U knjizi Evropa na Balkanu kritikovao sam Mihaila Markovića zbog rasističkih stavova koji su mu se u jednom tekstu "omakli". Da li su se baš omakli? I da li samo u jednom tekstu? Bilo kako bilo, ove stavove nazvao sam naci-praxis filozofijom, praveći, pri tom, aluziju na Markovićevo nekadašnje filozofsko uverenje i putanju koju je ono moralo da pređe da bi stiglo ovde gde sada jeste! Da li sam pogrešio? Jedan pripadnik nekadašnje praxis grupe dobronamerno me je podsetio da nacionalista nije isto što i nacista. Slažem se. Nacionalista može da bude i fašista. I "romantičar". I primitivac svakojake vrste!

U osnovi nacionalista je fanatik kolektivne identifikacije. Pali anđeo Jedinstva. I naravno, promotor temeljnog okrivljavanja, kulpabilizacije drugih: svi oni koji ne žele da se pokore nalozima poistovećenja-u-jatu ili, što je isto, normama života-u-gnezdu - krivi su. To je više nego izvesno: nacionalizam je najmoćnije (ideološko) sredstvo za uterivanje krivice ljudima! Teško je smisliti nešto što bi, u tom pogledu, bilo efikasnije. Svaki pokušaj da se bude iznimka, u bilo čemu, da se bude drugi i drugačiji shvata se, s ove strane brda, kao (po pravilu: spolja inicirana) subverzija uperena protiv traženog (i nikada dovoljno nađenog!) nacionalnog identiteta ili jedinstva. Nacionalizam se, na taj način, profiliše kao jedna od najopasnijih ideologija Prokrustovog kreveta, u koji se, zatim, na silu smešta sve drugo, različito, neistovetno... Eto kako su, onda, Markoviću mogli da zasmetaju, recimo, postmodernizam (defnišimo ga kao mišljenje razlike) i postmodernisti - mea maxima culpa - koji se "u svom životu najviše bave blaćenjem srpskog naroda, njegovim okrivljavanjem za rat i ratne zločine" (to je izjava iz jednog intervjua objavljenog 28. 8. 1996.)!

Mitski razbojnik, Prokrust, bio je spreman da svakom ko ne može na normalan način da stane u njegov krevet ili odseče noge i glavu ili da ga razapne i razvuče kako bi, ipak, bio po meri njegovog kreveca! Nacional-izam kao totalizujuća strategija, koja sve životne i ljudske vrednosti posreduje, na sličan način završava u nasilnim prekrajanjima stvarnosti ili je, bar, potpuno otvoren, benevolentan prema takvom (na prvom mestu geo-političkom, kartografskom itd.) prekrajanju. Pri tom je, njegova ideološka postelja, odnosno taj nesuđeni identitet u koji, ipak, mora da se smesti čitav "naš" nacion - po cenu da, pri tom, jednima otpadnu noge a drugima glave - samo jedna (performativna) u-topija, mesto kojeg nema ali koje se, još uvek, hoće "kao takvo", kao mesto ne-mesta...

Zato, pokušaj da se ostvari nacionalna utopija zahteva fanatičnu upornost koja se, na kraju (ako takvog ima), uvek pokazuje kao uzaludna, poražavajuća. Jer, kao i svaki kolektivni identitet, tako i ovaj pre ili kasnije puca po svim šavovima! Kolektivni identiteti su trošni, a najtrošniji su oni - fanatično-kolektivni! To je prirodno, jer fanatizam, jednostavno, nema osećaj za stvarno i upravo se o njega - razbija. Eto zašto se tolerisanjem nacionalizma tolerišu i sve one užasne ograničenosti, idiotizmi, zločini i porazi koje, neminovno, za sobom ostavlja ovo preopasno, stoglavo ideološko čudovište. Da li je, posle svih fantastičnih stradanja, posle ove dijalektike (jedva shvatljivog) poražavanja-kao-pobede koja nas je zasula svojim pošastima, potrebna, još, bilo kakva pamet da bi se shvatilo u kojoj je meri svaka naci-praxis ideologija pogubna?

