Željko
Petronijević je sedeo na niskoj klupi, s glavom u dlanovima na kolenima,
i osećao kako mu oko natiće, još toplo posle završene utakmice. Ostali
košarkaši su ga obilazili. Činilo mu se da ga prekoraćuju ili, prosto,
preskaću, Govorili su tiho, kao u snu, tako da je njihov žamor bio dalek,
u odnosu na buku u hali jedva čujan. Trljao je nos između prstiju, i žmurio,
sklupčan u svlačionici, i smanjen. Da je mogao da izađe iz svog tela i
pogleda se, video bi sebe kao igračku na kojoj se presijava znoj, ili
mast. Dres broj četrnaest, na njemu, bio je vlažan kao da je Petronijević,
tren ranije, bio trčao po pljusku.
Broj petnaest ga je dodirnuo po ramenu, utešno, ali četrnaestica nije reagovala na prijateljski dodir. Mislila je samo o tabli i košu, sada u magli, i peni, udaljenoj. S glavom na kolenima protekle prizore opažao je, poput muve, kroz mrežu, treperavu.
Kada je došao u Vršac, slutio je da to nije dobro, i da će se njegov boravak u banatskoj varoši loše završiti. U to su ga još više ubedile priče o dugoj i uzbudljivoj tradiciji grada, a on je već prvog dana mogao samo da se uveri da su dve višespratnice, kao džinovske rugobe, u varoškom jezgru zasenile preostala zdanja iz prošlog veka i, prividno, odgurale u stranu. U gradu u kome se izmišljaju priče, pisane i usmene, mnogo šta se uglavnom razvija naopako, po nečijem crnom scenariju. Čudovišne građevine lićile su na dva rogobatna košarkaša.
Uplašio se pri pomisli da bi jedno ćudovište moglo da nosi dres broj četrnaest, njegov, narandžast. Kada je ušao u hotel - "Srbija" je bila jedan od kiklopa - naježio se i dugo preturao po torbi dok nije pronašao lićnu kartu koju je zatražila nasmejana recepcionerka. I njena Ijubaznost, uz otvoren osmeh, učvrstila ga je u verovanju da se nešto loše kuva i da će njegova sportska karijera biti tužna, za pojedine možda i smešna ako se na vreme tome ne usprotivi, tako što će brzo, nenajavljeno, otputovati iz Vršca.
Treneru je govorio da mu ne prija vršački vazduh, da je alergičan i da ima problema s disanjem, ali ovaj je odgovarao da mu se to čini i da je to samo period prilagođavanja na novu sredinu uobičajen za mladiće njegovih godina. Iz grada se udaljavao samo zahvaljujući telefonskim vezama, kroz razgovore koje je vodio kada bi se povukao u svoju sobu na sedmom spratu, i odatle kretao u privremeni beg. Po završetku priče, bili su to mahom njegovi monolozi, prilazio bi prozoru i kroz penu sumraka gledao ulice i čekao da se upale svetla na uglovima po kojima su stajali ulični trgovci cigaretama, u svojim snovima, teškim i muljevitim. Neki od prodavaca u njih su ušli sa zapadnih ratišta i s uvrnutim slikama u glavi, s pripovestima za koje nisu znali kada su započele a nisu bili ni sigurni da će da se okončaju, kao ni da li su stvarno bili u njima, ili je neko to ispričao, da bi skratio svoje vreme, kako to obično čine vlastodršci, lepo, u istočnjačkim bajkama. .
Broj četrnaest nije voleo da čita. Radije je posmatrao Ijude i slušao njihove glasove, tokom doručka ili ručka u hotelskom restoranu, u trbuhu ružnoga diva koji bi disao kao meh kada bi jugoistočni vetar s planine sletao u varoš i kružio oko hotela, a na sedmome spratu bio najhučniji i plašio četrnaesticu, koja bi se ustezala da izađe iz sobe. Hvatala bi se za telefon i ulazila u razgovor s nevidljivim prijateljima, koji su se, na drugoj udaljenoj strani, raspitivali o utakmicama, i njenoj igri.
"Kako četrnaestica", "Šta je uradila četrnaestica", pitali su kao da je devojka, dok je košava brisala stakleni, plavičasti zid. "Strvino, strvino", svirala je, kao da je na košarkaškom meču uletela među uzrujane gledaoce, crvene od besa ili ružičaste od radosti kada bi njihov tim, u punom naletu, mleo protivnika i proždirao ga poput narandžaste ale.
- Strvino, strvino - čuli su se prigušeni povici iz gornjeg dela hale kada je promašio dva odlučna slobodna bacanja u poslednjem sekundu igre. Samo mu je deo publike dobacivao, dok su ostali, u očajanju, zanemeli, nemoćno gledali kako se igrači povlače s terena, znojavi i iskošenih lica što su se delom istopila u pregrejanom vazduhu i varnicama igre, prenetim na gledalište.
