PRVA KNJIGA

Demokrit među Abderićanima

PRVO POGLAVLJE

Prethodne vesti o poreklu grada Abdere i o karakteru njegovih žitelja.

Starina grada Abdere u Trakiji gubi se u basnoslovnom herojskom dobu. A može nam i biti potpuno svejedno da li je svoje ime dobio od Abdere, sestre ozloglašenog Diomeda, kralja bistonskoh Tračana – koji je bio toliki ljubitelj konja i imao ih toliko mnogo da su njegovi konji najzad prožderali i njega i njegovu zemlju – , ili od Abderusa, konjušara ovog kralja, ili od jednog drugog Abderusa, za kojeg kažu da je bio Herkulov ljubimac.
Abdera se nekoliko stoleća posle svog osnivanja nalazila od starosti sva u ruševinama kad je Timezije iz Klazomena u vreme trideset i prve olimpijade preduzeo da je ponovo izgradi. Divlji Tračani, koji nisu hteli dozvoliti da u njihovom susedstvu niču gradovi, nisu mu dali vremena da uživa u plodovima svog truda. Oterali su ga, i Abdera je ostala nenastanjena i nedovršena sve dok se (otprilike pri kraju pedeset devete olimpijade) stanovnici jonskoga grada Teosa – budući da nisu osećali želju da se potčine osvajaču Kiru – nisu ukrcali na brodove, odjedrili do Trakije pa su, pošto su u jednom od najplodnijih trakijskih krajeva zatekli ovu Abderu već izgrađenu, preuzeli taj grad kao napuštenu stvar koja nikome ne pripada, i u njemu se tako dobro oduprli trakijskim varvarima da su se oni i njihovi potomci od tada nazvali Abderićanima i načinilli jednu malu slobodnu državu koja je (kao i većina grčkih gradova) bila neka dvosmislena mešavina demokratije i aristokratije, a tako se njome i vladalo – kao što se oduvek vladalo malim i velikim republikama.
„Čemu“, uzvikuju naši čitaoci, „ovo iscrpno izlaganje porekla grada Abdere u Trakiji i onoga što se s njim dešavalo? Šta se nas tiče Abdera? Šta je nama stalo do toga da znamo ili ne znamo kada je, kako, gde i zašto sagrađen jedan grad koji odavno vuše ne postoji na svetu, ko ga je izgradio i u koju svrhu?“
Strpljenja, blagonakloni čitaoci, strpljenja, dok se ne složimo o našim uslovima pre nego što produžim priču. Nebo neka me sačuva od toga da od vas očekujem da čitate o Abderićanima ako upravo imate nešto preče da radite ili nešto bolje da čitate! – „Ja moram da se pripremam za propoved. –Ja treba da posetim bolesnike. – Ja imam da sastavim jedno mišljenje, jedno rešenje, jednu pravnu ispravku, jedan podanički izveštaj. – Ja moram da napišem recenziju. – Meni nedostaje još šesnaest tabaka za četiri alfabeta koja moram da isporučim izdavaču za nedelju dana. – Ja sam kupio par volova. – Ja sam se oženio.“ U ime Boga! Izučavajte, posećujte, referišite, recenzirajte, prevodite, kupujte, prosite žene! – Zaposleni čitaoci su retko i dobri čitaoci. Čas im se dopada sve, čas im se ništa ne dopada; čas nas upola razumeju, čas uopšte ne razumeju, a čas (što je još gore) pogrešno. Ko hoće da čita sa zadovoljstvom i korišću ne sme inače ništa drugo da čini i da misli. Pa ako se nalazite u takvom stanju zašto ne biste dva ili tri minuta potrošili da saznate ono što je jednog Salmazija, jednog Bela – i, iskren da budem, i mene samog (pošto se nisam na vreme setio da kod Bela pročitam članak o Abderi) stajalo isto toliko sati? Pa vi biste me strpljivo slušali da sam počeo da vam pričam povest o češkom kralju koji je imao sedam zamkova.
Abderićani su, dakle (prema onome što je o njima već saopšteno), bili tako fini, živahan, duhovit i pametan mali narod, kako se tvrdi, da nikad takav nije živeo pod suncem.
„A zašto to?“
Ovo pitanje nam, pretpostavljam, neće upućivati oni učeni među našim čitaocima. Ali ko bi i hteo da piše knjige kad bi svi čitaoci bili onoliko učeni kao autor? Pitanje „Zašto to?“ uvek je vrlo razumno pitanje. Kad je reč o ljudskim poslovima (sa božanskim je nešto drugo) uvek zaslužuje i odgovor; i teško onom ko se zbuni ili postidi ili rasrdi kad treba da se oglasi na pitanje „zašto to?“! Mi sa svoje strane bismo odgovor dali i bez traženja, samo da čitaoci nisu bili toliko brzi. Evo ga!
Teos je bio atinska kolonija, jedna od dvanaest ili trinaest koje su u Joniji zasnovane pod predvodništvom Neleja, Kodrusovog sina.
Atinjani su odvajkada bili bodar i duhovit narod, i još su to, kako se priča. Atinjani, preneseni u Joniju, razvili su se, pod lepim nebom koje obavija ovu zemlju razmaženu prirodom, kao burgundska loza presađena na Predgorje Dobre nade. Više od svih drugih naroda na Zemlji jonski Grci su bili miljenici Muza. Sam Homer je, najverovatnije, bio Jonjanin. Erotske pesme, miletske basne (preteče naših novela i romana) priznaju Joniju za otadžbinu. Grčki Horacije, Alkej, žarka Sapfo, Anakreont, pevač – Aspazija, učiteljica – Apel, slikar gracija, svi su oni bili iz Jonije; Anakreont je čak bio rođeni Tejac. Ovaj poslednji je možda bio mladić od osamnaest godina (ukoliko je Barns tačno računao) kad su njegovi sugrađani krenuli put Abdere. On je pošao s njima i, za dokaz da svoju liru posvećenu božanstvima ljubavi nije ostavio za sobom, ispevao je onde pesmu jednoj tračanskoj devojci (u Barnsovom izdanju šezdeset prvu), pesmu u kojoj izvesni divlji trakijski ton na sasvim naročit način odudara od jonske gracioznosti svojstvene njegovim pesmama.
