na političku misao i na političku akciju, i doveo do duboke konfuzije oko pitanja moralne odgovornosti i kolektivne ljudske solidarnosti zasnovane na samostvaranju individue.

Konkretnije: iranski liberali koji rade kao aktivisti za ljudska prava, organizatori NVO, intelektualci i studenti, sugerišu, nasuprot revolucionarnom, jedan novi model državljanstva – model definisan u terminima koji znače veću društvenu moć iranskog civilnog društva; ekspanziju ljudske solidarnosti; privatno vođene projekte stvaranja sebe; moralnu edukaciju javnosti; i, razvoj rečnika liberalne demokratije. Da bi suzbili tendencije arbitrarne i autoritarne vladavine u iranskom društvu, iranski liberali insistiraju na konceptu “civilnog društva” kao prostora koji je neminovno u opoziciji prema državi. Stvorena su već mnoga dobrovoljna udruženja, nezavisni časopisi i revije, i društvene i kulturne nevladine organizacije, kao autentično participatorno poprište civilnog angažovanja, odlučivanja, diskusije i dijaloga; to je odigralo ključnu ulogu u promotiranju civilnog društva u Iranu. Kao takvo, iransko civilno društvo ostaje važan teren za disidentstvo, važno bojište na kome iranski liberali pokušavaju da premoste provaliju između formalnih struktura demokratske vlasti i onih kulturnih, socijalnih i ekonomskih uslova koji bi omogućili da se u Iranu ostvari demokratija.

DP: Šta mogu učiniti, ako išta mogu učiniti, liberali izvan Irana, da pomognu liberalima u Iranu? Ima mnogih koji tvrde da su iranska pitanja čisto interna, i da u njih ne treba da se petljaju stranci, “autsajderi” sa Zapada (trebalo bi dobro zapaziti da je ovo zajednički stav i islamista, i mnogih marksista). Kada sam intervjuisao Širin Ebadi (dobitnica Nobelove nagrade za mir, prim. prev), ona je energično odbacila tu poziciju, i izrazila želju da “branioci ljudskih prava... profesori univerziteta... međunarodne NVO” podrže bitku za ljudska prava u Iranu. “Svi branioci ljudskih prava”, rekla je ona, “članovi su iste porodice”. “Kad pomažemo jedni drugima, tada smo jači.” Kao internacionalist i univerzalist, kako gledate na ovo pitanje?

RJ: Po tom pitanju potpuno se slažem sa Širin Ebadi. Naravno, kao što znate, taj intelektualni stav nije nov. Postoji još od osamnaestog veka. Uvek mi je zadovoljstvo da čitam Tomasa Pejna, i da predajem o njemu. Taj veliki liberal, rođen u Britaniji, napisao je (u Americi 1776. godine, prim.prev.) u svom pamfletu Zdrav razum: “Svugde u Starom svetu vlada tiranija. Slobodu proganjaju širom planete. Odavno je isterana iz Azije i Afrike. U Evropi je gledaju kao strankinju, a Engleska joj je dala upozorenje i rok za odlazak. O! hajde da primimo tu begunicu, i da na vreme pripremimo sklonište u kome će um moći da boravi.”

Pa, eto, možemo reći da se gaženje slobode i demokratije i nepoštovanje individualnih sloboda nastavlja u mnogim delovima sveta isto kao u Pejnovo vreme. Pošto ideja ljudskih prava transcendira lokalna zakonodavstva i državljanstvo ma kog pojedinca, normalno je i da podrška ljudskim pravima može stići od bilo koga – bez obzira da li je neko državljanin iste one zemlje u kojoj su nečija ljudska prava ugrožena. Strancu nije neophodna dozvola jedne represivne vlade da bi pomagao osobama čija su ljudska prava pogažena. Pošto su, do sada, ljudska prava sagledavana kao prava koja poseduje svaka osoba, već zato što je ljudsko biće (a ne zato što je državljanin ove ili one zemlje), onda i dužnost da pomognemo uključuje sva ljudska bića, bez obzira na to čije državljanstvo neko ima.

Dakle ja sam univerzalista ljudskih prava, ali, ne smatram da se ljudska prava i liberalne vrednosti mogu uvoditi nasiljem ili vojnom silom. Jesam, doduše, pristalica humanitarne intervencije, onakve kakvu praktikuju aktivisti ljudskih prava i NVO širom sveta. Univerzalnost ljudskih prava ne treba da se pretvori u dvostruki standard. Ljudska prava nam daju standard ponašanja koji sada više niko ne može ignorisati. Ljudska prava su primarna, jezgrena vrednost ljudske civilizacije. Nisu savršena; daleko od toga; ipak, ona su ugaoni kamen naše svakodnevne borbe za ljudsko dostojanstvo širom sveta. Zaštita ljudskog dostojanstva sastoji se u tome da od nasilja odbranite ne samo sebe, nego i druge.

