Mnoge su oči sa znatiželjom uprte u blisku budućnost. Treći milenijum koji se već smeši odmah tu, iza ugla, ne nosi sa sobom samo značaj obične kalendarske prekretnice, proste zamene cifara jedne godine drugim, već, istovremeno, predstavlja snažan i kompleksan simbol ljudskih nadanja, ali i strepnji. Hilijastički bum već je, poput snažnog talasa, zapljusnuo čovečanstvo. Naravno, holivudska mašinerija, uvek spremna da prva opipa damare publike, hitro je reagovala nudeći raznovrsne filmske spekulacije na ovu temu. Sudeći po filmskoj produkciji - da li zbog toga što je lakše i unosnije eksploatisati ljudski strah ili je u pitanju neki drugi razlog - trećeg milenijuma se pre treba plašiti no radovati mu se. Dodajmo tome i kompjutersku začkoljicu koja je, simptomatično, dobila ime millenial bug i mozaik se polako sklapa.

A, setimo se, dok treći milenijum još nije bio tako opasno blizu, 2000. godina - iako, zapravo, tehnički gledano, tek 2001. godina označava početak trećeg milenijuma - predstavljala je utopijski datum par exellence. Tada bi, po starom hilijastičkom verovanju - koje je bilo zajedničko učenjima manihejaca i njima srodnih sekti mesalijanaca, pavlikijanaca, bogumila, patarena, albižana, engleskih levelera i digera - trebalo da nastupi treće hiljadugodišnje doba, doba vladavine Svetog duha koje će ljudskom rodu doneti ljubav i sreću, dakle, ostvarenje utopije. Međutim, možda je u ljudskoj svesti prevagnulo sećanje na novozavetno Otkrovenje svetog Jovana ili, pak, Nostradamusovo proročanstvo o "kralju terora" koji će se, navodno, u julu 1999. godine spustiti s neba. U oba ova slučaja radi se, kao i kod hilijazma, o predviđanju bolje budućnosti, ali tome bi trebalo da prethodi veliko "čišćenje" u vidu kataklizmi ili sudnjeg dana.

Bilo kako bilo, čini se da je trezvenih i nezainteresovanih u ovom slučaju najmanje. Postavlja se pitanje zašto su se ljudi podelili na one koji budućnost doživljavaju kao dugoočekivano ostvarenje utopije ili pak one koji smatraju da nam sledi prava distopijska noćna mora. S tim u vezi, nameće se još jedno pitanje: da li od nas samih zavisi kakva će nam budućnost biti, tj. da li je čovek svojevrsni homo faber ili pak pasivna žrtva istorije, doživljene kao sudbine, fatuma, pa bila ona utopijska ili distopijska?

Kako utopija, a ni utopijske studije, nisu novijeg datuma, možda bi nam ova oblast, kao najpozvanija, svojim iskustvom, mogla pomoći da razjasnimo pomenute nedoumice. Međutim, i pored toga (ili baš zbog toga) što smo kao zemlja dali svoj doprinos raznovrsnim utopijskim eksperimentima, kod nas u odnosu prema ovom polju još uvek vladaju izvesne predrasude i konfuzije. Stoga, da bismo mirne duše zakoračili u treći milenijum, ali i da bismo svoj odnos prema utopiji/distopiji učinili zrelijim i racionalnijim, moramo raskrstiti sa nekim pitanjima i zabludama.

Iako se čini da već i vrapci na grani znaju da je utopija slika ili projekat savršenog društva, polje koje ovaj fenomen obuhvata široko je, u najmanju ruku, koliko i celokupno ljudsko iskustvo i znanje, te je utoliko teže i precizno utvrditi njegove diferentiae specificae. I zaista, kako jednostavno i pouzdano odrediti ono što povezuje utopije mnogobrojnih mislilaca i stvaralaca, pa i revolucionarnih i verskih pokreta, iz najrazličitijih epoha i kultura, kao što su, pomenimo samo neke, filozofi poput Platona, francuskih prosvetitelja, Ovena, Marksa i Bloha, pokreti engleskih levelera i digera iz sedamnaestog veka, čeških husita i taborita, Pariska komuna, Oktobarska revolucija, izraelski kibuci i hipi-komune iz šezdesetih, folklorna predanja o zemlji Dembeliji, mitovi o Dilmunu, Ostrvima blaženih, Atlantidi, Eldoradu, himalajskoj Šangri-la, Avalonu, razni religiozni koncepti kao što su hrišćanski raj, Novi Jerusalim i hilijazam, muslimanski dženet, budistička nirvana, jevrejska Obećana zemlja, arhitektonski projekti poput vizija citta felice, gradova sreće, italijanskih renesansnih arhitekata, pisci među kojima su Aristofan, Hesiod, Mor, Kampanela, Bekon, Volter, Vels, Haksli i Ursula Legvin? Jer, osim činjenice da je utopija njihov zajednički imenitelj, oni kao da nemaju drugih dodirnih tačaka. Sve te utopije se međusobno razlikuju, što je i normalno, a uz to su i zasnovane na potpuno drugačijim filozofskim, verskim ili ideološkim premisama. I šta je, zapravo, utopija, mit, kniževni žanr, revolucionarni program, stanje duha ili sve to zajedno?

