ARHITEKTURA

Milenijumski sat u samom srcu grada, milenijumska kupola u Londonu, ili neki druga "high tech" zdanja nastala poslednjih godina na pragu novog milenijuma. Blještava, blistava, tehnički i tehnološki doterana i savršena. Nagoveštavaju li materijali kojima biva privučena naša pažnja neke nove tonove u slici gradova novog doba. I hoće li savremeni materijali na fasadama zgrada koje niču u gradskim celinama, svojim udelom u formiranju vizuelnog identiteta izgrađenog prostora i delovanjem na ukupnost utiska o njemu, doprinositi uspostavljanju emocionalnih i racionalnih veza između tog izgrađenog prostora i njegovih žitelja što nazivamo ambijentalnim vrednostima ili naprosto prostorom u kome je lepo i prijatno živeti.

Zašto pominjemo nove materijale a ne i nove forme kakve smo do nedavno mogli videti samo u stripovima ili filmovima naučne fantastike. Gerijev Gugenhajm centar u Bilbau, ili neka, konceptualno slična, već zdenuta arhitektonska ostvarenja, na naš um i čula deluju u svojoj ukupnosti, i formom iznedrenom računarskim istraživanjima, i materijalima nekorišćenim pre njih u arhitekturi.

Neosporno je da su materijali fasada, lica koje nam ljudskim umom i rukama izgrađeni svet oko nas pokazuje, tek jedan od elementa arhitektonske forme. Određena je ona kako volumenom, njegovim oblikom, veličinom i rasporedom; odnosima puno - prazno; primarnom i sekundarnom plastikom, tako i načinom površinske obrade volumena - materijalom i bojom, što znači fasadnim materijalima. Pa zašto ovde razmišljamo o udelu novih materijala u stvaranju slike grada, ako su već odlike volumena u pogledu oblika, veličine i rasporeda određene pre svega sadržajem - funkcijom, pa zatim izabranom konstrukcijom, i ako funkcija, uz puni udeo kreativnosti, neposredno određuje i primarnu plastiku i odnose otvora i punih površina. Jer, ako tip fasade i njen materijal definišu sekundarnu plastiku i način površinske obrade volumena, onda se po logici stvari, udeo fasadnih materijala u osobenosti forme ograničava na nivo površinske obrade volumena uključujući i njegovu boju.

No logika odnosa u okvirima same forme ne podudara se u potpunosti sa onim kako je doživljavamo, što je u prirodi samog medija, i odnosi se, kako kaže Venturi, "na jedan paradoks svojstven percepciji i samom procesu značenja u umetnosti: složenost i pritivrečnost koje prizilaze iz napramapostavlanja onoga što jeste ustvari slika i onoga što se čini da ona jeste".

Ako je zato, u okviru stvarnih oblikovnih odlika objekta, udeo izgleda fasadnih materijala zaista uslovljen jedino njihovim mestom i ulogom u objektu, polje njihovog mogućeg uticaja na doživljaj u celini određeno je specifičnostima fenomena opažanja bitnim za njihov doživljaj, od karakteristika i zakonitosti procesa opažanja i posebnosti opažanja arhitekture, do odnosa čoveka i arhitekture i slojevitosti mogućih značenja, te je polje uticaja izgleda fasadnih materijala, kao izgleda svega što čini "spoljnu kožu" zgrada, u celovitom doživljaju znatno šire.

Pošto "proces gledanja sveta predstavlja međusobno dejstvo svojstava koje pruža predmet i prirode posmatrača", u ovom slučaju se kao bitni momenti pojavljuju sa jedne strane osobenosti arhitekture kao predmeta opažanja, a sa druge, neke od kategorija opažanja sredine, kao što su multimodalnost percepcije ili činjenica da uspostavljajući vezu između sveta onakvog kakav je u stvari i onoga kakvim nam izgleda, mi taj svet opažamo, poimamo i tumačimo na više različitih međusobno povezanih hijerarhijskih nivoa percepcije. Presudna je uloga vizuelnog opažanja, mada se iz doživljaja ambijenta ne mogu isključiti ni neki drugi oblici percepcije. Dovoljno je da se setimo kako nas određeni miris ili zvuk u trenu mogu vratiti u neki davno doživljeni ambijent.