Dakle, trebalo bi da postoji čvrst moralni osnov za moralni protest kad se ljudska prava pogaze u nekom drugom društvu. Po meni, jedan od bitnih problema danas jeste promotiranje kros-kulturne harmonije. Po mišljenju relativista, međutim, kao što je to Kliford Gerc (Geertz) tvrdio, “ljudska bića su oblikovana isključivo svojom kulturom, i, zbog toga, ne postoje nikakve objedinjujuće kros-kulturne ljudske karakteristike”. Mislim da to znači da ne postoje ni krajnji standardi šta je dobro, a šta zlo, po kojima bi se kulture mogle ocenjivati. Ako to postane tačno, onda ćemo se svi mi pretvoriti u pasivne posmatrače ogoljenog nasilja koje će se dešavati pred našim očima. Naravno, ja smatram da religija ne može biti upotrebljena kao mera da li su naši postupci dobri ili zli, jer religija daje jednu fiksiranu moralnu filozofiju. Ali postoje etički standardi koji nadilaze političke akcije u međunarodnim odnosima. Mislim da svi ljudi treba da budu podvrgnuti, podjednako, jednom istom setu univerzalnih etičkih prava. Eto na koji način borba za liberalne vrednosti pluralizma i negativne slobode može da se pridruži univerzalnim vrednostima kritičkog kosmopolitizma. To je putanja koja vodi od Kantove ideje o univerzalnoj istoriji sa kosmopolitske tačke gledišta, do vizije Freda Dalmejra o “našem svetu”. Vrednosti i norme ne ostaju izvan dohvata onoga što ja smatram kros-kulturnom razmenom i učenjem. Ne postoji jedan univerzalni način života koji bi odgovarao svim ljudima na svetu, pa zbog toga razumni ljudi mogu i moraju razumno da diskutuju i argumentišu o ljudskim vrednostima, sagledavajući kako se one poštuju u raznim kulturama. To znači da protiv moralnog relativizma i hegemoničnog univerzalizma, koji nam se nameću odozgo, mi možemo graditi jednu kosmopolitsku demokratiju odozdo. Drugim rečima, moramo prihvatiti izazov odbrane klasičnih vrednosti liberalizma tako što ćemo promotirati duh kosmopolitizma i tolerantnosti prema diversitetu. Na kraju, kosmopolitizam u suštini znači otvorenost prema drugima, prihvatanje razlika, i življenje sa pluralnošću. Ali, takođe znači i da čovek treba da zakorači dalje od svog nacionalnog ponosa i nacionalnih predrasuda, i da bude veran i odan čovečanstvu.

Ne govorim ovde o nekoj univerzalnoj kulturi koja bi se postavila protiv iskustava neke pojedinačne, lokalne kulture. Ali, postoji srednji put između neoliberalnog univerzalističkog intervencionizma i pozicija partikularističkih identiteta. Mislim da liberali širom sveta mogu da se pridruže Kantu i kažu, sa njim, da globalna javna sfera jeste mesto gde privatni interesi pripadnika globalnog civilnog društva mogu da budu pomireni sa univerzalnim moralnim obavezama pripadnika jednog “carstva ciljeva” u kome se pojedinci i odnosi tretiraju kao ciljevi po sebi, a ne samo kao sredstva za ostvarivanje nekih drugih ciljeva. To će reći, niko ne može danas u Evropi, Americi ili na Bliskom Istoku da pretenduje da veruje u liberalne vrednosti a da nema osećaj solidarnosti sa pojedincima koji se bore za svoje dostojanstvo. Potrebno je da dobro razmislimo o značenju solidarnosti. Solidarnost nije kad vi samo podržavate one čiji se politički stavovi precizno podudaraju sa vašim. Solidarnost je da podržavate one koji se bore protiv nepravde i nasilja, za demokratiju. Prava nada za demokrate u Iranu je da ovaj smisao reči “solidarnost” sagledaju humanisti, liberali i kosmopoliti širom sveta.

DP: Vi ste se maksimalno elokventno založili za intelektualnu kosmopolitsku perspektivu. Ali, dopustite da Vam postavim pitanje na sasvim praktičnom nivou: šta možemo mi, liberalni internacionalisti i demokratski pluralisti koji živimo izvan Irana, konkretno da učinimo za ljude istih takvih uverenja koji žive u Iranu? Kako da vam pomognemo u vašoj borbi?