Ko sad ne bi pomislio da su Tejani – po prvobitnom poreklu Atinjani – toliko dugo zavičajni u Joniji – Anakreontovi sugrađani – i u Trakiji zadržali karakter duhovitog naroda? Ali (ma kakav uzrok za to bio) nema sumnje da se desilo suprotno. Samo što su Tejani postali Abderićani, izmetnuli su se. Ne treba reći da su potpuno izgubili pređašnju živahnost i pretvorili se u zvrndove, kako ih Juvenal neopravdano okrivljuje. Samo što im je živahnost uzela neki čudnovat obrt; jer uobrazilja im je počela toliko prednjačiti razumu da ovome nikad više nije bilo moguće da je sustigne. Abderićanima nikad nisu nedostajale ideje; ali ideje su im retko pristajale uz onu priliku na koju su primenjivane, ili bi nailazile tek kad bi prilika prošla. Mnogo su govorili, ali uvek ni za trenutak ne promišljajući šta su hteli reći, ili kako su to hteli reći. Prirodna posledica toga je bila da su retko otvarali usta a da ne kažu nešto glupavo. Na nesreću, ova loša navika protezala se i na njihove postupke; jer obično su zatvarali kavez kad bi ptica već bila izletela. Ovo je na njih navuklo prekor da su nepromišljeni; ali iskustvo je dokazalo da nisu bolje prolazili ni kad su promišljali. Kad bi načinili neku veliku glupost (što se prilično često dešavalo), to je uvek dolazilo otuda što su to hteli da učine suviše dobro; i kad su o pitanjima svoje zajednice držali vrlo duga i ozbiljna savetovanja, uvek se sigurno moglo računati s tim da će među svim mogućim odlukama izabrati onu najgoru.
Najzad su kod Grka ušli u poslovice. Abderićanska ideja, abderićanska zgoda, to je kod njih otprilike bilo što je kod nas šilđanska ludorija ili kod Švajcaraca laleburška; i dobri Abderićani nisu propuštali da rugalice i smejače obilato snabdevaju izrazitim potezima takve vrste. Za sada neka samo nekoliki primeri posluže za potvrdu.
Jednom im je palo na pamet da grad kao što je Abdera mora po pravdi imati i lep vodoskok. Trebalo je da bude stavljen nasred njihovog velikog trga, a za podmirivanje troškova određen je nov prirez. Pozvali su jednog čuvenog vajara iz Atine da iskleše grupu kipova koja će predstavljati boga mora na kolima koja vuku četiri morska konjica, a okružuju ga nimfe, tritoni i delfini. Iz noseva morskih konjica i delfina trebalo je da prska velika količina vode. Ali kad je sve bilo dovršeno, našlo se da je vode jedva toliko bilo da ovlaži nos jednog jedinog delfina; i kad su ovo pustili u pogon izgledalo je da svi ti morski konjici i delfini imaju kijavicu. Da ne bi bili ismejani, preneli su celu tu grupu u Neptunov hram; i kad god bi je pokazali nekom strancu, crkvenjak je u ime slavnoga grada Abdere veoma ozbiljno izražavao žaljenje što ovako divno umetničko delo usled škrtosti prirode mora ostati neupotrebljeno.
Drugi put su kupili jednu lepu Veneru od slonovače koja se ubrajala u Praksitelova remek-dela. Bila je oko pet stopa visoka i trebalo je da bude postavljena na jedan oltar boginje ljubavi. Kad je prispela, celu Abderu je ushitila lepota njihove Venere; jer Abderićani su sebe proglašavali za prefinjene znalce i zanete ljubitelje umetnosti. „Suviše je lepa“, uzviknuli su jednoglasno, „da bi stajala na nekom niskom mestu; remek-delo koje gradu čini toliko časti i koje je koštalo toliko para ne može biti postavljeno suviše visoko; ona mora biti prvo što strancu padne u oči kad ulazi u Abderu.“ U skladu s tom srećnom mišlju postavili su taj mali ljupki kip na obelisk od osamdeset stopa; i ma koliko da je sad bilo nemoguće razaznati da li kip predstavlja Veneru ili neku ribarsku curicu, oni su ipak sve strance primoravali da priznaju kako ništa lepše nije moguće videti.
Čini nam se da ovi primeri već dovoljno dokazuju da se Abderićanima nije činila nepravda time što su ih smatrali za usijane glave. Ali sumnjamo da se može naći neka crta koja bi njihov karakter mogla jače obeležiti nego ova: što su (po Justinovom svedočenju) pustili da žabe u njihovom gradu i oko njega toliko otmu maha da su najzad bili prinuđeni da se sklone pred svojim kreketavim sugrađanima i da se, dok o tome ne bude rešeno, pod zaštitom kralja Kasandra Makedonskog upute na drugo mesto.
Ova nesreća je snašla Abderićane mada su bili opomenuti. Jedan mudar čovek koji se među njima nalazio odavno im je pre toga prorekao da će najzad do toga doći. Greška je doista bila samo do sredstava kojima su hteli da preduprede to zlo, mada nikako nisu mogli biti navedeni da to uvide. Ono što je ipak trebalo da im otvori oči bilo je to što je samo nekoliko meseci pošto su oni otišli iz Abdere gomila ždralova doletela iz okoline Geranije i tako im lepo očistila sve žabe da na milju oko Abdere nije preostala ni jedna jedina koja bi mogla kreketavom pesmom pozdraviti novo proleće.