Problem se još više usložnjava uvođenjem aksiološke kategorije u ovu oblast, tj. vrednosnog suda pri naknadnom promišljanju da li određeni utopijski projekat ili delo zaista stvara ili opisuje "dobro mesto" S tim u vezi važno je napomenuti da je i sam tvorac ovog pojma, Tomas Mor, namerno ili slučajno uneo zabunu u eventualna tumačenja utopije, te ga, verovatno s pravom, Luis Mamford zbog toga naziva "okorelim kalamburistom." Naime, reč utopija može dvostruko da se protumači - kao dobro mesto, ali i kao mesto koje ne postoji. Povrh svega, utopija ne mora uvek neizostavno da bude samo bolje mesto, već i bolje vreme (euchronia), čime se idealno društveno uređenje projektuje u domen budućnosti. S druge strane, savršeno društvo može biti smešteno i u dalekoj prošlosti, kao što je slučaj sa Atlantidom ili mitom o zlatnom dobu.

Ovim, svakako, nisu u potpunosti iscrpljeni svi problemi vezani za oblast utopije. Između ostalog, uvreženo je mišljenje da je utopija isključivo levičarski fenomen, što nije u potpunosti tačno, jer šta, u tom slučaju, raditi sa mnogobrojnim religioznim utopijskim pokretima ili desničarskim utopijama? Osim toga, hiperprodukcija raznoraznih "ostvarenih" utopija u dvadesetom veku je, možda mnogo više nego raniji istorijski periodi, aktuelizovala pitanje odnosa utopije i stvarnosti. I, najzad, u okviru književnosti, poseban problem predstavlja odnos utopije i naučne fantastike, kao i odnos tzv. književne kritike glavnog toka prema utopiji kao manje vrednoj, angažovanoj, te, neumitno, tendencioznoj i "neumetničkoj" književnosti.

Možda, u stvari, i ne treba da čudi što je prva moderna utopija nastala baš u periodu renesanse i što je čitavo jedno polje ljudskih stremljenja po njoj dobilo naziv. U bilo kojoj oblasti ljudske delatnosti da se javlja, utopija, kao pravi renesansni produkt svestrano obrazovanog i darovitog renesansnog čoveka, teži totalitetu sveukupne ljudske egzistencije, uključujući kako individualne, tako i društvene aspekte čoveka. Tako još Tomas Mor, ali i mnogo pre njega Platon u Državi, obraća pažnju ne samo na društveno uređenje jedne imaginarne države, već i na organizaciju rada, porodice, način odevanja i ponašanja stanovnika, kao i njihovu zabavu u slobodnom vremenu, obrazovanje, kulturu, religiju, ratovanje itd. Svakako, iza ovakvih sveobuhvatnih težnji utopije da zahvati i najmanji pojedinačni oblik ljudske organizacije lako se može naslutiti zloslutna senka distopije, koja, poput zle sestre bliznakinje, prateći utopiju od njenog nastanka do današnjih dana, teži da totalitet pretvori u totalitarnost.

Iako se reč distopija prvi put javlja u engleskom jeziku negde u devetnaestom veku, a jedna od najranijih modernih distopija je opisana u delu Blago Beguma (1879) Žila Verna, smatra se da je sama pojava znatno starija. Frenk E. Menjuel i Frici P. Menjuel iznose zanimljivo gledište da su utopija i distopija nerazdvojne jer "ako je u pozadini svake utopije antiutopija (...) onda se može reći i suprotno, da se u pozadini mnogih distopija nalazi tajna utopija." Tome u prilog ide i činjenica da se mnoge klasične utopije, poput već spomenute Platonove Države i Morove Utopije, u novije vreme sve više doživljavaju kao distopije zbog dominacije države nad individualnim slobodama, dok, s druge strane, i najozloglašenije društveno uređenje opisano u nekoj distopiji može izgledati kao bezazlena utopija u poređenju sa užasima izvesnih režima iz bliže i dalje prošlosti. Dakle, malo preuređena, jedna engleska poslovica bi mogla da glasi: One man's utopia is another man's dystopia, ono što je za nekog utopija, za drugog je distopija. U skladu s tim, Mari Luiz Berneri ističe činjenicu da su "sve utopije, naravno, izraz ličnih prioriteta, ali njihovi autori su obično toliko tašti da pretpostavljaju da njihovi lični ukusi treba da budu pretvoreni u zakone" U tome, zapravo, i leži problem, jer kako osmisliti utopiju koja bi u potpunosti odgovarala zahtevima svih njenih stanovnika, a da se izbegnu dve krajnosti - iskliznuće u potpunu anarhiju ili, nasuprot tome, zavođenje totalitarne diktature. Protivnici utopija, inače, često ističu da one pre podsećaju na košnicu ili mravinjak, nego na ljudsku zajednicu.