RJ: Mislim da pre svega treba uvideti činjenicu da postoje demokratski pluralisti u Iranu koji se bore za demokratske vrednosti i građanske slobode. Njihova borba za davanje veće društvene moći iranskom civilnom društvu nije samo jednostavni čin kontestacije (nadmetanja za vlast). Proces demokratizacije u Iranu je izazov iz dana u dan, ne samo politički, nego i socijalni i kulturni. Demokratija nije mesto gde sednete pa ste onda opušteni do kraja svog života. Demokratija znači odgovornu građansku participaciju i intelektualni integritet. Zato, bez tog osećaja odgovornosti ja ne vidim kako ćemo stvoriti jako civilno društvo u kome će ljudi imati dovoljno samopouzdanja da govore i delaju.

Paskal je govorio da “obično na nas ubedljivije deluju oni argumenti kojih smo se sami setili, nego oni koji su pali na um drugima”. Upravo je tako u našoj situaciji u Iranu. Akteri u iranskom civilnom društvu treba da pronađu svoju sopstvenu logiku, kao i praksu svog zajedništva, a ne da im se to spolja nameće. Ali, ovo ne može biti postignuto bez intelektualne zrelosti. Zrelost je uslov da bi se u iranskom civilnom društvu ostvario pluralizam. Ovde mislim na kantovsku ideju o moralnoj odgovornosti koja se zasniva na intelektualnoj zrelosti. Kao što znate, Kant definiše nezrelost kao nesposobnost čoveka da upotrebi svoju sopstvenu sposobnost shvatanja, bez potrebe da ga neko drugi u tome vodi. Drugim rečima, javna upotreba razuma je pravi uslov za demokratski život. Prema tome, naš cilj u iranskom civilnom društvu je, da stvorimo horizontalnu liniju kritičkog razmišljanja u javnoj sferi.

Iskreno verujem da je pronalaženje mesta za filozofske debate u iranskoj javnoj sferi danas najviši nivo političke zrelosti. Eto kako bi naše kolege sa Zapada i Istoka mogle da nam pomognu. Pokušavao sam da pozovem pisce, filozofe i učene ljude iz raznih krajeva sveta da dođu ovde, da bi oni lakše shvatili Iran, ali, takođe, da bi ovde sa njima započele intelektualne diskusije o temama koje su od velikog interesa za nas. Iranski studenti željni su da saznaju više o zapadnim kulturama, i da sa zapadnim intelektualcima diskutuju o svojim pogledima na religiju, demokratiju, filozofiju i kulturu. Ne treba njima saosećanje, nego empatija, uživljavanje u osećaje drugog. Željni su da uče od drugih, i da, kroz to učenje, postanu zreliji. Bitna, dubinska istina je, da “empatija” kao opozit od “apatije” jeste ono najpoželjnije filozofsko dostignuće, koje će nam pomoći da dostignemo političku zrelost. Civilnom društvu poput našeg, koje se svakog dana suočava sa jednom drugom vrstom zajedništva, potrebno je mnogo empatije i solidarnosti. Empatija je za nas uslov pripadanja globalnoj javnoj sferi.

Konsekventno tome, mi ne možemo da prođemo kroz proces redefinisanja našeg političkog sopstva ako nismo stvorili ovu situaciju empatije sa drugima. Čini se prilično jasno da mi u svom filozofskom traganju za zrelošću moramo da se posvetimo pitanju empatije u onom smislu kako je Huserl koristio tu reč: empatija je “doživljaj nekog drugog”. Tek tu vaš pojam “solidarnosti” nalazi svoje pravo značenje. Ako pod pojmom “solidarnost” podrazumevamo da čovek stupa u kontakt sa drugom zajednicom da bi u njoj izazvao promene, onda najbolja forma solidarnosti sa iranskim liberalima jeste da se sa njima stupa u dijalog koji će biti sveobuhvatan i empatski. Za jednu zemlju kao što je Iran, liberalne ideje su nešto novo. Stare su samo 100 godina. Da bi ih usvajalo, učinilo svojim, internim, iransko civilno društvo treba da ih bolje upozna. To se ne postiže silom, niti izvozom ideja. Potrebno je da vodimo više debata između sebe. Internacionalizam, liberalizam, i demokratija, to su moćni koncepti, koji zaista počinju da dominiraju u svim debatama unutar iranskog civilnog društva. Ali, potrebno je da ih zajedno kritički razmatramo. Na toj tački se pojam zrelosti dodiruje sa pojmom solidarnosti. Solidarnost ne znači milosrđe, a ne znači ni intervenciju, i ne može se svesti na altruizam. Pre će biti da je solidarnost nešto što izrasta iz uviđanja zajedničke odgovornosti. Zajednička je odgovornost nas, liberala, da doprinesemo da iransko civilno društvo raste.