Okrenuo se prema šaci navijaća.
Video ih je kroz mrežu, zurio u njih, ali nikoga nije prepoznao. A i da je uočio poznati lik, ne bi mu se nikada obratio, uveren da je greška bila samo njegova jer je i pre uzimanja lopte, koju mu je dobacio sudija, znao da će da promaši koš, ili je poželeo da se tako završi utakmica presudna po njegov tim. Da je iskoristio oba bacanja, lica njegovih navijača bila bi ružićasta. Po njegovom mokrom dresu lepili bi se dlanovi kojima ne bi smetao težak znoj.
Iz hale je izlazio polako. U svlačionici nije video nikoga i niko u njega niko nije gledao. Nije ga prekorio ni trener mada je časak pre toga čupao retku kosu i pregršt njen išćupao iz glave. Samo je sažaljivo pogledao premorenu četrnaesticu i odobrio gest petnaestice koja je nesrećnog igrača utešno takla po ramenu.
"Igra mora da teče dalje", pomislio je trener mada je znao da njemu više nema mesta u vršačkom klubu koji se, u poslednjoj sekundi, spustio u niži rang takmičenja, i da mu sledi otkaz. Prošao je pored broja četrnaest koji ga je, poput vrača, uočio povređenim okom zagnjurenim u topao dlan. Hteo je nešto da kaže treneru. Glas mu se zgrušao i zaglavio u grlu. Nije otvorio usta. Disao je kroz nos zagnjuren, kao i oko, u šake.
Do te utakmice svake večeri odlazio je u kafe "Lavirint" gde su svraćali košarkašice i košarkaši. Spuštao se liftom i u, njemu stajao pogrbljen kada bi neko od gostiju ili hotelskog osoblja ušao i stajao pored njega u skučenom prostoru, zagušljivoj limenoj kutiji koja je klizila kroz otvor i krčala između spratova.
U zamrljanom ogledalu nazirao je samo donji deo svoga lica, tanke usne i zašiljenu bradu, uvek obrijanu i svetlu od losiona koji je utrljavao u nju pre izlaska iz sobe. S olakšanjem je izlazio u noć, stapao se s njom, i kroz slabašno svetlo ispred Gradske biblioteke stizao do "Lavirinta" i uz stepenište ulazio u bleštavilo njegovih metalnih stolica, stolova, u prostoriju na prvi pogled celu od mesinga. Patike su mu se lepile za pod u kome je mogao da se ogleda gotovo isto kao u zrcalu hotelskog lifta.
- Hoćemo li da pobedimo? - pitao je trener igrače pred odlučujuću utakmicu u Vršcu. - Pobedićemo! - tri puta su jednoglasno ponovili igrači i poskakivali u svlačionici, spremni za uzlet. Uhvatili su se za ruke i napravili krug oko trenera. - Pobedićemo!
Petronijević, četrnaestica, izvukao je dres iz šortsa i njime protrljao lice kao što je radio pre svake utakmice. Gužvao je ivicu dresa dok je napuštao svlačionicu.
U hali igrače je dočekao huk.
Protivnički tim je delovao bojažljivo, zbog prepunog gledališta koje je vrilo i, tokom igre, čegrtalo. Gosti su usporeno izlazili na teren, nezainteresovani lenjo su podizali noge kao da stopala izvlače iz mulja močvare.
Broj četrnaest, igrač domaćeg tima, takođe se kretao sporo, na začelju, lagano kao da patike izvlači iz živog blata.
"Pobedićemo", govorio je u sebi, i pokušavao da tu misao utisne duboko u se, da bi ga tokom utakmice pokretala i zajedno sa drugim igračima dovela do pobede.
Sudije su se poigravale s loptom dok su treneri delili poslednje savete timovima.
"Pobedićemo!"
Sudije su loptu ubacile u igru.
Broj četrnaest je prvi postigao koš.
Kad god bi kroz staklena vrata ulazio u "Srbiju", imao je utisak da ga neko prati, pogledom, ili se i nečija senka iza njega uvlačila u hol hotela i, zajedno s njim, primicala recepciji, da bi on uzeo ključ. To je trajalo mesecima, a nije mogao da objasni taj osećaj. Da je čitao neke knjige verovatno bi našao objašnjenje tim zbivanjima i došao do olakšanja. Na sedmom spratu bio je sam. Jedino društvo, s druge strane zida od stakla, činili su vetrovi. Mnogih noći oni su ga uspavali, i češali se o hotelsko zdanje, ružno i nezgrapno.