Naravno, problemi i nedoumice vezani za utopiju prelivaju se i na njenu posestrimu, kod koje je, čini se, ipak, najveći problem terminologija. Tako se jedni kritičari opredeljuju za termin antiutopija, drugi za distopiju, treći negativnu utopiju, a četvrti za kakotopiju. Neki čak nalaze razlike u značenju ovih termina. A, zapravo, antiutopija, kao što joj i samo ime kaže, predstavlja zalaganje protiv utopije, dok distopija, "antonim eutopie (...) sadrži slike svetova gorih od našeg." Tako je Hakslijev Vrli novi svet (1932) po autorovom ironičnom stavu prema tehnološkoj utopiji, antiutopija, ali roman, kao celina, predstavlja distopiju. Kako se ova terminološka konfuzija dešava, gotovo isključivo, na polju književne kritike, a u ostalim oblastima znatno manje, čini se da je ugledna Enciklopedija naučne fantastike urednika Džona Kluta i Pitera Nikolsa donela konačnu pobedu terminu distopija. Možda na ovom mestu nije na odmet prisetiti se činjenice da su u našem jeziku od imenice utopija izvedena dva prideva sa različitim značenjem - utopijski, kao nešto pozitivno, vezano za utopiju, i utopistički, kao nešto negativno, sa približnim značenjem nerealno, neostvarivo. Ovim smo, naravno, i mi dali svoj doprinos utopijskoj konfuziji.

Naravno, da sve vezano za utopiju nije tako konfuzno, bremenito problemima i negativno obojeno svedoče nam antropološki i, eventualno, psihoanalitički pristup ovoj oblasti. Sa tog stanovišta najvažniju ulogu u proučavanju utopije ima činjenica da su ta savršena društva, zatvorena i izolovana, smeštena najčešće na nekom udaljenom i nedostupnom ostrvu ili u nekoj vrsti arhetipskog grada. Po Dž. K. Kuperu, ostrvo je ambivalentno jer je izdvojeno i usamljeno, ali istovremeno predstavlja i mesto bezbednosti i spasa od mora haosa. Takođe, ostrvo se često tumači i kao simbol duhovnog središta, a Luis Mamford, nadovezujući se na mišljenje Mirče Elijadea da je "prvobitna funkcija grada bila da se haos zadrži na odstojanju i da se spreči uticaj neprijateljskih i štetnih sila i duhova," ističe da je grad "odsjaj večitog reda, vidljivo nebo na zemlji - drugim rečima, utopija." Dakle, utopija nije samo puki eskapizam, sanjalačko bekstvo iz ružne stvarnosti u idealizovani svet mašte, već, pre svega, aktivno suprotstavljanje entropiji, večna ljudska težnja ka skladu.