DP: Rekli ste da je “život u Iranu život na rubu, i da je intelektualac u poziciji hodača na zategnutom konopcu”. Možete li to objasniti?

RJ: Posao intelektualca i zahteva da živimo na ivici, na rubu. Jedino tako se može zahvatiti esencija života. Ovo je još više istinito u zemlji koja je, poput Irana, veliki izazov. Pamtite li da je Somerset Mom u svom velikom romanu Oštrica brijača dao moto uzet iz Upanišada: “Teško je ići po oštrici brijača; zato mudri kažu da je put do Spasenja težak”. Pokušavam da kažem, valjda, ovo: čovek se navikne da živi sa izazovima u jednom društvu gde ne postoji običan, jednostavan život. Život nije lak kad morate živeti moralno u stalnom suočenju sa neistinom. Možda su intelektualci u Iranu naučili da se suoče sa takvim životom, punim izazova, zato što je bitka za istinu važnija u njihovoj egzistenciji nego što je to slučaj u nekim drugim zemljama. Smatram da čovek ne može biti prijatelj istine ako ne živi na rubu. Ali da bi to čovek postigao, mora biti ponet strastvenim uverenjem da je život isto što i misao. Razmišljati i biti živ, to za nas treba da bude isto; u tom slučaju svakako možemo stići do zaključka da življenje sa puno izazova, kao što je u Iranu, ima smisla. Za mene kao iranskog filozofa, razmišljati drugačije jeste jedan način da se ode korak dalje od izazova mog dnevnog života u Iranu. To je jedno otvaranje prema svetu, a ono ide ruku-pod-ruku sa stanjem slobode. Mislim da ovaj interni dijalog sa samim sobom – kad čovek sluša svoj unutrašnji glas, kao što je Gandi govorio – ali tako da čovek pritom bude i akutno svestan sveta, može biti jedno traganje ne samo za razumevanjem smisla našeg sveta, nego i neumorna, nemirna aktivnost stalnog preispitivanja prirode onog zla sa kojim se moramo konfrontirati u političkom životu.

Mi smo se u Iranu navikli da živimo u prisustvu političkog zla ali da o njemu ne razmišljamo. Mislim da danas, više nego ikada ranije, naš modalitet razmišljanja, i naš modalitet prosuđivanja u iranskom društvu imaju ključnu ulogu za određivanje na koju stranu Iran može krenuti ubuduće. Promišljati demokratiju, i uspostaviti demokratsku vladavinu u jednoj zemlji kao što je Iran, to nije lak zadatak. Nasuprot onome što ljudi misle, to nije samo jedan jednostavan politički poduhvat. Izazov je ovde kako se fokusirati na proces izgradnje demokratske svesti, koja bi mogla dati kontinuitet političkim strukturama demokratije, koje bi bile kontrast našim autoritarnim tradicijama. Tu će nam filozofsko razmišljanje priskočiti u pomoć, kao gramatika otpora tiraniji tradicije. Ovo ne znači da ja bacam ogromnu količinu iranskih tradicija u koš kao greške prošlosti. Ali, znači da su naše političke i socijalne tradicije prihvatljive samo dok nam omogućavaju da razmišljamo slobodno. U svojim tradicijama itekako možemo imati svoj dom. Ali, potrebno je da razlikujemo lažni osećaj pripadništva od poštovanja prema zajedničkom prostoru u kome se može ostvariti pluralitet glasova.

Moram priznati da u potpunosti saosećam sa onim modalitetom razmišljanja koji kaže da intelektualac treba da se baci u boj protiv nerazmišljanja, i protiv prihvatanja stvari kakve jesu, i da treba da progovori, da apeluje na vlasti, na tradiciju ili na ličnu lojalnost. Tu, verujem, leži duboki paradoks između življenja u istini i za istinu, i opredeljenja za jednu kulturu u kojoj ćete se osećati kao u svojoj kući. Zahvaljujući tradicijama zapadne misli, ja sam naučio da razmišljam filozofski i politički, ali sam odbijao, sistematično, tokom, evo, trideset godina mog intelektualnog života, da napustim iransko pitanje kao fokus mog filozofskog i političkog razmišljanja. Nezavisan kritički nastrojen mislilac u Iranu, spreman da preuzme odgovornost za marginalni status koji mu je nametnut, zaista je kao akrobata koji hoda po zategnutom konopcu.

(Odlomak iz intervjua)

S engleskog preveo Dr Aleksandar B. Nedeljković

Copyright©Danny Postel & Alexandria Press, 2006