Za razumevanje specifičnosti opažanja arhitekture, moramo se vratiti i na uslove koji ga čine mogućim, kao što su prostor, vreme, svetlost, objekat i subjekat, između kojih postoje različiti odnosi. Kao posebno bitne komponente informacija o sredini relevantne za vizuelno opažanje mogu se razmatrati, svetlost, karakteristike sredine koje su uzrok mnogobrojnih varijacija svetlosti, i sam posmatrač.

Svetlost, se javlja kao svetlost zračenja - direktna svetlost nekog svetlosnog izvora, strukturirana njegovom prirodom i vrstom, i kao svetlost ambijenta reflektovana od osvetljene okoline u vidu svetlosti gornje ili svetlosti donje hemisfere, međusobno razdvojenih linijom horizonta ili siluetom objekata, i uvek strukturiranih u zavisnosti od fizičkih karakteristika sredine.

To strukturiranje nije mnogo izrazito u slučaju svetlosti gornje hemisfere - difuzne svetlosti neba, iako položaj sunca i činioci u vezi sa oblačnim slojem utiču na promene njenog intenziteta. Ali je zato bogato i raznovrsno strukturirana svetlost ambijenta donje hemisfere posebno zanimljiva jer su uzroci koji takvu njenu raznolikost uobličuju u neposrednoj vezi sa temom ovog teksta.

Ti uzroci ili tačnije grupe uzroka, mogu biti: različitost nagibnih uglova površina od kojih se svetlost reflektuje, u odnosu na pravac svetlosnog zračenja; njihova različita osvetljenost i stepen refleksije, ali su oni, osim osnovnim zakonima optike o odbijanju ili upijanju svetlosti, uslovljeni samo dvema kategorijama fizičkih karakteristika sredine: njenom geometrijskom konfiguracijom i hemijskim sastavom i karakteristikama površina.

Geometrijska konfiguracija kojom su određeni raznolikost nagibnih uglova površina od kojih se svetlost reflektuje, i njihova različita osvetljenost, ispoljena je kroz postojanje volumena, površina, ivica, uglova, udubljenja i ispupčenja, konkavnosti ili konveksnosti i slično, u najrazličitijim međusobnim osnosima i kombinacijama, zapaženih kao forma kada se radi o elementima većih razmera, ili tekstura, kod onih sitnijih, finijih dimenzija, (mada je razliku između njih nemoguće postaviti). Zbog različitosti njihovih nagibnih uglova u odnosu na pravac preovlađujučeg svetlosnog zračenja, onda kada su osvetljene, biće različite i količine od njih reflektovane svetlosti koja dopire do posmatrača, dok će stepen osvetljenosti ovih površina i površinica, od potpune do nikakve kod onih za koje kažemo da su u senci, zavisiti od toga jesu li one okrenute svetlosnom izvoru ili od njega. Isticanje ivica na mestu gde se jedne i druge sreću, kontrastom, ili brojnost međuprelaza, u rasponu od pune osvetljenosti do senke, kod zakrivljenih površina i zaobljenih formi, neka su od tipičnih ispoljavanja stepena osvetljenosti, a vremenski uslovi koji određuju opšti karakter osvetljenosti nekog ambijenta, mogu da kontraste naglase ili ublaže, pa čak i eliminišu.

Na drugoj strani, hemijski sastav površina odrediće stepen refleksije, odnos odbijenog i ukupnog upadnog zračenja, i to u dva moguća oblika. Refleksija može biti neselektivna u odnosu na talasnu dužinu svetlosti što se ispoljava kao različita svetlina površina i predmeta, od crnog do belog; ili selektivna u odnosu na talasne dužine svetlosti, čija je posledica utisak različite obojenosti pojedinih površina u beskrajnom nizu boja i preliva.