Devojke su krišom dolazile u sobu i iz nje se iskradale, i, zakopčavajući se, tiho se udaljavale kroz hodnik s plavičastim stazama. Petronijević je izvirivao kroz vrata i pogledom ih pratio do ulaska u lift. A nekoliko minuta kasnije i on bi ulazio u dizalo i stajao, povijen, uz ogledalo.
Broj četrnaest je na mnogim utakmicama prvi pogađao koš i, tako, otvarao igru. Nadmetao se sa protivničkim, ali i sa igračima svoga tima.
Postigao bi pogodak i rekao:
- Igra može da počne.
I pri tom bi pljesnuo svog najbližeg igrača po zadnjici, što bi zbunilo suparnike.
"Pobedićemo'"
Trener je duvao u pesnicu na odlučujućoj utakmici. Ona je rešavala sudbinu tima i njegovu. Četrnaestica je često pogledavala prema klupi na kojoj je sedeo i s koje je skakao i, uzrujano, prilazio aut liniji, jer gosti su sve vreme vodili, ne raćunajući početno vođstvo domaćih od dva prema nula.
Publika je crvenela od jarosti i toplog vazduha koji se podizao sa parketa prema gornjim, i zadnjim, redovima gde su se komešali najosetljiviji navijači. Mahali su papirnim zastavicama i duvali u male trube, i jeli kokice. Znojili su se kao i igrači koji su na terenu trčkarali po ritskim isparenjima, i kroz oblake dima što su se s tavanice hale spuštali na njih.
Narandžasta aždaja nije mogla da proždere gostujuće igrače ili je taj čin odlagala za sam kraj igre. Četrnaestica i petnaestica su se dobro slagale i kod domaćih jedino dobro igrale, nosile igru svog tima. Ostali su se teško kretali kroz močvaru i s mukom hvatali loptu koja im je, kao začarana kugla,
ispadala iz šaka. Lako su je gubili, kao i utakmicu. Slutio se pobednik meča.
Željko Petronijević je pomislio na musavo ogledalo u hotelskom liftu.
Rekao je broju petnaest:
- Ogledalo u liftu, jesi li se u njemu ogledao?
Broj petnaest se začudio, a posle nekoliko časaka besmisleno pitanje protumačio je kao šifru i, zajedno s četrnaesticom, nekoliko minuta pre kraja meča napregao se da preokrene rezultat. Lice mu se kupalo u znoju.
Nekoliko sekunda pre isteka vremena rezultat je bio šezdeset osam prema šezdeset devet. Navijačima se promenio glas
od urlanja i ispuštali su životinjske krike.
Broju četrnaest je znoj ušao u oko, i pomislio je da
neskladne zgrade igraju košarku. Naleteo je na jednu, koja mu se isprečila, i odbio se od nje a pri tom ga je laktom udarila u oko. Sudije su joj dosudile ličnu grešku.
Petronijević se spremao da izvede slobodna bacanja. U tišini, kao na nemoj slici, trener je duvao u pesnicu i stajao, nepomičan.
Sekund pre kraja četrnaestica je promašila oba bacanja i domaći su ispali iz lige. U svlačionici se skupila na klupi, s
pogledom u dlanovima.
Sutradan je broj četrnaest otputovao iz Vršca. Ispratila su ga dva sablasna košarkaša-zdanja iz centra varoši. Po mraku uvukao se u poslednji većernji autobus za Beograd. Da je mogao da izađe iz svog tela i da se gleda, video bi sebe kao crnu, sklobučenu senku na zadnjim sedištima. Z oran Pešić
PROFESIONALNI KASNILAC
Krenuo sam od kuće još oko četiri, da predupredim sva moguća iznenađenja. No kako se ispostavilo da je to prilično rano, svratio sam u baštu "Grčke kraljice" da prekratim vreme uz neko piće.
Naručio sam koka-kolu i ispio je na eks, kao u reklami. Nisam stigao ni da je prethodno sipam u prinetu čašu. Odmah sam naručio novu turu te sam i nju ispraznio nadušak, iz čega se jasno vidi da nisam baš bio vičan odugovlačenju, ili sam jednostavno bio zaveden dotičnim reklamnim spotom. Bilo kako bilo, za treću bocu nisam imao novaca, pa sam počeo da odugovlačim besplatno, krijući šakom dno flaše od konobara kako bi ovaj verovao da još nisam sve popio i da ne sedim tu za džabe.
Pošto nije lako gubiti vreme kada se to čini sa namerom, počeh da u žamoru ljudi koji su sedeli za okolnim stolovima osluškujem razgovetne rečenice. "Vreme je novac!", reče čovek za susednim stolom obraćajući se svom sagovorniku. Diskretno se okrećući da vidim fizionomiju čoveka koji je to izgovorio, zamislih kako bi izgledalo da umesto vremena teče novac, i koliko je novaca čoveku potrebno da stigne od tačke A do tačke B ako se kreće brzinom ra
zočaranog u Ijubav. Pa ..., oko 1000 dolara, zaključih. Naročito
ako se kreće avionom preko Atlantika, pod uslovom da tamo ima šta da traži, osim Memfisa, naravno, sa džarmuševskom atmosferom.