DRUGO POGLAVLJE

Demokrit iz Abdere. Da li i koliko njegov rodni grad ima prava da nešto zbog njega uobražava.

Nijedan vazduh nije toliko zagušljiv, nijedan narod toliko glup, nijedno mesto toliko neznano da ponekad iz njih ne bi proizašao neki veliki čovek, kaže Juvenal. Pindar i Epaminonda rođeni su u Beotiji, Aristotel u Stagiri, Ciceron u Arpinumu, Vergilije u seocetu Andesu kraj Mantove, Albertus Magnus u Lauingenu, Martin Luter u Ajslebenu, Sikst Peti u selu Montaltu u provinciji Ankoni, a jedan od najboljih kraljeva koji su ikada postojali u Pou u Bearnu. Kakvo je čudo što je i Abdera slučajno imala čast da najveći istraživač prirode u starom veku, Demokrit, život stekne između njenih zidina?
Ne vidim kako se neko mesto može služiti takvom okolnošću da bi polagalo prava na slavu nekog velikog čoveka. Ko treba da bude rođen, mora negde i biti rođen; ostalo priroda preuzima na sebe, i veoma sumnjam da li je osim Likurga postojao neki zakonodavac koji bi svoje staranje proširio sve do homunkulusa i preduzeo sve moguće mere da se državi izručuju dobru organizovana, lepa i duševna deca.– Moramo priznati da je u ovom pogledu Sparta imala izvesno pravo da se ponosi preimućstvima svojih građana. Ali u Abderi (kao bezmalo i u celom svetu) tu je slučaju i dobrom duhu prepušteno da vladaju,
natale comes qui temperat astrum;
i kad bi neki Protagora ili Demokrit ponikao iz njene sredine, dobri grad Abdera je u tome zacelo bio isto onoliko nevin kao i Likurg i njegovi zakoni ako se u Sparti rodio neki glupak ili kukavica.
Ovoj nemarnosti, ma koliko da se tiče nečega što je izvanredno važno za državu, može se još progledati kroz prste. Priroda, ako je samo bez ometanja pustimo da radi, najčešće čini izlišnim svako dalje staranje za uspevanje njenih dela. Ali ma koliko retko zaboravljala da svoje omiljeno delo opremi svim sposobnostima kojima bi se mogao izgraditi savršen čovek, ipak je upravo ta izgradnja ono što priroda prepušta umetnosti; pa dakle svakoj državi ostaje još dovoljno prilike da stekne pravo na preimućstva i zasluge svojih sugrađana.
Ali i ovde su Abderićani dopuštali da se vrlo mnogo primećuje nedostatak njihove pameti, i teško bi se našlo neko mesto gde se manje brinulo za obrazovanje unutrašnjeg osećanja, razbora i srca budućih građana.
Obrazovanje ukusa, to jest tananog, tačnog i učenog osećanja svega što je lepo, najbolja je podloga za onu čuvenu Sokratovu kalokagatiju ili unutrašnju lepotu i dobrotu duše, koja čini ljubaznog, plemenitog, blagotvornog i srećnog čoveka. I ništa nije pogodnije da ovo ispravno osećanje lepoga obrazuje u nama nego – ako je lepo sve što počev od detinjstva gledamo i slušamo. Biti rođen u gradu u kojem se umetnosti Muzâ neguju s najvećim savršenstvom, u gradu prepunom remek-dela likovnih umetnosti, biti rođen u Atini, stoga svakako predstavlja ne malo preimućstvo; i ako su Atinjani u Platonovo i Menandrovo doba imali više ukusa od hiljade drugih naroda, za to su neosporno imali da zahvale svojoj otadžbini.
Abdera je u jednoj grčkoj poslovici (o čijem značenju naučnici po svojoj navici nisu saglasni) nosila onaj epitet kojim se Firenca diči među italijanskim gradovima – Lepa. Već smo primetili da su Abderićani bili entuzijasti lepih umetnosti; i doista, u vreme svog najvećeg rascvata, a to je bilo upravo onda kad su za neko vreme morali da se uklone pred žabama, njihov grad je bio prepun raskošnih zdanja, bogat slikama i kipovima, imao je i lepo pozorište i muzičku dvoranu (Ωδειον), ukratko, bio je druga Atina – samo ako izuzmemo ukus. Jer, na nesreću, čudnovata ćudljivost o kojoj smo gore govorili protezala se i na njihove pojmove o lepome i pristojnome. Latona, boginja zaštitnica njihovoga grada, imala je najgori hram; Jazon, predvodnik Argonauta (čije su zlatno runo tvrdili da poseduju), imao je, međutim, najraskošniji. Većnica im je izgledala kao kakvo skladište, i neposredno pred dvoranom gde su se pretresala državna pitanja imale su tezge sve prodavačice lekovitog bilja, voća i jaja. Nasuprot tome, gimnazijum, u kojem se njihova omladina vežbala u rvanju i mačevanju, počivao je na trostrukom nizu stubova. Mačevaonica je bila ukrašena sve samim prikazima većanja i kipovima u mirnim ili dubokomislenim stavovima. Ali zato je većnica nudila očevima otadžbine utoliko dtažesniju ispašu za oči. Jer kud god bi okrenuli pogled u dvorani gde su se obično održavale sednice – u susret bi im zablistali lepi nagi borci ili Dijana pri kupanju i zaspale bahantkinje, i Venera sa svojim ljubavnikom, u Vulkanovoj mreži izložena pogledu svih obitavalaca Olimpa (velika slika, koja je visila naspram arhontovog sedišta), bila je pokazivana strancima sa trijumfom koji bi i samog ozbiljnog Fokiona naterao da se prvi put u životu nasmeje. Kralj Lizimah (govorili su) nudio im je za nju šest gradova i jednu oblast veliku mnogo milja, ali oni se nisu mogli odlučiti da daju tako divnu sliku, pogotovo što ona – ima tačno potrebnu visinu i širinu da pokrije celu jednu stranu dvorane za većanje; a osim toga, jedan od njihovih umetničkih sudija je u svom opširnom, velikom učenošću krcatom delu veoma oštroumno izložio odnos alegoričnog značenja ovog slikovnog prikaza prema mestu na kojem se nalazi.