Vratimo se ulozi fasadnih materijala. U specifičnom slučaju arhitektonske forme, elementi većih dimenzija koje smo u objašnjenju geometrijske konfiguracije nazvali "formom" odgovarali bi u sistemu arhitektonskog objekta volumenu sa njegovim osobenostima, a delovima forme, na sledećem nivou raščlanjavanja, elementi površina volumena - raspored i veličina otvora i punih površina, primarna i sekundarna plastika, i tako redom, sve do onih najsitnijih površinica - "teksture", kojima bi na arhitektonskom objektu pandan bile karakteristike površine volumena uslovljene materijalom i načinom njegove obrade.

Jasno je, onda, kakvo je bogatstvo doživljajnih mogućnosti vizuelne percepcije arhitekture u svoj raznolikosti njenih oblika, boja svetlosti, i senki, koje omogućuje svetlost strukturirana pomenutim činiocima: raznolikošću količina odbijene svetlosti od pojedinih površina i površinica koje stižu do posmatrača; različitim stepenom njihove osvetljenosti - osenčenosti; i najzad različitim stepenima njihove refleksije, selektivne i neselektivne; a svi su posledica bezbrojnih mogućih kombinacija analiziranih fizičkih karakteristika. (Na nivou fasadnih materijala zapravo se radi o elementima njihovog izgleda kao što su boja, tekstura, faktura, reljef, sjaj, providnost, kakvoća na dodir, s obzirom na to da se pod izgledom podrazumeva sve što o materijalima saznajemo putem čula).

Uvođenjem u razmatranje i treće komponente vizuelne percepcije - posmatrača, ovo bogatstvo samo se umnogostručuje.

Jer, opažanje arhitekture je daleko složenije, iako se kao i pri opažanju ma kog trodimenzionalnog predmeta, celovita predstava u svesti čoveka formira kao rezultat zajedničkog delovanja svih pojedinačnih utisaka (setimo se osnovnih postavki kubizma). Ono što ga čini posebnim, pored osobenosti arhitektonskog prostora kao celine, unutar kojeg celine nižeg reda ili pojedini delovi obrazuju međusobno i sa čitavom celinom određene relacije, su daleko više složenost i promenljivost odnosa čoveka i arhitekture, koje dolaze do izražaja pri opažanju aritektonskih objekata i celina i doživljaj prostora čine izuzetno bogatim i višeslojnim. Zasnovane su na:

-statičnosti arhitekture, njenoj nepomerljivosti u prostoru, dok se posmatrač kreće i sa njom uspostavlja uvek nove i promenljive prostorne odnose;

-uticaju vremenske komponente budući da se promene prostornih odnosa u kontinuumu prostor - vreme odvijaju u različitim promenljivim vremenskim intervalima;

-odnosu razmera arhitekture i čoveka - posmatrača. Zbog suprotnosti koje postoje između raznovrsnih i promenljivih dimenzija objekata i konstantnih fizičkih mera čoveka, sa jedne, i granica čovekovih fizioloških sposobnosti percepiranja određenih njegovim vidnim poljem, sa druge strane, u svakom pojedinačnom slučaju drugačija su rastojanja na kojima se arhitektonski sklopovi ili grupe sklopova opažaju kao celina, a, istovremeno, sa udaljavanjem posmatrača do tačke na kojoj se obuhvataju pogledom, gube mogućnosti uočavanja pojedinosti. U okvirima različitih udaljenosti, od prvih vizuelnih informacija o zgradi ili granica vizuelne obuhvatljivosti prizora, do neposredne blizine, percepcija se, kao novi vid doživljajnog obogaćivanja raslojava na nekoliko kvalitativno različitih stupnjeva, "pragova doživljaja", od siluete, "otiska zgrade na pozađu, bez raspoznavanja pojedinosti.."; i forme "udaljenost sa koje se zgrada kada joj se približavamo, poslednji put sagleda u celini". do reljefa , "udaljenost na kojoj se zgrada više ne doživljava kao celina, nego fragmentarno, ali se još uvek prema fragmentima može predpostaviti logika njenog sklopa", i kada se na "razdaljini razgovetnog sagledanja reljefa" doživljaj osim čulno - vizuelne bogati novom dimenzijom - antropometrijskom razmerom", te najzad, tkiva, teksture - "udaljenost na kojoj se više ne sagledava nijedna strukturna jedinica zgrade, već samo materijal, njegova svojstva i značenje" i kada se osim čulno - vizuelnog i antropometrijskog, uključuje i čulno - taktilno značenje" .