U to stiže konobar da naplati račun. Pade mi na pamet da mu umesto novca ponudim vreme, ali odblesak sunca sa njegovog ručnog časovnika me potpuno uozbilji: pet sati i devet minuta! Dakle, ne da ne umem da gubim vreme, nego u tome večito preteram, ne misleći pritom na glavnu stvar.
Đipih sa stolice i počeh da trčim prema železničkoj stanici uzdajući se u to da su konobaru na nekom buvljaku uvalili časovnik s greškom i da ću stići tačno u pet. Da su me u tom trenutku videli radnici jugoslovenske železnice, verovatno bi se držali za stomak da ne prepuknu od smeha što još uvek postoji neko ko - i pored sveg iskustva - i dalje veruje u njihovu tačnost. Međutim, konobaru to nimalo nije bilo smešno - umakao sam mu ispred nosa ne plativši račun. Spustivši poslužavnik sa praznim bocama na sto, potrča za mnom kao pomahnitao, vičući: "Drž'te lopova! Nije platio račun!"
Skrenuvši u ulicu 7-og avgusta, ili jula (ne sećam se tačno koji je bio mesec), osvrnuh se da vidim ima li šanse da umaknem, kad, pored konobara, ugledah jednog crnca koji se, po svoj prilici kao savestan građanin priključio poteri i svojom atletskom građom povećavao šanse da budem uhvaćen. U situaciji kada sam birao između toga da li treba bežati, ili stići na stanicu, odlučih da ipak stignem na stanicu jer je to društveno prihvatljivije za slučaj da me presretne neki policajac i priupita zašto trčim bez sportske opreme. A i bilo je nekako logično da ću brže stići ako imam cilj ispred sebe, nego cilj iza sebe. Ovoga puta je bilo jako važno da stignem tačno na vreme kako Flo ne bi zauvek konstatovala da sam beznadežan slučaj i okrenula mi leđa zbog nekih tričavih kazaljki. Šta mogu kad se neodgovornošću počelo proglašavati akademsko prekoračenje ugla kazaljki od 9o0 . 91° je već svetogrđe. Zar ćemo dopustiti da nas susretu uče dve tanke šipke što liče na dva minijaturna mača koji se češće mimoilaze i udaljavaju jedan od drugoga nego što se sreću?
Zbog toga sam, za svaki slučaj, imao uza se papirić koji ću joj pokazati kada se budemo videli i koji će je, nadam se, odobrovoljiti, ukoliko ipak malo zakasnim:
ZAŠTO LJUDI KASNE NA SASTANKE?
1. Zato što su to naučili od drugih koji su kasnili kada su ovi prvi stizali na vreme, te im je bilo jednostavnije da zakasne za onoliko koliko su, poučeni iskustvom, pretpostavljali da će drugi kasniti, kako bi se sreli tačno na vreme.
2. Zato što im tramvaj nije stigao onda kad su ga očekivali, ili im je sat kasnio, ali sve su to slabi izgovori za susret koji se priželjkuje punim srcem.
3. Zato što im je ispod časti da čekaju jer se osećaju izigranim kada dođu na dogovoreno mesto susreta, a druge osobe nema. Stoga više vole da budu čekani, verujući da tako dobijaju na važnosti i značaju za onoliko koliko je osoba, koja je stigla prva, strepela i brinula da li će se ova druga uopšte pojaviti.
4. Četvrta, najtužnija pretpostavka, donekle je dopuna treće, a odnosi se na snobovski način razmišljanja. Taj rezon odnekud podrazumeva da onaj ko prvi stigne na sastanak gubi ugled u očima onog ko dođe kasnije jer time pokazuje da mu je više stalo do susreta, pa zaslužuje da bude gledan s visine i dobija kompleks niže vrednosti; neretko biva izopšten iz "višeg sveta". Po tome ispada da se oni nikad ne sreću namerno, već, preko trećih osoba, nameštaju da to ispadne slučajno, i bogzna kako se iznenade i oduševe kada se to desi.
5. Zato što im je svejedno da li će stići na vreme ili ne. Dogovoreni susreti su, po njima, ravni priznanju potpune nemoći da se dve osobe sretnu onda kada to same žele. Takvi susreti, pri kojima časovnici izigravaju treću osobu, smišljeni su za Ijude čiji se donji pritisak ne razlikuje od sekundare na njihovom satu ni pri najvećem uzbuđenju.