Ne bismo završili kad bi smo hteli dodirnuti sve neprikladnosti koje su vrvele po ovoj čudnoj republici. Ali pored još jedne ne možemo proći, pošto se tiče izvesne bitne crte njihovog ustrojstva i pošto je ne malo uticala na karakter Abderićana. U najstarija vremena grada, verovatno prema nekoj orfičkoj ustanovi, nomofilaks ili zaštitnik zakona (jedna od vrhovnih sudskih ličnosti) bio je istovremeno i prvi pevač u horovima pri bogosluženju i glavni nadzornik celog muzičkog života. Ovo je u to doba imalo svoj valjan razlog. Ali kako protiče vreme tako se menjaju razlozi zakona; oni onda doslovnim ispunjavanjem postaju smešni, pa se moraju pretočiti prema promenjenim okolnostima. Ali ovakvo razmatranje nije ulazilo u abderićanske glave. Češće se dešavalo da bude izabran neki nomofilaks koji je, doduše, sasvim podnošljivo štitio zakone, ali je ili loše pevao ili se nimalo nije razumevao u muziku. Šta je trebalo da Abderićani učine? Posle čestih savetovanja sročili su najzad uredbu: najbolji pevač u Abderi treba ubuduće uvek da bude i nomofilaks; i na tome je ostalo dokle god je Abdera postojala. Da nomofilaks i prvi pevač mogu biti dve različite osobe, to za dvadeset javnih savetovanja nikom živom nije palo na pamet.
Lako je oceniti da je pri takvom stanju stvari u Abderi muzika morala biti veoma uvažavana. Svi u ovom gradu bili su muzikalni; svi su pevali, duvali u frulu i svirali na liri. Njihovo učenje o moralu i politika, njihova teologija i kosmologija bili su sazdani na muzičkim načelima; čak su njihovi lekari lečili bolesti tonalitetima i melodijama. Što se spekulacije tiče, ugled najvećih mudraca u Starom veku, Orfeja, Pitagore i Platona, kao da im je utoliko išao na ruku. Ali pri izvođenju su se utoliko više udaljavali od strogosti ovih filozofa. Platon iz svoje Republike proteruje sve blage i mekušne tonove; muzika njegovim građanima ne treba da uliva ni radost ni tugu; on sa jonskim i lidijskim harmonijama proganja i sve pesme o piću i ljubavi; čak mu se čini da su i sami instrumenti toliko malo nevažni da, naprotiv, odbacuje one višežične i lidijsku frulu kao opasna oruđa razbludnosti i svojim građanima dozvoljava samo liru i citru, a pastirima i seljacima samo trščanu sviralu. Abderićani nisu tako strogo filozofirali. Nijedan tonalitet i nijedan instrument nisu kod njih bili isključeni, i oni su – držeći se jednog veoma istinitog načela, ali koje su oni vrlo često pogrešno razumevali – tvrdili da sa svime što je ozbiljno treba postupati veselo, a sa svime veselim ozbiljno. Protezanje ove maksime na muziku proizvodilo je kod njih najveće besmislice. Njihove pesme pri bogosluženju zvučale su kao sokački napevi; ali zato se nije moglo čuti ništa svečanije od melodija njihovih plesova. Muzika u tragediji bila je obično komična; nasuprot tome, njihove ratničke pesme bile su toliko setne da su priličile samo ljudima koji odlaze na vešala. Svirač na liri smatran je u Abderi za odličnog samo onda kad je umeo da poteže strune tako da se činilo kako se čuje frula; a pevačice su morale, da bi im se ljudi divili, da gurliču i ćurliču kao slavuji. Abderićani nisu pojma imali da je muzika samo utoliko muzika ukoliko dira srce; bili su presrećni kad bi im uši bile samo zagolicane ili bar bile punjene praznim, ali punim harmonijama koje su se često smenjivale. Ova besmislenost protezala se na sve predmete koji se tiču ukusa, ili tačnije da kažemo, kraj sveg svog zanošenja za umetnosti Abderićani nisu imali nikakav ukus; i čak nisu ni slutili da je lepota lepa iz jednog višeg razloga nego što se njima tako sviđalo.
U međuvremenu su priroda, slučaj i sreća udruženim snagama ipak jednom prilikom mogli postići da jedan rođeni Abderićanin dobije ljudski razum. Ali mora se bar priznati da, ako se tako nešto desilo, Abdera u tome nije ništa pomogla. Jer neki Abderićanin je po pravilu bio samo utoliko pametan ukoliko nije bio Abderićanin – okolnost koja nam bez po muke omogućava da shvatimo zašto su Abderićani najmanje cenili onoga među njihovim sugrađanima koji im je u očima sveta činio najveću čast. Ovo nije bila neka od njihovih uobičajenih besmislenosti. Imali su za to jedan razlog, koji je toliko prirodan da ne bi bilo pravo prekorevati ih zbog toga.
Taj uzrok nije bio (kako neki uobražavaju) to što su, na primer, prirodnjaka Demokrita – mnogo pre nego što je postao veliki čovek – viđali kako se igra sa čigrom ili se na nekom travnjaku premeće preko glave –
Nije ni to što iz zavisti ili surevnjivosti nisu mogli trpeti da neko iz njihove sredine bude pametniji od njih. Jer – kako veli nevarljiv natpis na vratnicama hrama u Delfima! – nijedan jedini Abderićanin nije imao dovoljno mudrosti da to pomisli, ili od tog trenutka ne bi više bio Abderićanin.
Pravi razlog, prijatelji moji, zbog kojeg Abderićani nisu mnogo držali do svog sugrađanina Demokrita bio je ovaj: što ga – nisu smatrali mudrim čovekom.
„Zašto nisu?“
Zato što nisu mogli.
„A zašto nisu moglli?“
Zato što bi onda sebe morali smatrati glupacima. A da to učine, ipak nisu gajili dovoljno besmislenosti.
Sem toga, isto toliko lako bi mogli dubiti na glavi ili hvatati Mesec zubima ili rešavati kvadraturu kruga kao i za mudrog smatrati jednog čoveka koji je u svemu bio njihov antipod. Ovo proizlazi iz jedne osobine ljudske prirode koja je morala biti primećena već u Adamovo doba, a ipak se ono što je Helvecijus na osnovu toga zaključio – ono što otuda proizlazi mnogima učinilo kao nešto sasvim novo; osobine koja od tog doba ni za koga više nije nova, a ipak se to u životu – svakog trenutka zaboravlja.