Za razumevanje komponenata kojima fasadni materijali učestvuju u doživljaju sredine potrebno je podsetititi se činjenice da se percepcija može raščlaniti i na nekoliko međusobno hijerarhijski povezanih nivoa opažanja. Prema različitim autorima, više je mogućih načina diferenciranja ovih nivoa koje je možda najjednostavnije objasniti kao čulno perceptivni, interpretativni i simbolički, ali je bitno da oni postoje i da zbog njih percepirana sredina za posmatrača ima slojevito značenje

Učešće fasadnih materijala u doživljaju sredine omeđeno je, dakle:

učešćem fasadnih materijala u formiranju fizičkih karakteristika nekog arhitektonskog sklopa, koje zatim, strukturišući svetlost omogućuju da se vizuelnim opažanjem - preovlađujućim oblikom opažanja u slučaju arhitekture, utvrde njegove osobenosti, ali i

različitošću načina delovanja pojedinih percepiranih elemenata na različitim pragovima doživljaja, ili

slojevitošću njihovog značenja uslovljenom različitim percepcijskim nivoima, bilo da je definisana kao fizički, konceptualnii i simbolički aspekt forme, ili na način na koji to čini Kevin Linč (Kevin Lynch) u knjizi "Slika jednog grada", kroz tri komponente predstave neke sredine: njen identitet, strukturu i značaj.

. Na osnovu svega ovoga, jasno je da će fasadni materijali, određujući, kako geometrijske karakteristike površine volumena, kao što su tekstura, faktura i reljef, tako i njihovu svetlinu i boju, već na nivou samog opažanja fizičkih odnosno geometrijskih osobenosti arhitektonskih sklopova, njihovih oblika, dimenzija i međusobnih odnosa celina i delova, imaju svojim mogućim delovanjem na utisak o ovim svojstvima objekta, veći uticaj na doživljaj nego što bi se to, na osnovu njihovog mesta u hijerarhiji oblikovnih karakteristika, moglo očekivati.

Što se tiče raznovrsnosti načina na koji fasadni materijali deluju na različitim pragovima doživljaja, ono što ih izdvaja od svih ostalih komponenata nekog sklopa jeste da jedini oni u doživljaj unose taktilno čulnu komponentu i time ga obogaćuju novim kvalitetom

Dok su kod siluete i forme u svakom slučaju presudne prostorne karakeristike objekta, a uticaj fasadnih materijala se iscrpljuje kroz eventualno prividno modifikovanje ovih karakteristika, "prostornim efektima" boje ili sjaja (svetle boje i sjajne površine daju utisak da je nešto veće ili bliže), ili kroz značenje boje i njene emocionalne efekte, sa prepoznavanjem materijala i daljim uočavanjem pojedinosti na neposrednoj udaljenosti tkiva, ubrajajući u njih sva njegova taktilno čulna svojstva: toplotu, hladnoću, grubost, tvrdoću, rapavost, glatkost, itd., uticaj materijala preovlađuje. A kako je proces u svakodnevnom iskustvu mnogo složeniji, s obzirom na to da postoje povratne veze, prethodna saznanja i doživljaji; da svaku percepciju, a naročito percepciju arhitektoskih predmeta redovno prati niz predstava iz ranijeg iskustva, (prepoznatljive stvari ne moramo dodirnuti da bismo znali da li su na dodir tople ili hladne), sigurno je da ova komponenta utiče na doživljaj i na svim prethodnim pragovima doživljaja, utoliko više, ukoliko je i sama, nekom svojom karakteristikom, izrazitija. Pri tome se uopšte ne ulazi u to hoće li taj uticaj u doživljaju predstavljati pozitivnu ili negativnu komponentu