Upravo ta težnja ka skladu, ka ostvarenju ideala nagnala je ljudski rod da pokuša da ostvari utopiju, samo što je, u većini slučajeva, konačan ishod pre nalikovao na distopiju no na utopiju. Iz tog sudara utopije i stvarnosti, čini se, utopija je, neuhvatljiva, uvek izlazila kao pobednica. Ljudska istorija, stoga, može se sagledati i kao neprekidno stremljenje ka ostvarenju utopije. Međutim, neki mislioci, poput Berđajeva, bili su užasnuti pokušajem ostvarenja utopije i zagovarali povratak u neutopijsko društvo, koje je možda manje "savršeno," ali u kome ima više slobode. Naravno, nije krivica ni Platona, ni Mora, ni Velsa, ni ostalih utopista što se, kao u nekom monstruoznom alhemijskom procesu, utopija u dodiru sa stvarnošću pretvara u distopiju, jer utopija pripada svojevrsnoj alternativnoj istoriji, nekom paralelnom svetu koji, baš kao i mit, ne poznaje ni prošlo, ni sadašnje, ni buduće vreme i baš zato nema dodirnih tačaka sa stvarnošću. Pojedini književnici i filozofi, možda i većina, jesu pisali svoja dela kao neku vrstu političkog programa, ali nisu uviđali da je slika utopije, kao i mita, statična, jednom zuvek data, dok je istorija sa svom svojom promenljivošću i dinamikom u večitom raskoraku sa njom. Naravno, to što su mnogi utopijski projekti propali kada su jednom iz alternativne istorije prešli u stvarnost, nije obeshrabrilo i, verovatno, nikada neće obeshrabriti utopiste da nastave da sanjaju svoje utopije. Čak je i čuveni esteta i engleski dendi, Oskar Vajld, izjavio da karta sveta na kojoj nema Utopije ne zavređuje ni da se pogleda. Svakako, Vajld je tu svoju utopiju shvatio ne kao statičnu idealnu zemlju, kao datost, već kao večnu ljudsku težnju ka napretku i usavršavanju. Na pitanje koliko smo u ovom trenutku globalno, kao ljudska zajednica, blizu utopijskog ideala, ma šta on podrazumevao, izlišno je odgovarati.

Zbog svega ovoga, izgleda, utopija je, u drugoj polovini dvadesetog veka, najsigurnije, ali i najplodnije tle našla upravo u književnosti, tamo gde je oduvek i bila najprisutnija i, naizgled, najbezazlenija. Pokušavajući da prevaziđe stare rasprave da li samo ono što je neostvarljivo ili, pak, ono što je u potpunosti ostvarljivo u konkretnom istorijsko-geografskom kontekstu možemo nazvati utopijom, Darko Suvin ističe da je utopija "verbalna konstrukcija o određenoj pseudo-ljudskoj zajednici u kojoj su društvenopolitičke institucije, norme i individualni odnosi organizovani po savršenijem principu nego u autorovom društvu, pri čemu je ta konstrukcija zasnovana na očuđavanju koje proističe iz hipoteze o alternativnoj istoriji." Međutim, očuđavanje kao postupak karakteristično je i za naučnu fantastiku, te, zbog toga, neki kritičari smatraju utopiju pretečom naučne fantastike. Drugi, pak, poput Džona Branera, tvrde da većina utopijske književne produkcije pre spada u "društvenu fantastiku." Konačno, Suvinovo zapažanje da se naučna fantastika "može pisati samo između utopijskih i antiutopijskih horizonata" odaje veliko priznanje utopiji.

Posebno dostignuće moderne utopijske i distopijske književnosti predstavlja upotreba jezika kao svojevrsnog sredstva očuđavanja. Istovremeno, ovom tehnikom ne samo da se postiže uvođenje čitaoca u svet alternativne istorije, već se, istovremeno, ukazuje na tužnu činjenicu da je jezik jedno od osnovnih i, možda, najmoćnijih sredstava manipulacije o čemu nam tako uverljivo svedoče romani Mi (1924) Evgenija Zamjatina, 1984 (1949) Džordža Orvela, Paklena pomorandža (1962) Entonija Bardžisa, Nova ekspres (1964) Vilijama Barouza, Čovek praznih šaka (1974) Ursule Legvin ili Domorodački jezik (1984) Suzet H. Eldžin. Ovim se utopija i distopija, kao svojevrsno ogledalo u kome se ogledaju kako dobre, tako i loše strane savremenog društva i tendencije njegovog razvoja, na najbolji način potvrđuju kao bespoštedni i nepristrasni kritičari stvarnosti

Utopija je do današnjeg dana prešla dugi i bogati razvojni put od mita do nezavisnog književnog žanra. Na tom putu ostavila je trag ne samo na misao već i dela naše civilizacije, dajući svim epohama i kulturama kroz koje je prošla jedno zajedničko, duboko humano obeležje koje ih spaja poput arhetipa, a čija su dva osnovna pokretačka pogona vera u bolju budućnost i, istovremeno, strah od onoga što nam ta budućnost može doneti. Ulaskom u dvadeseti vek utopija ne samo što je zadržala vezu sa svojim mitskim korenima, već je, sa razvitkom naučne fantastike, kao svojevrsne mitologije novog tehnološkog doba, koja je ponikla upravo na tlu utopijske književnosti, doprinela stvaranju novih mitskih obrazaca. I tako je zatvoren jedan od mnogobrojnih utopijskih krugova. Dakle, utopija, donekle ukaljana iskustvom dvadesetog veka, doduše ne svojom zaslugom, u treći milenijum, makar na polju književnosti, ulazi obnovljena i osnažena.