TREĆE POGLAVLJE

Kakav je čovek bio Demokrit. Njegova putovanja. On se vraća u Abderu. Šta donosi sa sobom i kako ga primaju. Ispit kojem ga oni podvrgavaju, a koji je u isti mah primer abderićanske konverzacije.

Demokrit – mislim da se nećete pokajati ako pobliže upoznate tog čoveka –
Demokritu je bilo otprilike dvadeset godina kad je nasledio svog oca, jednog od najbogatijih građana u Abderi. Pa umesto da misli o tome kako će svoje bogatstvo sačuvati ili uvećati ili ga profućkati na najprijatniji ili najsmešniji način, mladi čovek se odlučio da ga načini sredstvom – za usavršavanje svoje duše.
„Ali šta su rekli Abderićani na tu odluku mladoga Demokrita?“
Ti dobri ljudi nikad ni sanjali nisu da je duša zainteresovana za nešto drugo nego želudac, trbuh i ostali vidljivi sastavni delovi vidljivog čoveka. Zato im se ova bubica njihovog zemljaka svakako učinila vrlo čudna. Ali upravo to je bilo ono što je on najmanje dozvoljavao da mu osporavaju. Krenuo je svojim putem i proveo je mnogo godina u naučnim putovanjima kroz sve zemlje na kopnu i sva ostrva po kojima se u to vreme moglo putovati. Jer ko je u njegovo vreme hteo da postane mudar, morao je gledati svojim očima. Još nije bilo štamparija knjiga, časopisa, biblioteka, magazina, enciklopedija, rečnika realija, almanaha i kako se sve ne zovu oruđa čijom pomoću čovek danas, i ne znajući kako, postaje filozof, prirodnjak, umetnički kritičar, autor, sveznalica. U to doba je mudrost bila toliko skupa i skuplja nego – lepa Laida. Nije svako mogao da putuje u Korint. Broj mudraca bio je vrlo mali; ali oni koji su to bili – bili su to utoliko više.
Demokrit nije putovao samo zato da razmotri ljudske običaje i ustrojstva, kao Ulis, ne samo da posećuje sveštenike i vidovnjake, kao Apolonije, ili da razgleda hramove, statue, slike i starine kao Pauzanija, ili da drži biljke i životinje i svrstava ih u razrede, kao doktor Solander, nego je putovao da bi upoznao prirodu i umetnost u svim njihovim dejstvima i uzrocima, čoveka u njegovoj golotinji i u svim njegovim odevenostima i prerušavanjima, sirovog i obrađenog, obojenog i neobojenog, celog i osakaćenog, a i ostale stvari u svim njihovim odnosima prema čoveku. Gusenice u Etiopiji (govorio je Demokrit), istina, samo su – gusenice. Šta je gusenica da bi bila prvi, najvažniji, jedini predmet izučavanja nekog čoveka? Ali kad smo već u Etiopiji, obazrećemo se uzgred i na etiopske gusenice. Postoji jedna gusenica u zemlji Serâ koja odeva i hrani milione ljudi: ko zna nema li i pored Nigera korisnih gusenica?
Ovakvim načinom mišljenja Demokrit je na svojim putovanjima sakupio naučno blago koje je u njegovim očima bilo vredno koliko i sve zlato u riznicama indijskih kraljeva i svi biseri na vratovima i rukama njihovih žena. On je počev od libanskog kedra pa do buđi u nekon arkadijskom siru poznavao mnoštvo drveća, žbunova, lekovitog bilja, trava i mahovina, i to ne, možda, samo po njihovom obliku i po njihovim nazivima, rodovima i vrstama; nego je poznavao i njihove osobine, sile i vrla svojstva. Ali – što je cenio hiljadu puta više od svih ostalih svojih znanja – svuda gde bi našao vrednim truda da se zadrži upoznavao je one najmudrije i najbolje. Brzo se pokazalo da je on od njihova roda. Postajali su, dakle, njegovi prijatelji, poveravali su mu se i time mu ušteđivali trud da uz sopstven napor godinama, a možda ipak uzalud, traga za onim što su oni uz trošak i trud, ili možda i samo srećnim slučajem, već bili našli.
Obogaćen svim tim blagom duha i srca, Demokrit se posle putovanja od dvadeset godina vratio Abderićanima, koji su ga gotovo bili zaboravili. On je bio fin, naočit čovek, učtiv i otesan, kakav je obično čovek koji je naučio da se ophodi s raznim vrstama zemaljskih sinova; prilično žućkastosmeđ bojom, dolazio je sa samih krajeva sveta i sa sobom je doneo jednog ispunjenog krokodila, jednog živog majmuna i mnoge druge neobične stvari. Abderićani nekoliko dana nisu govorili ni o čemu drugom do o svom sugrađaninu Demokritu, koji se vratio i sa sobom doneo majmune i krokodile. Ali za kratko vreme se pokazalo da su se u svom mišljenju o čoveku koji je toliko daleko putovao veoma preračunali.
Demokrita su valjani ljudi kojima je poverio da u međuvremenu brinu o njegovim dobrima prevarili za polovinu tih dobara, a on im je ipak potpisivao račune ne protivrečeći. Naravno, to je moralo zadati prvi udarac lepom mišljenju o njegovom razumu. Bar su advokati i sudije, koji su se nadali unosnom procesu, uz značajno sleganje ramena primećivali da bi opasno bilo poveravati opšte poslove čoveku koji tako loše vodi sopstveno domaćinstvo. Abderićani, međutim, nisu sumnjali da će on sada stati među kandidate za njihove najuglednije počasne položaje. Već su izračunavali za koje novce će mu prodavati svoje glasove, davali mu za ženu neku kćer, unuku, sestru, nećaku, rođaku, svastiku, premetali u glavi koristi koje bi za ostvarenje ove ili one namere izvlačili iz njegovog ugleda kad on jednom postane arhont ili Latonin sveštenik i tako dalje. Ali Demokrit je izlavio da ne želi da postane ni većnik u Abderi ni suprug neke Abderićanke, i time je ponovo osujetio sve njihove planove. Onda su se ponadali da će bar druženjem s njim biti bar donekle obeštećeni. Čovek koji je s putovanja doneo sa sobom majmune, krokodile i pitome zmajeve morao je imati da pripoveda o mnoštvu čudesnih stvari. Očekivali su da će pričati o divovima dugačkim dvanaest aršina i o patuljcima visokim šest palaca, o ljudima sa psećim i magarećim glavama, o morskim vilama zelenih kosa, o belim crncima i plavim kentaurima. Ali Demokrit nimalo nije lagao, i doista još manje nego da nikad nije prešao preko trakijskog Bosfora.
Pitali su ga nije li u zemlji Garamantâ sreo ljude bez glave, koji oči, nos i usta nose na grudima, a jedan abderski naučnik (koji je, mada nikada nije izašao izvan zidina svoga grada, pravio tako znalačko lice kao da nema kutka na Zemlji kroz koji on nije propuzao) dokazivao mu je usred nekog velikog društva da on ili nikada nije bio u Etiopiji, ili se onde nužno morao upoznati sa Agriofazima, čiji kralj ima samo jedno oko iznad nosa, sa Sambrima, koji za kralja uvek biraju psa, i sa Artabatićanima, koji hodaju na sve četiri. „A ukoliko ste prodrli do krajnjeg dela zapadne Etiopije”, nastavi taj učeni čovek, „siguran sam da ste naišli na jedan narod bez noseva, i na drugi jedan, čiji ljudi imaju tako mala usta da čorbu moraju usrkivati kroz slamčice.”
Demokrit se kleo Kastorom i Poluksom kako se ne seća da je imao tu čast.
„Bar ste u Indiji”, reče onaj čuvek, „morali sresti ljude koji na svet donose samo jednu nogu, ali se, bez obzira na to, zbog izvanredne širine svog tabana tako brzo kreću po tlu da ih je jedva moguće sustići na konju. A šta ste reklli kad ste na izvoru Ganga videli narod koji bez ikakve hrane živi samo od mirisa divljih labuka?”
„Oh, ta ispričajte nam”, uzviknuše lepe Abderićanke, „ispričalte nam, gospodine Demokrite! Šta nam sve ne biste mogli ispričati kad biste samo hteli!”
Demokrit se uzalud zaklinjao da od svih tih čudesnih ljudi u Etiopiji i Indiji nikoga nije ni video ni čuo.
„Ali šta ste onda videli?” upita jedan okruglast, debeljušan čovek, koji, doduše, nije bio ni jednook kao Agriofazi, niti je imao pseću njušku kao Kimolgi , niti je oči nosio na ramenima kao Omoftalmi, niti je živeo samo od mirisa kao rajske ptice, ali zacelo u svojoj velikoj lobanji nije imao više mozga od nekog meksičkog kolibrija, mada mu to nije nimalo smetalo da bude većnik u Abderi. „Ali šta ste to onda videli”, reče taj trbonja, „vi, koji ste se dvadeset godina vozikali okolo po svetu, kad niste videli ništa od svih onih čudesa koja se mogu videti u dalekim zemljama?”
„Od čudesa?” uzvrati Demokrit osmehujući se. „Imao sam toliko posla oko posmatranja onoga što je prirodno da mi nije preostalo vremena za ono što je čudesno.”
„E pa, priznajem”, odvrati trbonja, „baš vredi truda preploviti sva mora i ispeti se preko svih planina da se ne bi videlo ništa što se i kod kuće isto tako lepo moglo videti!”
Demokrit nije voleo da se s ljudima prepire oko njihovih mišljenja, ponajmanje s Abderićanima; a ipak nije ni želeo da izgleda kako on baš ništa ne ume da kaže. Među lepim Abderićankama koje su sedele u društvu potražio je neku kojoj bi mogao uputiti ono što je hteo da kaže; i pronašao je jednu s dva krupna junonska oka koja su ga uprkos njegovim fiziognomskim znanjima zavela da poveruje kako njihova vlasnica ima nešto više razbora illi osećanja od drugih. „Šta biste hteli”, rekao joj je, „da je da radim, na primer, s nekom lepoticom čije bi oči bile na čelu ili na laktovima? Ili šta bi mi vredelo kad bih bio ne znam koliko vičan u veštini da dirnem srce neke – ljudožderke? Uvek sam se i odveć lepo osećao kad bih se predao blagoj vlasti dva lepa oka, koja stoje na svom prirodnom mestu, da bih ikada pao u iskušenje da nežno gledam krupno volovsko oko na čelu neke kiklopke.”
Lepotica s krupnim očima, u nedounici kako da protumači ovo obraćanje, s nemim čuđenjem se zagledala u usta čoveku koji je tako govorio, osmehivala mu se pokazujući lepe zube i osvrtala se nadesno i nalevo, kao da je tražila razuman smisao njegovih reči.
Ostale Abderićanke, doduše, to su isto tako slabo razumele; ali pošto su iz okolnosti da se on obratio upravo toj krupnookoj zaključile da joj je rekao nešto lepo, pogledale su jedna drugu sa svojevrsnim grimasama. Jedna je prćila mali šopav nos, druga razvukla usta, treća ušiljila svoja, četvrta razrogačila dva sićušna oka, peta se prsila zavalivši glavu, i tako dalje.
Demokrit je to video, setio se da je u Abderi – i ćutao.