Ovu, poslednju pretpostavku, morao sam da precrtam gustom žvrljotinom kako se Flo ne bi uvredila i svrstala me u tu grupu.
Mada, ruku na srce, ni sam ne znam kojoj vrsti kasnilaca pripadam.
Mora da postoji bar još nekoliko načina kašnjenja kojih se nisam setio. Nisam lud da joj ispričam kako sam zakasnio zato što sam, želeći da stignem na vreme, isuviše poranio. Sigurno mi ne bi poverovala. A baš to bi definitivno mogao da bude moj slučaj - ona šesta, nezabeležena pretpostavka.
Promičući pored Bogoslovskog fakulteta, osvrnuh se još jednom da vidim jesam li konačno umakao poteri, medutim, crnac me u tri skoka stiže i, umesto da me ščepa, kao što sam očekivao, on nastavi da trči uporedo sa mnom. Tek tada u njemu prepoznadoh svog starog prijatelja*.
- Karl - rekoh podozrivo. - Nije valjda da pomažeš konobaru da me uhvati?
- Ne - dočeka on zajedljivo. - Nego pomažem tebi da napišeš priču: čim počneš da trčiš, odmah se setiš mene. Ili si postao toliko nemaštovit da više ne znaš o čemu bi pisao, ili si se primio
Videti priču Kratki intervju sa Karlom Luisom iz zbirke Mapa lanjskog snega. Prim. a.
na to što je Vasa Pavković tvoj Kratki intervju sa mnom uvrstio u Antologiju mladih srpskih pripovedača, pa misliš da će svaka tvoja priča u koju me ubaciš postati antologijska. E, varaš se, druškane. Od onda više ne dajem intervjue. Pogotovo ne tebi. Ismejao si me i izneverio. Odao sam ti najveću tajnu svog života, a ti iskoristio moju naivnost, pa,brze-bolje, objavio sve detalje. Isti si kao i većina prokletih novinara. Neke reči si potpuno izvrnuo i dao im drugi smisao. Znaš dobro da ono o punoj bešici kao metodu uspešnog trčanja nikad nisam ni pomenuo.
- Dobro Karl, ne žesti se - rekoh pomalo uvređen zbog njegove, očigledne nezahvalnosti. - Ako misliš da bez tebe ne mogu da napravim priču, onda trči svojim putem. Međutim, ubeden sam da ti se dopalo kada si pročitao pomenuti intervju; svi vi sportisti volite da se o vama piše, pa makar to bile i puke izmišljotine. Obožavate kad se iza vas diže prašina, naročito ako ta prašina pada vašim rivalima u oči, to vam je prosto u krvi. Zato i vrebaš priliku da me sretneš. Posle onog intervjua si postao slavniji nego što si bio. Ljudi su tada shvatili da nisi samo obična vreća mesa koja trči, nego da umeš i ponešto pametno da kažeš. Siguran sam da si došao po još pitanja za svoje odgovore.
- Hoćeš reči da je pametno što si objavio da ću 100 metara pretrčati za 0.00 sekundi? Bože sačuvaj! Ne sećam se da sam to ikada izjavio. Rekao sam ti samo kako ću pokušati da kod organizatora izdejstvujem da me puste da trčim po liniji ekvatora u pravcu suprotnom od onog u kom se Zemlja okreće, kako bih na taj način ućario koju stotinku, ako ne i ceo sekund, ali... ne bih više o tome. Možda ćeš i ovo objaviti i koješta pridodati, pa da na kraju ispadnem još i budala. Žena me ionako stalno zapitkuje kad ... Ma, ni reči više neću izustiti. - U pravu si, Karl - rekoh pomirljivo. - Hajde da ne govorimo više o tome. Tako samo demistifikuješ moju priču, svesno ili ne, ali to ti neće poći za rukom jer njoj se u vremenu koje je za nama ništa više ne može oduzeti ni dodati. Nego, reci mi iskreno, zaista nemaš veze sa konobarom koji me goni?
- Ni blizu - reče. - Žurim na autobusku stanicu. U pet mi polazi autobus za Lazarevac. Tamo treba da održim jedno predavanje na temu "Oslobađanje brzine od osnovnog i posebnog poreza na promet."
- Zar su uveli porez na brzinu? - upitah iznenađeno.
- Na žalost - potvrdi Karl zabrinuto.
Onda smo jedno vreme ćutali. Pošto je Karl poslednji govorio, ja sam čutao duže. Da bismo čutali podjednako, trebalo je da prvi nešto kažem. Taman sam smislio šta ću reći, kad me Karl preduhitri:
- A ti - reče. - Kuda ti žuriš? Ili samo bežiš?