Moja namera, ovde, jeste ipak nešto složenija. Onog trenutka kada bi izgubio moć kulpabilizacije nacionalizam bi, svakako, izgubio moć naprosto. I tog bi trenutka ovo čudovište bilo mrtvo ... samo dokle?! Smrt bilo koje nemani ne pruža garancije protiv njenog kloniranja, njenih ponovnih rođenja! Nemamo nikakvih jemstava da se na mesto jednog uterivača krivice neće instalirati neki drugi... Bar na Balkanu! Pokušaj uterivanja krivice je simptom pretećeg oboljenja, simptom koji, zacelo, zahteva pravovremenu dijagnozu.

Evo primera koji sam iskusio na sopstvenoj koži. Jedan član bivše praxis grupe koji uopšte nije nacionalista prepoznao je u sintagmi naci-praxis filozofija indirektnu etiketu (tu reč je upotrebio, kao i sintagmu: ideološke etikete) na sopstveni račun! On je, naime, ustvrdio da je, u Evopi na Balkanu, "intelektualna struja kojoj sam dugo pripadao označena, na osnovu samo jednog članka jednog od autora iz te struje, kao 'naci-praxis filozofija'. Nikakvih argumenata tu nema, niti ih za takvu ocenu može i biti..." (v. Republiku br. 212-213., N. Popov: "Rvanje s identitetom", st. 28). Ovde je tačno samo to da se za ocenu da je praxis filozofija, zapravo, naci-praxis filozofija zaista ne bi mogli naći valjani argumenti. Ja ih nisam ni tražio ni nudio. Ali zašto je Popov, osećajući se još uvek - a to me je, moram priznati, prilično zateklo - pripadnikom jedne, danas, potpuno kuršlusirane "intelektualne struje", marksističke provenijencije, našao za shodno da meni natovari ovu nemoguću tezu? Nije li, možda, reč o zakletoj intelektualnoj solidarnosti grupe/"struje", bez obzira na pojedinačna skretanja ili zastranjivanja njenih članova? O još jednoj zakletvi patrijarhu/rodonačelniku grupe? O nedogođenom simboličkom oceubistvu? Teško mi je, zaista, da nagađam.

Samo, ako je reč o praxis filozofiji, tu već sasvim pouzdano znam da je ona, danas, intelektualno mrtva ili, što se svodi na isto, da je samu sebe dovela na marginu svega što se poslednjih desetak godina moglo smatrati aktuelnim. Ali, zašto je ova "angažovana" filozofija mrtva? Zato što, sa svojom oskudnim i zastarelim konceptualnim aparatom, nije mogla da se suoči i još manje da izađe na kraj s olujnim vremenima koja su nastupala i koja još traju. Mihailo Marković je, međutim, toj filozofiji udahnuo "novi" život, tako što je na nju nakalemio jedan stari, metafizički diskurs... Ono ključno što sam citirao kod Mihaila, to nije tek jedan članak, jer taj (više nego) "članak" ima naziv: Načela srpske nacionalne politike (v. Izabrana dela)!

U pitanju je potpuno anahroni, dogmatski diskurs načela, naravno neupitnih, koji u jednom od svojih paragrafa zagovara "projekat obnavljanja srpskog stanovništva, koji treba da uključi sve neophodne kulturne i materijalne mere, a one treba da dovedu do povećanja demografskog rasta tamo gde je on nedovoljan, ali i do ograničenja tamo gde je on prevelik". Poruka je savršeno jasna. I šta sad? Da li to, još uvek, treba nazvati praxis filozofijom? Šteta što svoja Načela M. M. nije, svojevremeno, ponudio redakciji časopisa Praxis, pošto bi se, onda, ponajbilje videlo da li je tu reč o naci-praxis filozofiji ili o nečemu još mnogo gorem!