ČETVRTO POGLAVLJE

Ispit se nastavlja i preobraća se u raspravu o lepoti, pri čemu su Demokrita dobro pritesnili.

Ćutati – to je ponekad veština, ali ipak nikada nije tolika kao što hoće da nas uvere neki ljudi koji su najpametniji kad ćute.
Kad mudar čovek vidi da ima posla s decom, zašto bi se smatrao suviše mudrim da s njima govori na njihov način?
„Ja sam, doduše”, reče Demokrit svom radoznalom društvu, „bio dovoljno iskren da priznam kako od svega što se želi da sam video nisam video ništa; ali nemojte zato uobražavati da mi se pri tolikim putovanjima po kopnu i moru nije slučilo baš ništa što bi moglo zadovoljiti vašu radoznalost. Verujte mi, bilo je tu stvari koje bi vam se možda učinile još čudesnije od onih o kojima je bilo govora.”
Na te reči lepe Abderićanke se stiskoše, napućiše usta i načuljiše uši. „E, to je prava reč od naputovanog čoveka”, uzviknu onaj oniski, debeli većnik. Na čelu učenog čoveka zagladi bore nada da će dobiti nešto da kudi i popravlja, pa govorio Demokrit što mu drago.
„Nalazio sam se jednom u izvesnoj zemlji”, poče naš kazivač, „u kojoj mi se toliko svidelo da sam prva tri ili četiri dana koja sam proveo u njoj poželeo da sam besmrtan, kako bih navek u njoj živeo.”
„Ja nisam nikud izašao iz Abdere”, reče većnik, „ali uvek sam mislio da nema nijednog mesta na svetu gde bi mi se moglo sviđati više nego u Abderi. A obuzima me baš isto osećanje kao i vas kad govorite o zemlji gde vam se toliko svidelo; radosno bih se odrekao celog ostalog sveta kad bih samo mogao večno živeti u Abderi! – Ali zašto vam se samo tokom tri dana toliko sviđalo u toj zemlji?”
„Odmah ćete čuti. Zamislite jednu neizmernu zemlju, kojoj najprijatnija smena brda, dolina, šuma, brežuljaka i plodnih ravnica, pod vladavinom večitog proleća i jeseni, svuda kud se pogleda daje izgled najdivnijeg parka, sve obrađeno i navodnjeno, sve cvetno i plodno, svuda večno zelenilo i vazda sveže senke i šume najlepših voćaka, urmi, smokava, limuna, narova, koji rastu bez ikakve nege, kao u Trakiji šišarke; gajevi mirti i jasmima; Amorovo i Kiterkino omiljeno cveće ne raste na živicama, kao kod nas, nego u gustim bokorima na velikom drveću, i potpuno rascvetalo kao grudi mojih lepih sugrađanki –
(Demokrit ovo nije dobro učinio; i budućim pripovedačima neka posluži kao opomena da se prethodno moraju dobro obazreti po svom društvu pre nego što se usude na ovakve komplimente, ma koliko sami po sebi mogli zvučati učtivo. Lepotice prekriše oči šakama i pocrveneše. Jer, na nesreću, među prisutnima nije bilo nijedne koja bi činila čast ovom laskavom poređenju, ma koliko da nisu propuštale da se nadimaju koliko god su mogle.)
– i zamislite te dražesne gajeve”, nastavio je, „koje oživljava ljupka pesma bezbrojnih vrsta ptica i koji su prepuni hiljadama šarenih papagaja, čije boje pod sunčevim sjajem zaslepljuju oči. Kakva zemlja! Nisam shvatao zašto je boginja ljubavi za svoje stanište izabrala stenovitu Kiteru, kad na svetu postoji zemlja kao što je ova. Gde bi Gracije mogle prijatnije igrati nego na ivici potoka i izvora, gde između kratke, guste trave, najživlje zelene, sami niču ljiljani i zumbuli i deset hiljada još lepših cvetova, koji na našem jeziku nemaju imena, i vazduh ispunjavaju sladostrasnim mirisima?”
Lepe Abderićanke su, kao što je lako zamisliti, bile obdarene ne manje živom uobraziljom nego Abderićani, i slika koju im je Demokrit prikazivao ne misleći pri tom ni na šta loše, bila je više od onog što su njihove dušice mogle da izdrže. Neke su naglas uzdisale od zadovoljstva, druge su izgledale kao da sladostrasne mirise koji su se dizali u njihovoj mašti hoće da usrču ustima i nosevima; lepa Junona se glavom zavalila na jedan jastuk na kanabetu, upola je sklopila krupne oči i neprimetno se našla na cvetnoj ivici jednog od ovih lepih izvora, pod senkom ruža i limunova drveća, sa čijih grana su se na nju spuštali oblaci amvrosijskih mirisa. U blagoj ošamućenosti od slatkih osećanja upravo je počela da drema kad je ugledala jednog mladića, lepog kao Bah i neodoljivog kao Amor, kako joj leži pred nogama. Uspravila se da bi ga što bolje mogla posmatrati, i videla da je toliko lep, toliko nežan da su joj na usnama zamrle reči kojima je htela da kazni njegovu veliku smelost. Tek što je –
„I šta mislite”, produži Demokrit, „kako se zove ova čarobna zemlja, o čijim lepotama sve što bih o tome mogao reći jedva da bi vam dalo senku nekog pojma? To je upravo ona Etiopija koju moj učeni prijatelj ovde naseljava čudovištima od ljudi, kakvi su potpuno nedostojni tako lepe otadžbine. Ali ono što on može za mnom ponoviti kao istinito jeste: da u celoj Etiopiji i Libiji (mada ova imena obuhvataju mnoge različite narode) nema nijednog čoveka koji nos ne bi imao tačno onde gde i mi, koji ne bi imao isto onoliko očiju i ušiju kao mi, i kratko i – ”
Veliki uzdah od one vrste kojim srce stisnuto bolom ili zadovoljstvom traži oduške uzdiže ovog trenutka grudi lepe Abderićanke, koja je, dok je Demokrit nastavljao svoju priču, u tom priviđenju u kojem se ustručavamo da je osluškujemo došla (kako izgleda) do jedne prilike u kojoj je njeno srce na ovaj ili onaj način počelo da veoma živo učestvuje. Pošto ostali prisutni nisu mogli znati da je ta vrla gospa nekoliko stotina milja daleko od Abdere pod jednim etiopskim ružinim grmom plivala u moru najslađih miomirisa, slušala hiljadu nepoznatih ptica kako pevaju o ljubavnoj sreći, gledala kako joj pred očima lepršaju hiljade šarenih papagaja, a još joj je preko toga pred nogama ležao mladič zlatnih uvojaka i koralnih usana – to je bilo prirodno što su rečeni uzdah primili sa opštim čuđenjem. Nimalo nisu shvatali da su poslednje Demokritove reči mogle biti uzrok takvoga dejstva. „Šta vam je, Lisandra?” uzviknuše Abderićanke kao iz jednog grla okruživši je, veoma zabrinute. Lepa Lisandra, koja je tog trenutka primetila gde se nalazi, pocrvene i uze ih uveravati da nije ništa. Demokrit, koji je sad počeo primećivati šta je to bilo, preporučivao je da će sve opet dobro biti ako ona nekoliko puta udahne svež vazduh; ali u srcu je odlučio da će ubuduće svoje slike bojiti samo jednom bojom, kao slikari u Trakiji. Pravedni bogovi! mislio je, kakvu maštu imaju ove Abderićanke!
„No, moje lepe radoznalice”, nastavio je, „šta mislite, koje su boje žitelji tako lepe zemlje?”
„Koje boje? – Zašto bi imali neku boju različitu od ostalih ljudi? Zar nam niste rekli da nos imaju nasred lica i da su u svemu ljudi kao mi Grci?”
„Ljudi, bez sumnje; ali zar bi trebalo da su manje ljudi ako su crni ili maslinaste boje? ”
„Šta mislite time?”
„Mislim da su najlepši među etiopskim narodima (naime, oni koji su po našem merilu najlepši, to jest nama najsličniji) potpuno maslinaste boje kao Egipćani, dok su oni koji žive dublje u kopnu i u južnim predelima od glave do pete crni i još malo crnji od gavranova u Abderi.”
„Ta šta kažete! – A zar se ljudi ne uplaše jedni od drugih kad se ugledaju?”
„Uplaše? Zašto bi? Oni se sebi veoma dopadaju pod tim gavranskim crnilom i smatraju da ništa ne može biti lepše.”
„Oh, to je veselo!” uzviknuše Abderićanke. „Crni po celom telu, kao da su premazani katranom, pa da mogu sanjati o lepoti! Kakav to glup narod mora biti! Pa zar nemaju slikare koji bi naslikali Apolona, Baha, boginju ljubavi i Gracije? Ili zar ne bi već od Homera mogli naučiti da Junona ima bele ruke, Tetida srebrna stopala i Aurora ružičaste prste?”
„Ah”, odvrati Demokrit, „ti dobri ljudi nemaju Homera; ili, ako ga imaju, smemo se pouzdati u to da su ruke njegove Junone crne kao ugalj. O slikarima u Etiopiji nisam ništa čuo. Ali video sam jednu devojku čija je lepota među njenim zemljacima izazvala gotovo isto onoliko nevolja kao i Ledina kći među Grcima i Trojancima; a ta afrička Helena bila je crnja od abonosovine.”
„Oh, ta opišite nam to čudovište od lepote!” uzviknuše Abderićanke, koje su iz najprirodnijeg razloga na svetu beskrajno uživale u ovom razgovoru.