- I jedno i drugo - rekoh. - Jednim udarcem ubijam dve muve. Ipak, više ovo prvo. Ustvari, pošto više ne vidim konobara, samo mi to prvo i preostaje: žurim na železničku stanicu. Treba da sačekam jednu devojku koja stiže vozom u pet.
Karl pogleda na sat.
- Kasnimo - reče. - Sada je pet i petnaest. Ali ne brini, stići ćemo na vreme, tačno u pet.
- Misliš sutra u pet?
- Ne, već danas.
- Kako? - začudih, se.
- Vrlo jednostavno: trčaćemo brzinom svetlosti. I ne samo što ćemo stići, na vreme, - nabra Karl značajno obrve - nego se bojim da ćemo se načekati dok dođe pet sati. Što je još interesantnije, stići ćemo i pre nego što si došao u "Grčku kraljicu" i popio dve koka-kole, pa će i konobar prestati da te goni jer te još nije ni uslužio.
- Sve je to lepo - rekoh s nevericom. - Vidim da si pažljivo proučavao Teoriju relativiteta, jedino mi nije jasno kako će to nestati ova koka-kola koja mi se trenutno mućka u stomaku?
- Nemam pojma kako. Važno je da stignemo.
- Ma, pusti sad brzinu svetlosti - rekoh. - Nemam ti ja kondicije za to. Možda je tebi do šale, ali ja znam daleko pouzdaniji način. Mora da si nekad čuo za Teoriju zakona po kojoj vozovi kasne u stizanju a autobusi u polasku. Eto, kako ćemo stići.
- U svakom slučaju: stižemo - zaključi Karl veselo. Potom smo ponovo ućutali. Kako je Karl opet poslednji imao repliku, osnovni red je nalagao da ovoga puta prvi prekinem ćutanje.
Ali kako nisam imao šta da kažem, rekoh samo:
- Nemam šta da kažem.
Karl nije primetio ništa sumnjivo u tome, pa smo nastavili da ćutimo sve dok nije upitao:
- Ta devojka, sa kojom treba da se sretneš, imaš li intimne odnose sa njom?
- Ne - rekoh. - To mi je drugarica.
- Drugarica? - pogleda me Karl s nevericom i nasmeja se šeretski. - Nisam znao da tako nešto postoji.
Nastavi da se ceri bacajući s vremena na vreme lukave i značajne poglede po meni.
Trudio sam se da na to ne obraćam pažnju, ali Karl je bio do te mere uporan da na kraju i nehotice počeh da se pitam ima li zaista nečeg između mene i Flo. lako sam znao da nema apsolutno ničega, već sama mogućnost da bi nečega u doglednoj budućnosti moglo biti učini me unapred krivim te stadoh crveneti i suzdržavati nelagodnost kao da se to već desilo. - Nije ono što misliš, Karl - rekoh preznojavajući se. On me čudno pogleda:
- A otkud ti znaš na šta ja mislim - nađe se uvređen. Nije slutio da mi je time pružio priliku da mu se osvetim zbog pretrpljene nelagodnosti:
- To bar nije teško pogoditi: jedino na šta ti misliš je cilj! - rekoh likujući.
Bio sam sasvim rešen da mu pokvarim raspoloženje. Ovoga puta nije bila u pitanju osveta, pa ni pomisao da bi takav nestašluk mogao ublažiti Ijudsku dosadu i prekratiti vreme. Ustvari, bejah zaveden idejom da kvarenje tuđeg raspoloženja izražava visok stepen civilizovanosti na kraju XX veka.
Što se raspoloženja tiče, pogodio sam: njegovo lice se isprva smrači, što je trebalo da znači: "Pa, dobro. Ako Ijudi od mene očekuju da budem uvređen - biću." Međutim, samo trenutak kasnije, usta mu se razvukoše u širok osmeh, što nikako nije odgovaralo kontekstu. To me potpuno zbuni jer mi je poremetilo plan, ali ipak reših da ostanem pribran:
- Trojka, gore-levo: karijes! Moraš pod hitno kod zubara, prijatelju - rekoh mirno, očekujući da ga ta opaska uvali, ako ne u depresiju, a ono bar u anksioznost.
- Znam - dočeka on ravnodušno, ne skidajući osmeh sa usana ni za toliko da sakrije trojku. - Sutra imam zakazano.
Bacih pogled na protekli tok dijaloga i zaključih da ovom čoveku ništa ne može pokvariti dan. Stoga pređoh na pomirljiv ton:
- Oprosti, Karl. Šalio sam se.