Ali kako je uopšte bio moguć ovakav intelektualni sunovrat u nedrima jedne angažovane filozofije? Eto, to je problem. Nisam sklon da tvrdim da krivica za ovaj sunovrat pada na samu praxis filozofiju. Svakako, ona ne može biti neposredno kriva za svoje posthumne intelektualne metamorfoze; pa ipak, nije moguće poreći njenu indirektnu - odgovornost. Jer, ova filozofija je danas mrtva upravo zato što nije bila u stanju da se suoči s vlastitom odgovornošću pred izazovima vremena ili, što se svodi na isto, zato što se priklonila etici uverenja, a ne etici odgovornosti (O mogućnosti da se ona, ipak, transformiše u izvesnu etiku odgovrnosti pisao sam u tekstu "O etici odgovornosti Miladina Životića", koji je objavljen kao predgovor Životićeve knjige Contra bellum).

U jednom intervjuu datom za časopis Književnost (br. 1-2 za 1998.) Mihailo Marković je sastavio listu (domaćih) filozofa "koji se ne otuđuju od svoga naroda" i na toj listi se nije moglo naći ime samog Nebojše Popova, kao, uostalom, ni drugih (beogradskih) praxisovaca (s jednim izuzetkom)! Zacelo, ova ideja o otuđenju od svog naroda morala bi da se shvati kao originalni doprinos teoriji otuđenja koja je, uostalom, "kamen temeljac" same praxis filozofije. Možda je, ipak, u toj sintagmi moguće prepoznati skrivenu suština svake teorije otuđenja: mržnju prema svemu što je "nama" tuđe, otuđeno, tuđinsko... U ovoj mržnji, reklo bi se, nema više mesta ni za stare prijatelje!

No, kada čelni filozof jedne plemensko-palanački egzaltirane sredine (a on postaje čelni ukoliko biva, kao Mojsije, višim prstom sudbine izabran da ispisuje Načela nacionalne politike) ustanovi da "Prvo, i najvažnije načelo srpske nacionalne politke mora biti jedinstvo srpskog naroda", onda se, zacelo, događa da je nasilje ove homogenizacije već uzdignuto na nivo bezosećajnog, slepog, apologetskog filozofskog principa ili, ako goćete, ludila koje je, u sudnjoj instanci, u stanju da zarati sa svime što je heterogeno i drugo, pa, ako zatreba, i sa čitavim svetom! Šta košta da košta. U ovoj politici neprijateljstva umno postaje ludo, a ludo umno, pa ako nije tako onda nas "neće biti"! Kao obavezna žrtva tog postojano-suludog propadanja u jedinstvu i kroz jedinstvo, u identitetu i kroz identitet, dakle, te dijalektike kolektivne propasti-kao-trijumfa, pre ili kasnije, pojavljuje se i sam komični (komično žrtvovani) filozof-Mojsije, koji je sebi umislio da će svoje pleme/jato, jednoga dana, odvesti do obećanog "gnezda", ne videvši da je već ovo pogubno okupljanje, posivljavanje sivila na sivom upisano u doksatičnu strukturu palanačko-patrijarhalne jedno-obraznosti, kojoj je, najpre, on sam postao žrtva.

Paradoks situacije, na koji bih, još jednom, želeo da ukažem, sastoji se u tome da mehanizam okrivljavanja, zaista, nije ničija konačna "privilegija"! Neko ko je do juče bio "krivac" i žrtva u jednom novom obrtu ideološke i političke performativnosti lako može da postane "pravednik" i pobornik novih kulpabilizacija. Bar na brdovitom Balkanu. Pri tom, važi i obrnuto: danas suvereni delilac krivica već sutra će, možda, postati njihova žrtva. Može li se, uopšte, naći bilo kakvo jemstvo za iskorak iz ove fatalne strategije uzajamnog okrivljavanja? Mogu li moje tvrdnje iz Evrope na Balkanu, posvećene naci-praxis filozofiji, da se osude (okrive?) kao takođe netolerantne (jer i same osuđuju, okrivljuju)? Hteo sam, ovde, da pokažem da postoji značajna razlika između uterivanja krivice sa stanovišta nekog institucionalnog, kolektivnog identiteta i, s druge strane, govora koji tu homodenizaciju-putem-"diferencijacije", odnosno samu delatnost kulpabilizacije, naprosto, osuđuje i ne nalazi, pri tom, uporište u bilo kakvom obavezujućem identitetu, jedinstvu ili jednoumnosti.