„Imaćete muke da o tome steknete neki pojam. Zamislite potpunu suprotnost grčkom idealu lepote: visoka kao neka Gracija i punačka kao Cerera, crne kose, ali koja joj ne pada preko ramena u dugim, talasavaim uvojcima, nego je kratka i po prirodi kovrdžava kao ovčije runo, čelo široko i jako zasvođeno, nos prćast i po sredini rskavice spljošten, obrazi okrugli kao trubačevi, usta velika –”
Filina se nasmeši da pokaže koliko su njena mala.
„Usne vrlo debele i naprćene, i dva niza zuba kao niske bisera – ”
Sve se lepotice nasmejaše, mada za to nisu mogle imati nikakav drugi povod do taj da pokažu sopstvene zube; jer šta je tu smešno?
„A njihove oči?” upita Lisandra.
„Oh, što se njih tiče, bile su tako male i tako vodnjikaste da se dugo nisam mogao rešiti da ih smatram lepim – ”
„Demokrit je za Homerove kravlje oči, kako izgleda”, reče Mirida, bacivši iskosa podrugljiv pogled na lepoticu krupnih očiju.
„Doista”, na to će Demokrit sa izrazom lica na osnovu kojeg bi gluv čovek zaključio da joj laska najviše što može, „lepe oči bi morale biti veoma krupne ako bi trebalo da ih smatram suviše krupnim, a ružne, čini mi se, nikad ne mogu biti suviše male.”
Lepa Lisandra baci likujući pogled na svoje posestrime i zatim iz svojih krupnih očiju celim slavljem zadovoljstva zasu srećnoga Demokrita.
„Sme li se znati šta vi razumete pod lepim očima?” upita mala Mirida, primetno ušiljivši nos.
Pogled lepe Lisandre kao da mu je govorio: neće vam biti teško da nađete odgovor na ovo pitanje.
„Pod tim razumem oči u kojima se odslikava lepa duša”, reče Demokrit.
Lisandra je izgledala glupavo kao osoba kojoj je rečeno nešto neočekivano i koja na to ne ume da nađe odgovor. – „Lepa duša!” pomisliše sve Abderićanke u isti mah. „Kakve je čudne stvari taj čovek doneo sa sobom iz dalekih zemalja! Lepa duša! Ovo još i prevazilazi njegove majmune i papagaje!”
„Ali sa svim ovim tananostima”, reče debeli većnik, „udaljujemo se od glavne stvari. Čini mi se da je reč bila o lepoj Heleni iz Etiopije, i baš bih voleo da čujem šta su časni ljudi na njoj mogli pronaći toliko lepog.”
„Sve”, odgovori Demokrit.
„Onda mora biti da pojma nemaju o lepoti”, reče učeni čovek.
„Oprostite”, odvrati pripovedač; „pošto je ta etiopska Helena bila predmet svih želja, moramo pouzdano zaključiti da je ličila na ideju o lepoti koju je svaki nalazio u svojoj mašti.”
„Vi ste od Parmenidove škole?” reče učenjak, zaizevši ratoboran položaj.
„Ja nisam ništa – do ja sâm, što je veoma malo”, odvrati Demokrit upola uplašeno. „Ako ste kivni na reč ’ideja’, dozvolite mi da se drukčije izrazim. Lepa Guleru – tako se zvala crnkinja o kojoj govorimo – ”
„Guleru?” uzviknuše Abderićanke prsnuvši u smeh, koji nikako da prestane. „Guleru! Kakvo ime!” – „I kako je to bilo s vašom lepom Guleru?” upita šiljonosa Mirida, pogledom i tonom još triput ušiljenijim od njenog nosa.
„Ako mi ikada ukažete čast da me posetite”, odgovori svetski putnik sa najneusiljenijom učtivošću, „saznaćete kako je bilo s lepom Guleru. Sad moram održati obećanje dato ovom gospodinu. Izgled lepe Guleru, dakle –
(„Lepe Guleru”, ponoviše Abderićanke i opet se zasmejaše, ali Demokrit ovog puta nije dozvolio da ga prekinu.)
– ulivao je, na njenu nesreću, najjaču strast mladićima u njenoj zemlji. Ovo, kako se čini, dokazuje da su je smatrali lepom; a bez sumnje se razlog zbog kojeg su je smatrali lepom nalazio u svemu onom zbog čega je nisu smatrali ružnom. Ti Etiopljani su, dakle, pravili razliku između onog što im je izgledalo lepo i onog što im nije izgledalo lepo; i ako se deset različitih Etiopljana slagalo u svom sudu o ovoj Heleni, to je verovatno dolazilo otuda što su imali isti pojam ili model lepote i ružnoće.”
„To nije nužan zaključak”, reče abderski naučnik. „Zar među tom desetoricom nije svako mogao nalaziti da je na njoj nešto drugo ljupko?”
„Taj slučaj nije nemoguć; ali on ništa ne dokazuje protiv mene. Uzmemo li da je jedan nalazio vrednim divljenja njene male oči, drugi njene nabubrele usne, treći njene velike uši, onda i ovo uvek pretpostavlja poređenje između nje i drugih etiopskih lepotica. I druge su imale oči, uši i usne, baš kao i Guleru. Dakle, ako su nalazili da su njene lepše, morali su imati izvestan model lepote pomoću kojeg su, na primer, poredili njene i druge oči; i to je sve što sam hteo reći sa svojim idealom.”
„Međutim”, odvrati učenjak, „ipak nećete hteti da tvrdite da je ta Guleru bila apsolutno najlepša među svim crnim devojkama pre nje, pored nje i posle nje? Mislim, najlepša u poređenju s modelom o kojem ste govorili.”
„Ne znam zašto bih to tvrdio”, uzvrati Demokrit.
„Mogla bi, dakle, postojati neka devojka koja je imala još manje oči, još deblje usne, još veće uši?”
„Možda, koliko znam.”
„I u odnosu na ovu poslednju bez sumnje važi ista pretpostavka, i tako u beskonačnost. Etiopljani, dakle, nisu imali model lepote; sem ako ne kažemo da se mogu zamisliti beskrajno male oči, beskrajno debele usne, beskrajno velike uši.”
Kako su suptilni abderski naučnici! pomisli Demokrit. „Ako sam priznao”, rekao je, „da može postojati neka crna devojka koja bi imala manje oči ili deblje usne od Guleru, time još nisam rekao da bi se ta crna devojka zato morala Etiopljanima činiti lepšom od Guleru. Ono što je lepo nužno ima jednu određenu meru, i što se proteže iznad nje udaljuje se od nje isto onako kao i ono što ostaje ispod nje. Ko bi iz toga što Grci u veličini očiju i u sićušnosti očiju vide deo savršene lepote – izvlačio zaključak ženu čije bi zenice imale palac u prečniku ili čija bi usta bila toliko mala da bi bilo teško uvući u njih slamku – Grci bi morali smatrati utoliko lepšom?”
Abderićanin je bio potučen, kao što se vidi, i osećao je da je potučen. Ali neki abderski naučnik bi pre dozvolio da ga zadave nego što bi tako nešto priznao. Zar nisu tu bile Filine i Lisandre i jedan omalen, debeo većnik, do čijeg mišljenja o njegovoj pameti mu je bilo stalo? I koliko malo ga je stajalo da Abderićane i Abderićanke privuče na svoju stranu! – Uistinu, u prvi mah nije znao šta da kaže. Ali sa čvrstim uzdanjem da će mu svakako još nešto pasti na pamet, on je u međuvremenu odgovarao podrugljivim osmehom, koji je istovremeno nagoveštavao da on prezire razloge svog protivnika i da se upravo spremio da nanese presudan udarac. „Zar je moguće”, uzviknuo je najzad, takvim tonom kao da je to odgovor na Demokritove poslednje reči, „zar vas ljubav prema paradoksima može toliko zavesti da pred ovim lepoticama tvrdite da stvorenje kakvim ste nam opisali tu Guleru jeste Venera?”
„Vi kao da ste zaboravili”, uzvrati Demokrit vrlo spokojno, „da reč nije bila o meni i o ovoj lepotici, nego o Etiopljanima. Ja nisam ninšta tvrdio; samo sam pričao šta sam video. Opisao sam vam jednu lepoticu po etiopskom ukusu. Nije moja krivica ako je grčka ružnoća u Etiopiji lepota. A i ne vidim šta bi mi dalo prava da odlučujem između Grka i Etiopljana. Pretpostavljam, moglo bi biti da su i jedni i drugi u pravu.”
Glasan smeh, kakav izbije kad neko kaže nešto neshvatljivo besmisleno, prolomio se ka filozofu iz svih prisutnih grla.
„Čujmo, ta čujmo”, uzviknu debeli većnik, obema rukama pridržavajući trbušinu, „šta naš zemljak može reći da bi dokazao da su i jedni i drugi u pravu! Strašno uživam kad slušam da se tako nešto tvrdi. Zašto bismo i imali vâs učenu gospodu? – Zemlja je okrugla; sneg je crn; Mesec je deset puta veći od celog Peloponeza; Ahil ne može trčeći da stigne nijednog puža. – Zar ne, gospodine Antistrepsijadise? – Zar ne, gospodine Demokrite? – Vidite da sam i ja pomalo posvećen u vaše misterije. Ha, ha, ha!”
Svi Abderićani i Abderićanke su izražavajući simpatiju ponovo olakšali svoja pluća, a gospodin Antistrepsijades, koji je vršio atak na večeru žovijalnog većnika, bučnim tapšanjem je sa odobravanjem potkrepljivao opšti smeh.