- Znam - reče on jedva se uzdržavajući od smeha. Uvidevši da ga žaoka nije ni dotakla, pogledah ga začuđeno pitajući se kako mu tako lako polazi za rukom da razbija moju koncepciju. Ne usudih se da zatražim objašnjenje plašeći se da smeh ne provali iz njega kao lavina i učini me smešnim. Ali zato se ništa manje nisam osećao nelagodno i spetljano dok sam gledao kako mu se obrazi nadimaju od krajnjim naporom suzdržavanog grohota. Počeh da verujem da nešto na meni izaziva takvu reakciju te se osvrnuh iza sebe ne bih li na sopstvenim leđima otkrio kakav bezobrazni natpis koji mi je neko usput krišom prikačio.
Tada Karl, ne mogavši više da izdrži, otvori usta i pola svemira se zaori ludačkim smehom. Malo-pomalo i sam počeh da se smejem, ne znajući zašto i čemu, ali osećajući da me to čudesno ha-ha, što dušu čini krotkom i nadima grudi slatkom opojnošću, oslobađa napetosti i glupe podozrivosti. U prvi mah beše to stidljiv i kiseo smeh, da bi potom narastao do neslućenih razmera i zauzeo drugu polovinu svemira.
Kada se smeh stišao, upitah Karla spokojnim glasom:
- Šta misliš, šta će druge civilizacije pomisliti ako su nas čule?
- Hm - reče Karl zamišljeno. - Pomisliće da i na Zemlji postoji život.
Iskreno se oduševih njegovim zapažanjem:
- Nisam znao da si tako pametan, Karl.
- He-he! - uljuljka se on u pohvalu kao dete.
- Samo - dodadoh. - Ko zna koliko će ovom smehu biti potrebno vremena da stigne do njih. Izvesne vrste smeha se prostiru kroz prostor daleko manjom brzinom od svetlosti.
- Ti baš umeš da mi učiniš dan prijatnim: brzina je moja omiljena tema! - uskliknu Karl. - Nego, otkud znaš to o smehu?
- Vidiš - nakašljah se značajno. - Putujući po Mađarskoj, slučajno sam se (preko Milenine rodbine) domogao nekih Ajnštajnovih spisa u kojima se naš dragi fizičar, između ostalog, bavio i proučavanjem brzine smeha. Listajući te požutele hartije, naišao sam i na obračune koji smeh, po brzini, stavljaju na visoko mesto. Tačnije, odmah iza brzine svetlosti. Još preciznije, izračunao je da u pojedinim slučajevima smeh može dostići brzinu od čitavih 25o ooo kilometara u sekundi, što je za "dlaku" sporije od svetlosti.
- Čista glupost! - odmahnu Karl rukom. - I ti i ja znamo da je brzina smeha isto što i brzina zvuka. Dakle, svima je poznato da to ne prelazi 344 m/s.
- E, tu sam te čekao. Vidiš, - nije.
- Kako?
- Slušaj pažljivo dalje. Kao običan činovnik u Zavodu za patente, Ajnštajn je imao puno vremena i dugo se zamlaćivao vršeći krišom eksperimente, dovodeći time u opasnost svoje nameštenje. Elem, u jednoj nekorišćenoj prostoriji Zavoda, improvizovao je nešto nalik na laboratoriju. Tamo je merio brzinu niskih i visokih frekvencija zvuka, ubeden da će otkriti neke razlike i nepravilnosti. Radio je to pomoću jednostavnog aparata za merenje brzine koji je sam napravio. U dnu takozvane laboratorije, stajala je osetljiva membrana koja je registrovala poslati zvuk u trenutku kad bi je ovaj dotakao. Već pri prvom treptaju membrane začuo bi se odaslati zvuk u bubnju, što je naučniku bilo dovoljno da njegovu brzinu izmeri pomoču određenog instrumenta. Na kraju, ne mogavši da utvrdi nikakve razlike u brzinama (ispunjavao je prostoriju čas negativnim, čas pozitivnim jonima), digao je ruke od eksperimenta, Ijutito udario čekićem u nakovanj i jetko se osmehnuo. Membrana je pokazala da ju je taj osmeh pre dotakao nego što je do nje dopro zvuk udarca čekićem u nakovanj, mada su oba zvuka bila istovremeno proizvedena. Da ne dužim: ponovio je to nekoliko puta (možda bezbroj), i svi rezultati su pokazivali da je osmeh neuporedivo brži od ma kakvog drugog zvuka. Uporedo sa osmehom je puštao i zvuk plača deteta na porođaju, duboke uzdahe napuštenih žena, zvuke Ijutnje i psovanja ... I uvek je zvuk smeha nadmašivao sve po brzini. Kako? Zašto? -pitao se on. Šta to postoji u smehu čega nema u drugim zvucima? Posle dugih i iscrpljujućih istraživanja (dovodio je Ijude sa različitim vrstama smeha u laboratoriju) otkrio je u smehu jednu posebnu supstancu koju je nazvao hipersonični virus, i zaključio da ta supstanca, putujući kroz prostor, ide ispred sopstvenog smeha za nekoliko hiljada, pa i nekoliko stotina hiljada dužina. I, ono što ga je najviše fasciniralo, ustanovio je da različite vrste smeha imaju različite brzine, a da je od svih najbrži iskren i prostodušan smeh! Zapazio je da njegova brzina neuporedivo nadmašuje i brzinu svetlosti! Štaviše, taj smeh je toliko brz da on ne mora ni da putuje da bi stigao, nego se istovremeno prostire na svim meridijanima postojanja! Tako je sastavio i listu smehova po brzini.