Značenje, smisao, veoma često simboličko, koje određeni elemenat, u našem slučaju fasadni materijali ili neka njegova svojstva imaju na posmatrača, odrediće njegovu emocionalnu ili racionalnu vrednost. Ono što nazivamo izražajnim svojstvom materijala otuda potiče. Sigurno je, međutim, da se ne može ulaziti u sva ona raznovrsna, individualna ili kolektivna, jednostavna ili složena, korena koji se mogu lako objasiti ili iracionalna značenja, uslovljena konvencijom, tradicijom,istorijski ili mitski, obrazovanjem, kulturom, strukturom ličnosti itd., koja materijali ili pojedina njihova svojstva kao i čitav izražajni jezik arhitekture mogu imati. Pomenućemo samo da su ponekad značenja, identifikujući materijal sa onim što je njime sagrađeno, postojala simboli prihvaćenii u najširim okvirima, da ne govorimo o polivalentnosti simboličkih značenja boje na kojima su izrastale predstave čitavih gradova.

Nasuprot tome, u postizanju različitosti objekata neke prostorne celine, udeo fasadnih materijala kreće se u onim okvirima koji su prehodnim analizama pokazani. U formiranju vizuelnog identiteta fizičkih struktura prostora, oni sudeluju već samim tim što odredeđuju neke od njihovih oblikovnih karakteristika, ali i kroz uticaj na opažanje, modifikujuči utisak o osobenostim drugih. Promenljivošću delovanja na različitim pragovima doživljaja, unošenjem u njega taktilno - čulne komponente, potencijalnom raznovrsnošću svog izraza i slojevitošću svojih značenja u koje ubrajamo i mnogoznačnost boja, oni mogu biti jedan od činilaca kojima će se različitost ostvarivati.

U uvodu je postavljeno pitanje hoće li novi materijali dati nove tonove slici grada. Nezahvalno je baviti proročanstvima kako će izgledati gradovi budućnosti, ni kakvi će se novi materijali možda već sutra pojaviti, ali prema mogućnostima materijala kakve tehnologija već stavlja arhitektima na raspolaganje, i kojima kompjuterizacija industrije i projektovanja daje nove kvalitete i mogućnosti u pogledu adaptabilnosti zahtevima ili nove serijalnosti, očigledno je da će, oni, ne samo po svojim tehničkim performansama već i po svom oblikovnom potencijalu za arhitekte predstavljati pravi izazov. Tako se već danas kao materijal za fasadne obloge, osim izuzetno velikog broja proizvoda od stakla ili metala koji ispunjavaju i najsloženije i najraznovrsnije zahteve, mogu koristiti i kompoziti u kombinaciji aluminijumskih legura i plastičnih masa, ekološki kontrolisani jer koriste, na primer, reciklirani aluminijum, i sa izuzetno širokim dijapazonom različitih elemenata izgleda. Paneli različitih, često znatnih dimenzija, sa mogućnošću oblikovanja, savijanja, krivljenja i prilagođavanja oblicima kakve je arhitekta zamislio, u praktično neograničenim broju boja ako su plastificirani, ili u različitim tonovima metala, sjajnim ili matiranim, glatkih površina, ali i neravne fakture, ako se takva traži, prostudiranih i brojnih varijanti spojeva i detalja koji zadovoljavaju i najstrožije zahteve u pogledu tehničke perfekcije, mogu na arhitektonskim objektima u obradi površina volumena ispuniti i najmaštovitije ideje, i odgovoriti na bilo koji od zahteva koji se u pogledu oblikovnih karakteristika mogu postaviti.

Mogućnosti su dakle tu. Sa ulogom koja puni značaj dobija tek u sadejstvu sa svim ostalim elementima oblikovanja iz repertoara arhitektonskog izražavanja, ovakvi savremeni materijali mogu biti onaj potencijalni činilac koji će osobenostima svog izgleda i u mogućim okvirima svog delovanja, udahnjujući život apstraktnim geometrijskim shemama, doživljaj obogatiti, i poput kamena mediteranskih ili opeke hanzeatskih gradova obeležiti gradove početka novog doba.