PETO POGLAVLJE

Neočekivano razdrešenje čvora, s nekolikim novim primerima abderićanske duhovitosti.

Demokrit je bio raspoložen da prekraćuje vreme sa svojim Abderićanima i da pušta Abderićane da to isto čine s njim. Suviše mudar da im zamera zbog bilo kojeg njihovog nacionalnog ili individualnog ružnog postupka, mogao je sasvim lepo trpeti da ga oni smatraju za prepametnog uobraženka, kojem je domaća abderska s mlekom posisana pamet izvetrila na njegovom dugom putovanju, pa sad ne valja ni za šta drugo nego da im svojim idejama i bubicama daje povod da se smeju. Dakle, pošto se najzad slegao smeh zbog duhovite dosetke debelog većnika, sa svojom uobičajenom flegmom nastavio je onde gde ga je prekinuo taj mali žovijalni čovek:
„Nisam li rekao da je, ako grčka ružnoća u Etiopiji može biti lepota, lako moguće da su i jedni i drugi u pravu?”
„Da, da, to ste rekli, a čovek stoji iza svoje reči.”
„Ako sam to rekao, onda to moram i potkrepiti tvrdnjom; to se razume, gospodine Antistrepsijadese.”
„Ako možete.”
„Nisam li i ja Abderićanin? A uz to, ovde mi je potrebno da dokažem samo polovinu svoje izjave da bih dokazao celinu; jer da su Grci u pravu, to se ne sme tek dokazivati; to je nešto što je svim grčkim glavama već odavno činjenica. Ali da su i Etiopljani u pravu – tu se nalazi teškoća! – Kad bih hteo da se gađam sofizmima ili se zadovoljio time da onemim svoje protivnike ne ubedivši ih, ja bih kao zastupnik etiopske Venere prepustio celo sporno pitanje unutrašnjem osećanju da ono o tome odlučuje. Zašto, rekao bih, ljudi ovu ili onu figuru, ovu ili onu boju nazivaju lepom? – Zato što im se dopada. – Dobro; ali zašto im se dopada? – Zato što im je prijatna. – A zašto im je prijatna? O, gospodine moj, rekao bih, morate najzad prestati da pitate ili ću – prestati da odgovaram. Neka stvar nam je prijatna zato što – na nas čini utisak koji nam je prijatan. Čikam sve vaše mozgalice da nađu neki bolji razlog. Bilo bi smešno nekom čoveku poricati da mu je prijatno ono što mu je prijatno, ili mu dokazivati da nije u pravu što mu se dopada ono što na njega čini dopadljiv utisak. Dakle, ako figura neke Guleru prija njegovim očima, onda mu se ona dopada, a ako mu se dopada naziva je lepom, illi u njegovom jeziku ne bi mogla postojati takva reč.”
„A ako bi – ako bi neki bezumnik jeo konjsku balegu kao da su to breskve?” reče Antistrepsijades.
„Konjsku balegu umesto bresaka! – Dobro rečeno, časti mi, dobro rečeno!” uzviknu većnik. „Dela prokrckajte to, gospodine Demokrite!”
„Fuj, fuj, Demokrite!” provrska lepa Mirida, držeći šaku pred nosem, „ko će govoriti i o konjskoj balezi? Poštedite nam bar noseve!”
Svako vidi da je lepa Mirida trebalo da se s ovim ukorom obrati duhovitom Antistrepsijadesu, koji je prvi izneo na trpezu konjsku balegu, i većniku, koji je od Demokrita čak tražio da je prokrcka. Ali eto, namera je bila da se taj naputovani čovek načini smešnim. Instinkt je kod svih prisutnih u tome zauzimao mesto dogovora, i Mirida nipošto nije mogla propustiti ovu lepu priliku za ubod koji će nasmejano društvo privesti na njenu stranu. Jer upravo ta okolnost da je Demokrit, koji je ionako imao da se dovoljno naguta Antistrepsijadesove balege, još odozgo morao da dobije i ukor zbog toga, upravo se ta okolnost učinila Abderićanima i Abderićankama toliko smešna da su svi istovremeno počeli da se cerekaju i potpuno se ponašaju kao da je filozof sad tresnut po glavi i da uopšte ne može da se povrati.
Što je previše, previše je. Dobri Demokrit je, doduše, za dvadeset godina mnogo proputovao; ali otkako je otišao iz Abdere nije naišao na neku drugu Abderu; i sad, kad se ponovo našao u njoj, za trenutak¬¬¬¬¬¬¬-dva bi posumnjao da li se uopšte negde nalazi. Kako je moguće izaći na kraj s takvim ljudima?
„No, rođo?” reče većnik. „Zar ne možeš da progutaš Antistrepsijadesove jabučice? Ha, ha, ha!”
Ova dosetka je bila i odveć abderićanska a da ne bi savladala nežnost svih povijenih, tupih, četvorouglih i šiljatih noseva u društvu.
Dame se zakikotaše cvrkutavim „hi, hi, hi”, što se stapalo sa tupim, grmećim „ha, ha, ha” muškaraca.
„Dobili ste” uzviknu Demokrit; „i u znak da uljuđeno polažem oružje, videćete da li zaslužujem čast da budem vaš zemljak i rođak.” I onda poče, sa spretnošću u kojoj mu nijedan Abderićanin nije bio ravan, da se od najniže note stupnjevitog krešenda sve do unisonog „hi, hi, hi” lepih Abderićanki oglašuje smehom kakav se nije začuo otkako se Abdera nalazila na trakijskom tlu.
Na početku su dame izrazom lica pokazivale kao da hoće da se tome odupru; ali nije bilo mogućno izdržati pred očajničkim krešendom. Najzad ih je to zahvatilo kao bujica, a pošto se tome još pridružila sila zaraze, uskoro je došlo dotle da je stvar postala ozbiljna. Žene su uplakanih očiju molile za milosrđe. Ali Demokrit za to nije imao sluha, i smeh je prevladao. Najzad ga je to, izgleda, ganulo, pa im je odobrio pauzu; ali ustvari samo zato da bi utoliko više mogle izdržati muke koje im je namenio. Jer jedva da su malo predahnule, on započe da istu tonsku lestvicu, za tercu više, ponovo prelazi smehom, ali sa toliko upletenih trilera i rulada da bi od toga izašli van sebe čak i naborani prisednici paklenog suda, Minoj, Eak i Radamant, u svom ornatu paklenih sudija.
Na nesreću, dve-tri naše lepotice nisu pomislile na to da svoje osobe obezbede od svih mogućih posledica tako žestokog telesnog naprezanja. Sram i priroda su se na život i smrt borili u jadnim devojkama, uzalud su ustima i očima preklinjale neumoljivog Demokrita za milost; uzalud su zahtevale krajnji napor od svojih žila, potpuno olabavelih od smejanja. Tiranska priroda je pobedila, i za jedan tren je dvorana u kojoj se društvo nalazilo bila...
Užasavanje zbog tako neočekivane prirodne pojave (koja je bila utoliko čudesnija što opšte trzanje i čuđenje lepih Abderićanki kao da je dokazivalo da je to dejstvo bez uzroka) prekinulo je smejanje na nekoliko trenutaka, da bi odmah ponovo grunulo sa udvostručenom snagom. Prirodno, olakšane lepotice su se iz sve snage trudile da grimasama čuđenja i gađenja prikriju poseban udeo u ovom događaju i da sumnju prebace na svoje nevine susetke, koje su rumenilom od stida, palim u nevreme ali nehotičnim, i previše potkrepljivale ovo nezasluženo podozrenje. Smešna prepirka koja se oko toga razvila među njima; pa Demokrit i Antistrepsijades, koji su se zlobno umešali kao posrednici i ironičnim utešnim razlozima još više razjarivali gnev kod onih koje su znale da su nevine, a usred svih njih maleni, debeli većnik, koji je uz praskav smeh svaki čas uzvikivao da ne bi za ovo veče hteo da uzme ni pola Trakije: sve je to zajedno činilo prizor koji bi bio dostojan Hogartove rezaljke da je onda već bilo nekog Hogarta.
Ne možemo reći koliko je to moglo trajati; jer jedna od vrlina Abderićana jeste to što ne umeju prestati. Ali Demokrit je, kod kojeg je sve imalo svoje vreme, smatrao da je komedija koja nema kraja najdosadnija među svim zabavama – što je istina u koju bismo (uzgred budi rečeno) želeli da možemo ubediti sve naše pisce drama i upravnike pozorišta – Demokrit je, dakle, sasvim spokojno spakovao sve lepe stvari koje je mogao reći radi opravdanja etiopske Venere da je to mogao učiniti sa razumnim stvorenjima, poželeo je Abderićanima i Abderićankama – ono što nisu imali, i otišao kući, ne bez čuđenja zbog otmenog društva koje se čovek izlaže opasnosti da sretne ako – poseti nekog abderskog većnika.

(Odlomak iz knjige Christoph Martin Wieland: Geschichte der Abderiten)

S nemačkog preveo Branimir Živojinović

Knjiga Povest o Abderićanima, u izdanju Alexandria Press, nalazi se u prodaji od 21. decembra 2006. godine.

Ovaj prevod ljubazno su pomogli Allianz Cultural Foundation, Minhen, i Fund for Central & East European Book Projects, Amsterdam

This translation was kindly supported by the Allianz Cultural Foundation, Munich, and the Fund for Central & East European Book Projects, Amsterdam

online brojevi
online issues

novi broj
current issue

arhiva
archives

katalog 1999-2002
catalogue 1999-2002

foto galerija
photo gallery

o nama
about us

forum
forum

pretplata
subscriptions

click here to search the site