Iz zadnjeg džepa pantalona izvadih načetvoro presavijen papir, požuteo od vremena, i pružih ga Karlu. Ovaj me pogleda podozrivo, a potom raširi papir:
LISTA SMEHOVA (Sačinjena po brzini kretanja) VRSTA SMEHA BRZINA KRETANJA Prostodušan smeh Jednakovremena Autoironičan smeh . 1 000 000 km/s Svetlost 300 000 km/s Setan smeh 280 000 km/s Ironičan smeh 250 000 km/s Smeh ludog na brašno l6o ooo km/s Kiseo smeh 2 ooo km/s Histeričan smeh loo km/s Šeretski smeh 88 km/s Zvuk 344 m/s
Namešten smeh 1 cm/s Podsmeh Ne kreće se (ostaje u osobi koja se tako smeje)
- Man, this is fantastic! - ote se Karlu usklik radosnog čuđenja. - A kojom vrstom smeha smo se mi maločas smejali?
- Nemam pojma - rekoh dvoumeći se. - Možda smehom ludog na brašno.
- U tom slučaju, bojim se da ćemo se načekati dok nas druge inteligencije čuju - uzdahnu Karl vraćajući mi požuteli list hartije. - Nego, reci mi, da li će čovek jednog dana moći da pomoću smeha putuje kroz prostor i vreme?
Bio je u zanosu dok je postavljao to pitanje i oči mu od uzbuđenja zasjaše nekim čudnim sjajem. Uplaših se tog pogleda i dobro raspoloženje me za tili čas napusti. Zamislih Karla kako putuje vasionom jašući na svom smehu i udarajući ga mamuzama, dok u desnoj ruci nosi američku zastavu koja se leprša u vakuumu.
- Bože, vi Ameri ponekad umete da budete zaista jako smešni -rekoh naposletku.
- Zašto? - zbuni se on, a iz očiju mu poče iščezavati onaj ludački sjaj.
- Još se usuđuješ da pitaš! - dočekah. - Pa kako zamišljaš to putovanje? Ne misliš valjda da ćeš jahati s mamuzama na smehu i pritom držati zastavu u ruci? - rekoh zajedljivo. - Zašto da ne - reče on otvoreno se čudeći. - Zar ima nečeg lošeg u tome?
Videlo se da je maločas zamišljao upravo onakvu sliku kakvu sam i pretpostavio. Time njegov sjaj u očima postade odgonetnut.
- He-he! - ne prestajah da budem zajedljiv. - Tvoji zemljaci, dakle, zaista naivno veruju da će jednog dana osvojiti Kosmos. Ne bi me iznenadilo da kroz nekoliko godina (kada budem odlučio da objavim ove Ajnštajnove hartijice) započnete sa izgradnjom svemirske letilice koja će kao osnovno pogonsko gorivo koristiti smeh. Međutim, postići ćete jedino to da će vam se svi smejati, naročito Rusi, pa i cela Evropa.
- Pa šta! - najzad se uvredi Karl, a da to ovoga puta nisam želeo. - Upravo ćemo taj smeh i koristiti kao energetsku sirovinu. I što nam se više budu smejali, mi ćemo dalje putovati i veće brzine postizati.
- Eh, Karl, Karl - postajah pomalo umoran. - U tom slučaju nećete daleko stići. Sudeći po ovoj tabeli, podsmeh je na samom dnu - pokazah prstom. - Vidiš, ne kreće se. Moraćete, izgleda, sami sebi da se smejete kako biste se uopšte mrdnuli sa mrtve tačke.
- U tom slučaju vi ćete svi poumirati od infarkta! - zaključi Karl Ijutito, dok sam ja pokušavao da protumačim kakve sad to veze ima i na kraju ustanovio da nema ama baš nikakve osim kada u pojedinim slučajevima od preteranog smeha prepukne srce, ali nisam bio siguran da li je baš na to mislio.
Onda smo jedno vreme trčali ćuteći, prepustivši se svak svojim mislima. Ja sam mislio na Flo, a Karl je, po običaju, mislio na cilj. Suštinski, u tome i nije bilo neke razlike. Ali niko više nije želeo da prekine ćutanje.